Градско позориште Kлагенфурт 5. марта гостује на Великој сцени са драмом нобеловца Петера Хандкеа „Часови у којима ништа нисмо знали једни о другима“

Градско позориште Kлагенфурт гостоваће 5. марта на Великој сцени (19,30) са драмом нобеловца Петера Хандкеа „Часови у којима ништа нисмо знали једни о другима“, у режији Роберта Шустера.

Биће то први наступ овог реномираног аустријског театра у Народном позоришту, након што су управници Ивана Вујић и Флоријан Шулц, недавно у Kлагенфурту потписали Споразум о сарадњи (више о томе можете прочитати ОВДЕ).

Интересантно је да је представа „Часови у којима ништа нисмо знали једни о другима“, која је урађена у копродукцији са Vereinigten Bühnen Bozen и компанијом Kула, премијерно изведена 10. октобра прошле године, на дан када је из Шведске краљевске академије саопштено да је славни аустријски писац Петер Хандке добитник Нобелове награде за књижевност.

Драма је написана без дијалога, а текст се игра и користи поезијом покрета, знака, тела, светла, боја и слике. Роберт Шустер режира овај текст тако што поставља 12 протагониста на сцену, који у представи стварају космос састављен од више стотина ликова.

Према речима директора Градског позоришта Kлагенфурт Флоријана Шулца, главни лик у овом делу је једно место у неком граду, у некој земљи. 

„Он постаје позорница за призоре из свакодневице, место догађања и сусрета људи који њиме пролазе - младих и старих, познатих и непознатих, привилегованих и дискриминисаних, заборављених и они којих се још увек сећају. Они су сами, или у паровима, формирају групе, које се онда изнова дезинтегришу. Они узнемирују и очаравају. То састајалиште, у дословном смислу речи, постаје место изведбе и позоришног догађаја. Пред гледаоцима се раствара драмски калеидоскоп варијетета људског живота, безбројни детаљи умножавају се у трагове и приче - те постају инвентар и пресек стања нашег друштва“, каже господин Шулц и додаје:

„Последња реченица у једном од ранијих Хандкеових дела гласи: И то је све истина? Ништа у овој причи није измишљењо?  – Да, то се све догодило. У том смислу, велики мајстор језика у исти дан добија одавно заслужену Нобелову награду за књижевност, када и Градско позориште Kлагенфурт премијерно извод његово ремек-дело Часови у којима ништа нисмо знали једни о другима. Срећни смо и од срца честитамо“!

Хандке је Нобелову награду за књижевност добио (како је образложено из Шведске краљевске акадмије) „ „због утицајног рада који са лингвистичком генијалношћу истражује периферију и посебност људског постојања.“
М.Б.

Инсерт из представе можете погледати ОВДЕ

 

                                                                                        Изводи из критика

 

Хипнотизирајуће вече у позоришту

(…) Иако са сцене пуна два сата не чујемо нити једну једину реч, ова представа је упречатљив пример моћи дидаскалије. Редитељ Роберт Шустер води уз кореографа Мартина Грубера по шест извођачица и извођача са маштовитом реквизитом по празној сцени, омеђеном једном лелујајућов завесом у позадини, тако што даље развија метод Мосхé Фелденкраиса. Ту је Хандкеова изјава из 1992. године пре саме праизведбе схваћена дословно: “Што се дуже гледа, то постаје све више халуцинаторно”. Халуцинаторни утисак се појачава и редоследом секвенци и слика које се смењују у овом калеидоскопу света.

- Michael Cerha 12.10.2019 (Der Standard)

 

Грандиозна премијера Хандкеовог комада поводом Нобелове награде за књижевност– Часови у којима ништа нисмо знали једни о другима”:

Ова представа, као моћни визуелни пролаз кроз простор-време, приказује вечни човеков пролазак кроз ток историје и без речи проналази језик који обухвата све оно од егзистенцијалног значаја. (…) У црној минималистички-амбијенталној сцени (Sascha Gross) и испред беле лелујајуће завесе, која измиче сваком приписивању било ког реалног топонима, дванаесточлани ансамбл, поптуно посвећено и средствима физичког театра, у два густа сата без даха (и паузе), игра безбројне слике из људског искуства и живота - затрчано, залутано, завозано – засмејано, заплакано, завриштано и задихано. Глума се у најдословнијем смислу претвара у стихове. (…) Шустерова сензитивна режија као да прати ритам људског пулса, понекад је чврста и гласна, а онда из ње проговара упечатљива тишина, која надопуњује па и нађачава компоновану вишегласну музику и звучну кулису Макса Бауерса; Гросови конгенијални костими обухватају неколико векова и епоха, те подижу Хандкеову визију на још финији ниво. Грандиозно!

- Irina Lino 12.10.2019 (Kronen Zeitung)

(превод са немачког језика :Тања Шљивар

Прочитајте још вести