ОМАЖ ТОМАЖУ ПАНДУРУ

Страсно верујем у моћ театра
и сва моја дела су архетипи ритуала.
Томаж Пандур

Веома је тешко, а вероватно и немогуће, довршити биографију Томажа Пандура, редитеља чији је уметнички опус обележио словеначки, али и светски театар, и који је остао веран свом креативном начелу и јединственом стилу до самог краја, несебично делећи своје визије, снове, усамљеност, страхове и ентузијазам са својим сарадницима и сапутницима. Његова Immaculata је требало да отвори позоришну сезону 2016. године у Драми у Марибору и да га притом, макар мало, подсети на време када је све почело, пре више од тридесет година, најпре са представом Тесписов воз, а затим и на седмогодишње управљање овим театром, пре него што се запутио на сва она места која је касније освојио и на сва она где је био позиван да гостује по први пут. Од своје прве професионалне представе, Шехерезада, до своје последње, Фауст, у Драми у Љубљани, експериментисао је са суштином театарског материјала. У својој мисаоној лабораторији, повезивао је, разграђивао и откривао пејзаже митског, архетипског и трансценденталног, а у процесу стварања представа, откривао је анатомију и лепоту сваког момента. Био је страствено посвећен превазилажењу форми реалности, као и истраживању људског и божанског, односно, односа између живог и неживог, између концепта времена и простора, смртности, бега у фантазију и сукоба између бескрајног и коначног. Након његових представа које су обележиле генерације уметника и љубитеља позоришта и узнемириле устајале воде, против којих се целог живота борио, остала су дела која никада нећемо видети на светлу дана, у свом усавршеном, пречишћеном стању, дела која би изазвала јака осећања, она која никада неће носити његов потпис уз: Immaculata, Краља Лира у Скопљу, Сто година самоће у Мадриду и Гвадалахари, Меланхолију у љубљанском Балету, Клитемнестру у Мериди – све планиране за репертоаре у периоду од 2016 до 2018. год; остале су само његове белешке на парчету хартије, пре него што је отишао у земљу Александра Великог. Томаж Пандур је својом визијом изразио вољу да оствари истину, да превлада и да живи, смисао живота у свакој ситуацији, где иза тишине лежи... машта. И лепота. И снови. Због тога, креативни тим жели да посвети ову представу, ово путовање у хазарске снове, нашем највећем Ловцу на снове.


МИЛОРАД ПАВИЋ  (1929-2009)
Српски прозни писац, песник и историчар српске књижевности, (посебно за период од 17. до 19. века), стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, професор универзитета, некадашњи декан Филозофског факултета у Новом Саду, професор универзитета, члан Српске академије наука и уметности од 1991. године. Павић је романсијер, приповедач, песник и драмски писац. Познат као писац нелинеарне, интерактивне прозе (романи, приче, драме), Павић је један од наjчитанијих савремених писаца са Балкана, прeведен на четрдесет језика у више од три стотине издања. 
Павић у позоришту:
Хазарски речник – Ловци снова, La Compagnie des Petits Châteaux режија Емануел Вајс, играно у замковима Француске 1991-1992; Библиотека историје Париза, 2015.
Mountains Made of Barking (балет и филм по мотивима Хазарског речника), трупа Ultima Vez, режија Wim Vandekeybus, Royal Flemish Theatre – Брисел, 1994; International Teaterfestival Waves – Вордингборг,  1995.
Заувек и дан више, Камерни театар града Вороњежа, режија Михаил Бичов, Вороњеж, 2000.
Хазарски речник, Театар Особниак, режија Алексеј Сљусарчук, Санкт Петербург, 2002.
Хазарски речник, Pandur Theaters, режија Томаж Пандур; Београд, Љубљана, 2002.
Хазарски речник, Pandur Theaters, режија Томаж Пандур; Нови Сад (Стеријино позорје), 2003.
Заувек и дан више, Московски уметнички академски театар Чехова (МХАТ); режија Владимир Петров; Москва, 2002.
Хазарски речник, мултимедијална представа у Синагоги; Праг, 2003.
Кревет за троје, ЛЕНСОВ театар, режија Владимир Петров; Санкт Петербург, 2003.
Хазарски речник, Neue Akzente Festival, режија Доротеа Шредер и Нина Гулсторф; Аугсбург, 2003.
Хазарски речник, 45 Bleecker Theatre, режија Erica Gould; Њујорк, 2003.
Кревет за троје, Драмтеатар, режија Виталиј Захаров; Прокопјевск, 2004.
Заувек и дан више, Народно позориште Битољ,  режија Мартин Кочовски; 2004.
Заувек и дан вишеРодопски драмски театар Николај Хајтов, режија Красимир Ранков; Софија, 2006.
Свадба у купатилу, Позориште на Теразијама, режија Саша Габрић; Београд, 2007.
Кревет за троје (мјузикл), Компанија Крас, режија Марија Валухов; Москва, 2010.
Звездани плашт, Театар Мик, режија Нона Чобану; Букурешт, 2010.
Петкутин и Калина (Play Pavich), Позориште Приједор, адаптација и режија Градимир Гојер; Приједор, 2011.
Хазарски речник. Деца снова, Позориште Јана Кочановског, режија Павел Пасини; Ополе, Пољска, 2012.
LEXICON-lite - женска верзија-ремикс, Театар Особниак; Санкт Петербург, 2016.


ЛИВИЈА ПАНДУР драматург, редитељ
Након студија драматургије на Академији за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани, Ливија Пандур је радила као писац и драматург у великом броју продукција словеначких и страних позоришта. У периоду од 1991. до 1996. године, била је главни драматург Драме Словенског народног гледалишча у Марибору. Радила је и као драматург у продукцијама које је режирао Томаж Пандур: Исток-запад опера Шехерезада, Гетеов Фауст, Шекспиров Хамлет, Меримеова Кармен, Дантеова Божанствена комедија, Руска мисија Достојевског, Вавилон Светине. Уредила је и објавила позоришну монографију Пандурово позориште снова 1997. године, а пише есеје и чланке за више публикација. У периоду од 2001 до 2002. године, радила је у театру Талија у Хамбургу. Као драматург на Дантеовој трилогији Божанствена комедија (Пакао, Чистилиште, Рај), а била је драматург и помоћник редитеља у пројектима Томажа Пандура: Inferno у Teatro Maria Guerero (Centro Dramatico Nacional, Мадрид, 2005), Barroco (Centro Cultural de la Villa, Мадрид, 2007), Хамлет (Teatro Español, Мадрид, 2009), Медеја (Фестивал у Мериди, 2009), балет Симфонија тужних песама (Staatsoper, Берлин, 2010) и Caida de los dioses (Teatro Español, Мадрид, 2011). Од 2002. године, Ливија Пандур ради као редитељ и продуцент за позоришну организацију Pandur.Theaters. Такође, потписује драматургију у представама: Хазарски речник Павића, Сто минута према роману Браћа Карамазови Достојевског, Теслина електрична компанија, Калигула Камија, Рат и мир Толстоја и Медеја Еурипида, а све у продукцији Pandur.Theaters. Од 2013. до 2015. године, била је један од аутора адаптација, као и драматург на представама у режији Томажа Пандура: Ричард III+II према трагедијама В. Шекспира (СНГ, Љубљана), Краљ Лир В. Шекспира (Атина) и Гетеов Фауст (Centro Dramatico National, Мадрид, 2014; СНГ Љубљана, 2015). Ливија Пандур је 2016. године поставила представу Immaculate, омаж Томажу Пандуру у СНГ, Марибор.


РОНАЛД САВКОВИЋ
Роналд Сав­ко­вић је коре­о­граф и балет­ски играч. Балет­ску шко­лу је завр­шио у Рије­ци, након чега је, 1990. године упи­сао Пле­сну ака­де­ми­ју у Будим­пе­шти. По завршетку школовања, 1992. године, постаје првак бале­та Сло­ве­нач­ког наци­о­нал­ног теа­тра у Мари­бо­ру. Изван­ред­не кре­а­ци­је у оквиру улога кла­сич­ног и савре­ме­ног балета допринеле су да, иако вео­ма млад, буде позван као госту­ју­ћи умет­ник у ХНК Загре­б. Сарад­ња коју је у Мари­бо­ру започео са про­сла­вље­ним сло­ве­нач­ким реди­те­љем Тома­жом Пан­ду­ром, отво­ри­ла му је нове визи­је, есте­ти­ку, као и нови поглед на позориште 21. века. У ХНК Загре­б му је 1996. годи­не пону­ђена пози­ци­ја прва­ка бале­та, те је насту­пао у овој кући све до 1998. годи­не у глав­ним уло­га­ма кла­сич­ног и савременог балета. У овом пери­о­ду је добио награ­ду Хрват­ске наци­о­нал­не ака­де­ми­је умет­но­сти за уло­гу у бале­ту Не ходи по тра­ви...пада­ју анђе­ли Ива­на Фави­е­ра. Нај­ва­жни­ји корак у сво­јој кари­је­ри направио је 1998. године када је  постао првак Државне опере у Бер­ли­ну, где је наступао у балетима славних коре­о­гра­фа, као што су: Патрис Барт, Рудолф Нуре­јев, Жорж Балан­шин, Џон Кран­ко, Питер Мар­тинс, Виљем Фор­сајт, Морис Бежар, Јир­жи Кили­јан, сер Кенет Мек­ми­лан, Начо Дуа­то, Вла­ди­мир Мала­хов, Анже­лин Пре­љо­каж, Кри­сти­јан Спук, Пјер Лакот, Борис Ајф­ман, Мар­ге­рит Дон­лон, сер Фре­де­рик Ештон, и других. За сво­је уло­ге је добио број­не награ­де, укљу­чу­ју­ћи још јед­но признање Хрват­ске ака­де­ми­је умет­но­сти за уло­гу прин­ца Алберта у Жизе­ли 2007, као и награ­ду Зве­зда 21. века 2008. и 2009. годи­не у Њујор­ку.  Њего­ва кари­је­ра кре­ће у потпуно другом правцу 2008, када одлучује да се у пот­пу­но­сти посве­ти коре­о­гра­фском позиву. Нека од њего­вих нај­зна­чај­ни­јих коре­о­граф­ских оства­ре­ња су: Умук­ни и играј, Тран­спа­рент­но, Сим­фо­ни­ја тужних песа­ма у Државној опери у Бер­ли­ну, Ромео и Јули­ја у Народ­ном позо­ри­шту у Сара­је­ву, Алек­сан­дар у Народ­ном позо­ри­шту у Бео­гра­ду, Сам­сон и Дали­ла у Народ­ном позо­ри­шту у Ско­пљу, Умук­ни и играј, Крц­ко Ора­шчић, Чети­ри годи­шња доба, Кар­мен у Народ­ном позори­шту у Рије­ци, Песме без речи у ХНК Загре­б, Пепе­љу­га у изра­ел­ском Бале­ту у Тел Ави­ву, Дон Кихот у Народ­ном позо­ри­шту у Сара­је­ву. Од 2008. годи­не сара­ђу­је са свет­ски позна­тим теа­тром Fri­e­dric­hstadt-Palast у Бер­ли­ну, где је радио коре­о­гра­фи­је за пред­ста­ве: QI, YMA, Пока­жи ми и Вели­ки шоу, а коре­о­гра­фи­ју за пред­ста­ву Кали­гу­ла радио је у Плесном теа­тру у Сент Гале­ну. У позо­ри­шним про­дук­ци­ја­ма Тома­жа Пан­ду­ра потписује следеће кореографије: Кали­гу­ла, Меде­ја, Сим­фо­ни­ја тужних песа­ма и La Caida de los Dioses.


МИРОСЛАВ БАКО
Његов рад у области електронске музике, донео му је велико искуство у семпловању и синтези звука, што је уз академско образовање из области теорије музике, композиције и бележења звука, омогућило да константно пролази кроз многе жанрове и начине стварања музике, стварајући сопствени звучни свет без техничких ограничења, играоницу за истраживање, игру и драму. Студирао је на Одсеку за музику и драмске уметности на Академији уметности у Новом Саду. Укључен је у многе друштвене и хуманитарне пројекте у Србији и иностранству. Некада се бавио уредништвом на радију, писањем сценарија и музичком продукциојом. Последњих 13 година, професионално се бави компоновањем музике и продукцијом модерне електронске музике. Његов први радијски наступ је био на британском радију BBC током 2003. године. Након тога, потписао је више од 110 издања за музичке куће широм света у оквиру неколико пројеката које је радио под псеудонимима и које је представио на сценама у Србији, Уједињеном краљевству, Јапану, Бразилу, Француској, Тајланду, Швајцарској, Хрватској, Мађарској, Словенији, Немачкој, Шведској, Румунији, Грчкој, итд. Редовни је гост на годишњим манифестацијама и фестивалима у већини ових земаља. Компоновао је музику за представу Пороци човечанства за Play for Movement Theater 2011. године, а годинама се бавио примењеном музиком за телевизију, филм и рекламе. Написао је и продуцирао музику за позоришну представу Вавилон. Током 2014. године је написао, оркестрирао и снимио музику за представу Ad Infinitum, која је добила бројне награде. Јединствени музички језик његових композиција се заснива на класичној филмској музици и симфонијским деловима који истовремено теку уз нежну акустичну атмосферу и епске или лирске теме.


АНГЕЛИНА АТЛАГИЋ
Ангелина Атлагић је дипломирала 1985. на Факултету примењених уметности у Београду, Одсек за сценски костим. Од 1984. до данас урадила је дизајн за преко сто педесет драмских, балетских, оперских, дечијих и луткарских представа, костиме за три играна филма, као и значајне пројекте у драмском и културно-забавном програму ТВ Београд и ТВ Скопље. У појединим представама појављује се као комплетан аутор сцене и костима. Од 1999. предаје на Факултету драмских уметности, на Цетињу, у звању редовног професора на Катедри за режију, предмет Сценографија и костимографија. Одржала низ предавања и презентација на универзитетима широм САД. Излагала је у Чехословачкој, Јапану, Израелу, САД и Канади. Од 2000. своје костимографије и сценографије реализовала је у Русији (Бољшој театар, Студио Фоменко у Москви), Грчкој (Национални театар у Атини и Солуну), Шпанији (Compania Nacional de Danza, Centro Dramatico Nacional, Centro Cultural de la Villa у Мадриду, Фестивал Мерида), Немачкој (Staatsaballet Berlin, Hessieshes Staatstheter Wiesbaden), Италији (CSS Teatro stabile di inovazione del FVG у Удинама), Шведској (ИНТЕРКУЛТ у Стокхолму), Словенији (СНГ Љубљана, Марибор, Цеље), Македонији (Македонски народен театар и Драмски театар у Скопљу), Црној Гори (ЦНП и Будва град театар). Добитница је низа признања у земљи и инстранству; награда МАX за најбољи костим; награда Atinorama у Русији 2002; Награда УЛУПУДС-а и Министарство културе Републике Србије за висока уметничка достигнућа. Добитница је пет Стеријиних награда. Часопис за позоришну уметност „Сцена“ прогласио је за најбољег костимографа четири пута заредом.


NUMEN
Numen/For Use, хрватско-аустријски колектив за дизајн, бави се сценографијом, индустријским и просторним дизајном као и концептуалном уметношћу. Група је почела са радом 1998. године под називом For Use и чинили су је дизајнери Свен Јонке, Кристоф Кацлер и Никола Радељковић. Од 1999. године усвојили су назив Numen за све пројекте остварене ван области индустријског дизајна. Од 2004. године до данас, након завршетка компликоване инсталације за продукцију Inferno у Националном центру за драму у Мадриду, Numen/For Use почиње активније да се бави сценографијом. Уследило је ангажовање у театреима широм Европе. Од 2008. године, усмерили су своју пажњу на конфигурацију објеката и концепата без претходно одређене функције, што је била активност која је за резултат имала хибридне и експерименталне радове као што је N-Light серија и цео спектар великих инсталација (Трака, Мрежа, Нит, Цев и Жица) које су постављене на јавним местима и у уметничким галеријама широм света. За свој рад награђени су бројним престижним признањима, као што су: Brit Insurance Award у Лондону, награда за дизајн на Међународном фестивалу дизајна (DMY) у Берлину, две златне медаље на Прашком квадренијалу, две награде Борштников за сценографију, две награде Red Dot Award, награда Немачког савета за дизајн, и других. Излагали су у Данском Центру за дизајн, Ars Electronica центру, Музеју дизајна у Лондону, Институту за модерну Watts у Сан Франциску, Schirn Kunsthalle у Франкфурту, Галерији Spiral у Токију, Zounahanna Terrace у Јокохами, Fondazione Palazzo Strozzi у Фиренци, Färgfabriken у Стокхолму, Културном центру FIESP у Сао Паолу и Палати Токио у Паризу.


ЈАША КОЦЕЛИ
Јаша Коцели је завршио студије социологије и позоришне режије у Љубљани. У последњих пет година режирао је дванаест професионалних представа у резличитим словеначким позориштима, углавном у ауторским пројектима. У сезони 2017/2018 у СНГ Нова Горица режирао је представу Тројанке по Еурипиду. Као асистент режије сарађивао је са познатим редитељима међу којима се издваја Томаж Пандур са којим је радио на представи Фауст у СНГ Љубљана која је гостовала широм света. Такође, бави се и дизајном светла у  представама које режира, али и у две балетске продукције СНГ Опера и Балет у Љубљани, Месо срца и Симфонија тужних песама.


СОЊА ВУКИЋЕВИЋ
Балерина, кореограф и редитељ. Као чланица Балета Народног позоришта у Београду одиграла је цео класични и неокласични репертоар у сарадњи са кореографима - Лавровски, Парлић, Шпаремблек, Вера Костић: Мирта (Жизела), Даринка (Даринкин дар), Дебора (Голем), Афродита (Тријумфи Афродите), Капетан Кука (Петар Пан), Поподне једног фауна, Охридска легенда, као и у опери Кармен. Играла и у другим центрима бивше Југославије. Ауторка првих представа савременог плеса у Србији. Кореографски (и извођачки) рад у ЈДП-у: Дон Жуан, Хамлет, Нора!, Рођени у YУ, Расправа, Нижински, Салома, Мајн кампф, Плава птица, Марио и мађионичар, Дозивање птица, Лакрдијаш. За ове представе добила је неколико годишњих признања ЈДП. Радила је кореографије за драмске представе Душана Јовановића, Љубише Ристића, Хариса Пашовића, Горчина Стојановића, Ирфана Менсура, Иване Вујић, Никите Миливојевића, Радмиле Војводић, Александра Поповског, Саше Миленковског, Томажа Пандура, Снежане Тришић... Самосталну кореографску и редитељску каријеру остварила је у ЦЗКД: Макбет/ОНО (1996), Алчајмер (1998), Процес (1998), Мрак летње ноћи (1999); прву самосталну продукцију Битефа, Циркус Историја (2006); Кармина Бурана и Родољупци у СНП, Нови Сад. Играла је у филмовима, бавила се и вајањем. Награде: Димитрије Парлић, Награда града Београда; награда УБУС-а за животно дело...