Вести

Хенри Шести (делови 1, 2, 3) – критика Хенри Шести, део 1; Народно позориште у Београду, Србија 3/5 Хенри Шести, део 2; Народно позориште Албаније 2/5 Хенри Шести, део 3; Народно позориште Битољ, Македонија 3/5

Балканске државе су добиле незавидан задатак с Шекспировом трилогијом драма Хенри Шести. Не само да су морале да се баве збрком разних племића, њиховим породицама и преласком из табора у табор – што је довољно тежак задатак и без језичке баријере – већ је требало почети ни од чега. Тиме што је трилогија подељена на три позоришне трупе, Глоб је можда добио то да се једна прича изведе на три различита језика, али је умањио епски историјски ток у ком синови настављају сукобе својих очева.
То је штета, јер како се трилогија одвија, круна на чудан начин губи на значају. Свака драма почиње с престолом на сцени, који се смањује од позамашне позлаћене столице, преко дрвене и на крају, ниске столице која више пристаје музиљама него краљевском височанству. Мржња губи из вида свој узрок. Млади изнова показују непоштовање према старијима и опет они оседели и изборани бивају ликвидирани.  
Народно позориште у Београду које је извело драму Хенри Шести, 1. део, представу почиње сценом пуном људских тела која се буде, као после битке. Интересантно је да су се Срби потрудили да представа буде утемељена у енглеској историји. Њихови костими као да долазе из Шервудске шуме, а округли сто у стилу краља Артура доминира сценом и у току представе се ломи и прати судбину рата са Француском који се завршава неповољно за Енглеску, а која се урушава у међусобном сукобу.
Никита Миливојевић је режирао илустративну продукцију са смислом за хумор и тачношћу, иако се константне шараде ради разјашњавања детаља понекад чине непотребним. С почетком грађанског рата, племићи обележавају своја чела црвеном или белом бојом ради изјашњавања којој страни припадају. Као Хенри, оптимистични Хаџи Ненад Маричић, с пуно духа мири две стране, али након руковања пуног љутње, не остаје утисак да љутња јењава међу члановима ове несигурне коалиције. Пречесто се дешава да се нарација жртвује ради индивидуалног сценског имиџа – иако је последња сцена у којој два посвађана гласника грозничаво покушавају да покупе просут пепео Хенрија В, врло индикативна.
Такође, већ је давно виђено оно што је Национално позориште Албаније изводећи 2. део приказало, али са сопственим националним костимима опточеним драгим камењем и елементима националне ношње. Статични и налик државним великодостојницима у својим љубичастим костимима, чланови Хенријевог двора неодољиво подсећају на чланове Цезаровог сената. Индрит Çобанијев Хенри, је приказан као управник школе око ког се конспиративно шапуће, што није непримерено, али је врло незанимљиво. Превише се ослања на текст не водећи рачуна о томе да једва половина гледалаца може да прати радњу на албанском.
Бујар Асqериујев побуњеник Џек Кејд, као пасторални Рамбо, је освежавајућ, али је утисак покварен глумом његових присталица. Били смо „почашћени“ целом скалом стереотипа везаних за хендикепиране: један глумац је играо једноруког човека с руком у џемперу, неко други је покушавао да буде слеп и приказан нам је читав дијапазон очигледних менталних проблема. Све је то превише подсећало на педесете године прошлог века.
На срећу, македонско Народно позориште из Битоља осавременило радњу у последњем делу трилогије о Хенрију Шестом храбром продукцијом играном у војним униформама које помало подсећају на позориште Пропелер. Амерички режисер Џон Блондел је представу поставио тако да прикаже бруталност рата – Клифорд умире прободеног грла – али приказује и нијансе индивидуалних карактера.  
Краљ Хенри Петра Горког је најпре тиранин. У представи имамо обиље разних момената, укључујући убилачки настројену и несташну Краљицу Маргарету (Габријела Петрушевска) која све одбацује ради живота ван политике. Његов наследник, Едвард у тумачењу Огњена Дранговског, је у сваком погледу принц плејбој, који вија Лејди Греј са бине. Мартин Мирчевски и Филип Мирчевски су сјајни као двојица завидне браће, баш као што су Јоркширци и били.
Блонделов сјајан потез је био да два лика, Варвика и Краља Луја од Француске, промени у женске улоге. Док се мушкарци боре за свој его, бавећи се давним непријатељствима и личном амбицијом, Краљица Маргарета и ове две жене размишљају само о будућности и о томе чија деца ће седети на трону у будућности.

link: The Guardian