Вести

У оквиру званичне селекције 58. Стеријиног позорја, у недељу 2. јуна на Сцени „Пера Добриновић“, изведена је представа „Константин“, по тексту Дејана Стојиљковића и у режији Југа Радивојевића.

Римског цара Константина, рођеног у Наисусу, на територији данашњег Ниша, играо је у младим данима Петар Бенчина, а у старијим Миодраг Кривокапић.
У подели су били и Лука Грубишић (Константин - дечак), Мирко Бабић (Констанције Хлор - отац), Снежана Петровић (Константинова мајка), Тамара Драгичевић (Константинова друга супруга, царица), Милош Цветковић (непознати војник, наводно син Константиновог друга из детињства), Сузана Лукић (Робиња, хришћанка), Игор Дамњановић (Хелвије), Дејан Тончић (Далмације), Дејан Цицмиловић (Галерије), Александар Маринковић (Димитрије), Драган Божа Марјановић (Диоклецијанов трибун у Солуну), Мирослав Јовић (Константинов сувладар и муж његове сестре), Александар Михаиловић (Константинов биограф, панегиричар на двору), Милутин Вешковић (Квестор Константиновог двора), Драгиша Вељковић (Константинов лекар), Димитрије Илић (Робовласник), Данило Петровић (Легионар), Младен Милојковић (Тит), Маријан Тодоровић (Сотерид), Драгослав Савић (Децим), Мирољуб Недовић (Константинов писар)...
У сарадничкој екипи су Спасоје Ж. Миловановић (адаптација текста за сцену), Иван Велисављевић (драматург), Александар Денић (сценограф), Бојана Никитовић и Стефан Савковић (костимографи) и Владимир Пејковић (композитор).
Тематизујући живот Флавија Валерија Аурелија Константина Августа, познатијег као Константин И Велики (306-337), представа "Константин" сабира искуства историјских и верских докумената о првом римском владару који је прихватио хришћанство, дотад веру прогоњене мањине, владару који је "Миланским едиктом" покренуо христијанизацију Царства и узрастање хришћанства у доминантну веру тадашњег цивилизованог света, владару који је ударио темеље будућем Византијском царству... Коначно, и о човеку који је након смрти канонизован и који се у православним црквама поштује као светац и "равноапостолни цар".
Пут Константиновог преображаја дат је из перспективе последња два сата његовог живота током који се, како по слободној вољи сећања тако и хронологији коју успоставља његов биограф, уобличава и разобличава галерија ликова и догађаја од његовог дечаштва до смрти... Све до данашњице. До сагледавања значаја "Миланског едикта" не само из чињенице да је њиме хришћанство добило легитимитет признате вере, већ и из чињенице да се њиме промовише толеранција, односно право на различитост вероисповедања.
Представа је урађена у копродукцији са Народним позориштем из Ниша. Премијера у Нишу одржана је 27. фебруара, а у Београду 4. марта.
М.Б.