Премијера 23. децембар 2017. / Велика сцена

Балет у два чина и осам слика
Либрето Лидија Пилипенко
Према роману А. С. Пушкина
Кореографија, режија Лидија Пилипенко
Музика П. И. Чајковски
Диригент Ђорђе Павловић
Костими Катарина Грчић Николић
Декор Борис Максимовић

Премијерна подела:
Евгеније Оњегин Јован Веселиновић
Татјана Бојана Жегарац Кнежевић
Ленски Игор Пастор
Олга Теодора Спасић
Кнез Гремин Милан Рус
Слуга Милош Живановић

Бал у I и II чину Тијана Шебез, Нада Стаматовић, Јована Матић, Драгана Вујичић, Ива Игњатовић, Марина Милетић, Мина Радоја, Мина Радаковић, Милена Ивић, Ребека Џексон, Тара Тодић Цурк, Маја Стојаков, Хелена Јовановић, Тејлор Клоу, Рафаеле Дилиђенте, Себастиан Хелд, Милош Живановић, Чедомир Радоњић, Балаш Лочи, Марко Луци, Давиде Буфоне, Марио Дилиђенте, Франческо Коломбо, Никола Томашевић, Жељко Гроздановић, Владимир Панајотовић
Сцена башта Маргарита Черомухина, Јована Несторовска, Дејана Златановски, Јованка Зарић, Милена Огризовић, Маја Стојаков, Тејлор Клоу, Рафаеле Дилиђенте, Милош Живановић, Чедомир Радоњић, Себастиан Хелд, Марко Луци
Сцена улица Маргарета Бата, Маја Варићак Антић, Ана Иванчевић, Инес Ивковић, Лидија Павловић, Сања Томић, Верица Станојевић, Наташа Најман, Кристина Николовски, Божин Павловски, Горан Станић, Игор Каракаш, Жељко Гроздановић, Владимир Панајотовић, Душан Милосављевић

Учествује Оркестар Народног позоришта у Београду
Концертмајстор Едит Македонска
в.д. Директор Балета Константин Костјуков
Помоћник директора Балета Милош Дујаковић
Организатори Бранкица Кнежевић, Гојко Давидовић
Репетитор балета Марија Вјештица
Инспицијент Бранкица Пљаскић
Асистент костимографа Александра Пецић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстори позорнице Зоран Мирић, Бранко Перишић
Мајстор тона Небојша Костић
Целокупан декор и костими израђени су у радионицама Народног позоришта у Београду
 

Лидија Пилипенко, либретист, кореограф, редитељ
РЕЧ АУТОРА
Као што је Чајковског обузела инспирација Пушкиновим „Евгенијем Оњегином“ да за једну ноћ скицира либрето за истоимену оперу са Пушкиновим текстом, могу слободно да кажем да је Пушкиново надахнуће наставило да делује неомеђено временом јер Пушкин не престаје да изазива и у мени порив да га стално одгонетам, да му се стално враћам; он је узрок моје стваралачке опсесије.Чајковским сам се бавила и у овој представи, али и у балету „Песник Чајковски“ (2004) за који, такође, потписујем либрето, режију и кореографију. Има истине у идеји да је временска дистанца само привидно ограничење за духовно сродство истинских стваралаца.
Генијални дух Пушкинов тражи да се открива његова песничка, визионарска дубина, а ја могу да кажем да  поред свег мог истраживања Пушкина, у које  су ме увеле несвакидашње импресије његовим делом, и поред мог дугогодишњег бављења њиме, најтачнији мој закључак и осећање, на крају свега, прераста у питање: Ко је Пушкин?
Пишући либрето, моја намера, била је да обухватим бујност и шареноликост самог Живота, а не да оцењујем људе или ликове по критеријумима уске свести. Нисам желела да осуђујем људске недостатке или људско прекомерје, моја потреба је била да разумем и уметничким језиком изразим сву сложеност и противречности које чине сам живот. Човек је бачен у свет (Кјеркегор) а сви ликови су предодређени да у животу ходе, сваки својим путем – судбински, по вољи Зевса – пише Пушкин.
Као стваралац либрета, кореографије и режије балета „Евгеније Оњегин“,, подстакнута сам да на свој начин водим дијалог са ликовима и идејама романа. Покушала сам да публици предочим могућност разумевања трагичних условности које ограничавају сваки лик (за потпуније животно остваривање) а које се могу се схватити и као ограничења судбинске нужности у појединачним карактерним устројствима ликова (карактер је човеку судбина).
Уважавајући правила стварања либрета, одлучила сам да Пушкиново дело преведем у балетску уметност не само тумачећи лик Евгенија Оњегина, него  укључујући све главне ликове: Татјану, Ленског, Олгу, дадиљу Филипјевну, кнеза Гријењина.
Лик Оњегина је сложен и мистериозан, и не желим и не могу да га казним тиме што ћу поједностављено рећи да је гадна његова таштина и охолост коју је изродило његово осећање надмоћности (Пушкин). Он живи са искреним осећајем да му припада све што може да пожели. Он не подноси никаква ограничења, али он је истовремено и оличење врлине слободе. За њега је слобода највећа људска вредност и у свој својој неспособности да у нечем буде истрајан, он је доследан у свом праву да живи неограничаван лицемерним друштвеним правилима или обавезама које би могли човеку да наметну љубавни односи. Не слути какву ће цену морати да плати за то.
Ленски, супротност Оњегинова; у тој супротности налазе додирне тачке због којих је могуће пријатељство. Али Ленски је бог честитости и доброте ( то чак и поштује Оњегин, хладног и заједљивог ума али бритке интелигенције којом препознаје истинске вредности) и као такав има своје трагично право због којег мора да страда.
Татјана је симбол најчистије, врхунске љубави и несреће у исто време. У њеном животу, као по траци, док сањари, одвијају се догађаји који од ње не зависе много, али од ње зависи доследност или немогућност да изда себе и своје емоције али и свој брак са кнезом, што ће је узвисити до трагичног карактера ретког склада и лепоте који има снаге да поднесе најдубљу патњу.
Као што рекох, моја намера није да оправдавам или осуђујем, свако има право на своје изборе, и то је у стварању представе био мој путоказ и моја мисао водиља,  али по мом дубоком осећању, дође време кад човек мора да полаже неке рачуне, дође неминовност да се суочи са својим животним изборима и поступцима. И да плати цену.
Због тога, већ у Првом чину Прве слике, сви ликови: Татјана коју прати дадиља Филипјевна, Олга, кнез Гријењин који пресеца Оњегину пут, Ленски; свако се од њих, у великој кореографској сцени, креће симболичном линијом своје судбине. Оњегин, усамљен и уморан, осећа страшан притисак прошлости, а Човек којег не познаје одводи га у прошлост – претпоставимо, да сагледа себе на нов начин. Све су то Оњегинови снови, изнад је тамно небо, ти ликови су у њему, као сенке његовог бића.
Друга слика
Оњегиново расположење је другачије и тако карактеристично за њега. Он има способност да истовремено ужива у раскоши и осећа неподношљиву досаду. Ту је и први сусрет са Татјаном и тренутна, уљудна заинтересованост за њу, (јер женама не беше дано, да дуго маме његов ум) док су њени утисци дубоко емотивни али он их не прозрева. Сценски простор одише миром и лепотом природе.
Трећа слика
У изузетном, расположењу, Оњегин се среће са Ленским и Олгом, лепом шармантном сестром Татјанином која је мека и попустљива срца и обликотворне женске природе која од рођења има чула кокете  (Татјани супротна). У овој слици доминира изузетно сложено кореографско и драмско тумачење сусрета Оњегина и Татјане; њихове истине се сударају а снови мимоилазе. Иако наслућује ко је Оњегин, она не може без њега. На затамњеној сцени доминира Оњегинова површна ведрина.
Четврта слика – Сцена бала.
Раздрагани Ленски и весела Олга, радознао и добро расположен Оњегин у тој свеопштој ведрој атмосфери, по диктату хировите ћуди, бира Олгу за своју партнерку у игри. То мења расположење Ленском, понашање пријатеља доживљава као увреду и издају. Татјана се пита – шта то Оњегин чини? Теши очајног Ленског. У сукобу, Ленски одлучује да Оњегина изазове на двобој. Татјана је слеђена и непомична.
Други чин, Прва слика - Двобој
Татјана у потпуној неверици прати трагедију. Иако не желећи овај двобој, Оњегин пуца после промашаја Ленског и убија га. Татјана прилази Оњегину проклињући себе због љубави коју осећа. Олга дотрчава и пада преко Ленског. У овој слици Татјана има велики соло, отуђена од себе, у изгубљености не види више ни Оњегина, покушава да сакрије своја осећања.
Друга слика – Време утехе
Оњегин је дубоко усамљено биће без циља,пред њим нема пута... док око њега зраци исцртавају симболично, правце којима корачају личности - неке у пару неке саме; дете које тражи помоћ нико не примећује. Сви имају своје путеве... своја путовања и протицање свога времена. Све то не дотиче Оњегина, он тај метеж ни не примећује.
Трећа слика – бал код кнеза Гријењина
Раскошни бал код кнеза Гријењина који сачекује госте са својом прелепом женом Татјаном. На бал је позван и Оњегин који долази животно исцрпљен и уморан. Кнез му представља своју супругу а Оњегин остаје запрепашћен пред њеном лепотом али и хладноћом.  Жели да се удаљи али не може да се одупре потреби да је погледом непрекидо тражи. Не, није могуће да она срцем припада њему?
Четврта слика – Татјанин салон
Белина сцене – као симбол чисте лепоте. Окружују је огледала у полукругу, не као симболи таштине, већ као суочавање са собом, као тражење одговора... Добија одговор – увек исти -  да онај кога воли и због кога пати јесте њена прва љубав и то се не може променити, повратка нема. Оједном, угледа Оњегинов лик у огледалу; он је миран, самопоуздан, прилази јој са осећајем да она припада само њему.  Кулмининација је велики дует у којој Оњегин и Татјана, болних душа размењују отворено мисли. Оњегин је моли за опроштај, уверен да она никада неће припадати другом. Татјана као по  позиву, трчи према огледалима, шири руке, мисли да види лице њеног супруга. Оњегин, без снаге, осећа бескрајну хладноћу. Сцена је све празнија... Татјана нестаје...  Зрак прати Оњегина који одлази...
Надам се да ћу се, овом представом, одужити генију Пушкина, једном од најзначајнијих стваралаца 19 века, који по много чему превазилази границе свога доба и на потпуно жив и узбудљив начин комуницира са временом у којем ми живимо.

Из разговора са Лидијом Пилипенко,   забележила Сања Живановић


ПЕТАР ИЉИЧ ЧАЈКОВСКИ (1840 – 1893)
У жалу за прошлошћу, и нади у будућност, никада задовољан садашњошћу: тако пролази мој живот.
П.И. Чајковски
Овако је говорио најпознатији руски композитор свих времена, уметник аутентичног израза романтичарске провенијенције чија музика и после стотину педесет година оплемењује душу и инспирише својим ванвременским звуком и мелодијом. Богата палета хармонијских поступака и сјајни оркестрални колорит главно су обележје његовог   импозантног опуса који чини шест симфонија, једанаест опера, три балета, три клавирска концерта и бројне музичке композиције.
Необичан пут великог уметника почиње у руском граду Воткинску где је рођен 1840. године у породици средње класе. Испољавао је интересовање за музику у раном детињству, али за разлику од Моцарта није наговештавао велики потенцијал у овој области. У његовој породици музици је била посвећена посебна пажња. Тако је, Чајковски, још као дечак био опчињен музиком Моцарта, Росинија, Белинија и Доницетија. Образовање стиче у Правној школи у Санкт Петербургу, а у слободно време узима часове клавира. По завршетку школовања извесно време ради као службеник. Ускоро постаје студент Конзерваторијума у Санкт Петербургу и напушта државну службу. Од Николаја Зарембе учи хармонију и контрпункт, а од Антона Рубинштајна оркестрацију и композицију. Извесно време ради као предавач на Конзерваторијуму, али га је то исцрпљивало и довело до тешке психичке кризе.
Приватни живот чувеног композитора био је обојен великим психичким сломовима, лутањима и потрази за истином. Био је препун унутрашњег немира, сталног преиспитивања и патње. Интовертан и веома емотиван стварао је дела пуна љубави и заноса, а поједина су уткана у срца најмлађе публике широм света, попут балета Крцко Орашчић. Ипак, његова најзначајнија симфонијска остварења обојена су најдубљим осећањима његове напаћене руске душе.
Много је контроверзи пратило живот Чајковског. Хроничари и критичари су га често описивали веома површно. Портрет његовог живота интерпретиран је као емоционални кошмар, а карактер као морбидан, неуротичан, опседнут осећањем кривице. Предмет многих расправа и анализа је и питање његове хомосексуалности. Наводни докази постоје у његовим записима, писмима и дневницима, али, пре свега, у проблематичним и необичним односима са женама који су се огледали у нереализованим везама или краткотрајном, неуспешном браку који га је довео на ивицу самоубиства. Иронично, али у браку је званично остао све до своје смрти. Посебан део у његовом животу чини платонска веза са Надеждом фон Мек која је била велики љубитељ његовог стваралаштва и годинама га је финансијски помагала. На њено инсистирање, никада се нису срели, а приликом два случајна сусрета нису разменили ни реч. О снази њиховог необичног односа сведочи и хиљаду две стотине писама размењених у периоду од 1877. до 1890. године.
Чајковски је као први велики руски симфоничар показао посебан таленат за мелодију и оркестрацију. Посебно обележје његове уметности чини емоционалност, односно одлична веза његове музике са публиком. Тајна лежи у огромном таленту којим је успевао да пренесе радост, љубав и тугу директно до срца са дирљивом искреношћу. Водећи је уметник романтизма, а дела су му обојена руским карактером иако много дугује традицији италијанске, француске и немачке музике. Најрускији од свих нас – говорио је Стравински о Чајковском, али феномен овог генијалног ствараоца лежи у правој синтези, управо, тог руског духа и савршене технике запада.
Изузетан опис Чајковског дао је Борис Владимирович Асафјев – руски композитор, писац и музиколог: Он је био први композитор новог руског типа, потпуно професионализован, који је јасно асимиловао традицију симфонијског умећа западне Европе у свој дубоко оригиналан, лични и национални стил, он је ујединио симфонијску мисао Бетовена и Шумана са стваралаштвом Глинке, трансформисао Листова и Берлиозова достигнућа на пољу дескриптивно-програмске музике у дела шекспировске инспирације и психолошке тежине.
Последње године живота Чајковског биле су веома продуктивне. У овом периоду написао је своја најзначајнија дела, а његова слава се шири ван граница Русије, широм Европе и Америке. Симфоније најбоље описују јединственост и генијалност његовог стваралаштва – Друга је обојена националном традицијом, кроз Трећу провејава утицај Шумановог ентузијазма, Четврта има елементе хумора, а Пета је обавијена религиозним осећањима. Последња, Шеста симфонија, познатија као Патетична или Страсна (постоје одређене недоумице у вези са преводом), наговестила је његов крај. На овом чувеном делу почео је да ради у фебруару 1893. године и лично је дириговао на првом извођењу, 16. октобра исте године. Помешана осећања и реакције публике и критике нису много утицала на његов доживљај да је створио једно од својих најбољих дела. Девет дана касније, 25. октобра 1893. године преминуо је од последица колере иако је било и спекулација да је починио самоубиство. Шестом симфонијом, закључио је свој богати опус и отишао у вечност.

Бранкица Кнежевић


ЂОРЂЕ ПАВЛОВИЋ
Рођен у Лозници 1965. Студије дириговања као и последипломске студије завршио је на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Јована Шајновића. У опери Народног позоришта ради од 1992, где диригује опере Слепи миш, Севиљски берберин, Трубадур, Травијата, Риголето, Атила, Набуко, Дон Карлос, Аида, Адријана Лекуврер, Боеми, Евгеније Оњегин, и балетеУспавана лепотицаУкроћена горопад, Бајадера. Са Хором Опере, у периоду од 2000–2006, Павловић премијерно изводи три обимна дела,Небесна литургија, Литургија Св. Јована Златоустог и Празнично вечерње,Светислава БожићаПоред рада на оперском репертоару, активан је и у концертној делатности, у нашој средини и у иностранству, где је веома запажен и у промовисању српске музике. Од наступа у иностранству могу се издвојити они са оркестром Украјинског радија на Kiev Music Fest-у, као и са оркестром Oxfordphilomusica, на концерту у Regent Hall-у у Лондону. Стални је гост диригент Државног симфонијског оркестра из Запорожја, са којим је поред великог броја концерата снимио и један CD. Од маја 2006. ради на месту шефа диригента Филхармоније младих „Борислав Пашћан“, са којом је остварио велики број концерата и освојио признање „Златна плакета Коларчеве задужбине“ поводом 130 година постојања ове институције културе (2008), као и „Златни беочуг“ Културно просветне заједнице, за трајни допринос култури (2009). Припада генерацији српских диригената који своје духовно и уметничко стасавање граде на неисцрпном извору националне музике дограђујући свој репертоар делима духовно сродних музичких култура.