Вести

У Шекспировом Глоб театру, недеља, 13. мај 2012.

Нимало не завидим Народном позоришту у Београду на томе што је за задатак добило да постави „Хенрија Шести, први део“ у Глобу; требало је направити узбудљиву и трајну продукцију од, како се сматра, једне од Шекспирових најгорих драма и то без подршке остала два дела трилогије, што ни у ком случају није био лак задатак. Међутим, Никита Миливојевић је на изненађујућ начин овом делу придодао драму, интригу и комичне моменте.
Пепео Хенрија Шестог доминира над централним округлим столом током целе представе, а пред њим се дешавају сви сукоби протагониста. И док се његови пријатељи и наследници надмећу за право на владавину над краљевством, ми бивамо стално потсећани на периоде слоге. У овом тренутку, међутим, не постоји шанса да се склопи мир, јер кад год је на дохват руке, брзо нестане.
Миливојевићева продукција, изведена на српском језику, открива фарсичну природу ових сукоба. Комичне интерпретације гласника Павла Јеринића и Бојана Кривокапића нас воде кроз збуњујућу историју Енглеске уз дивне елементе слепстика.
С друге стране, веома је јасно да је ово продукција која разлике између присталица куће Јорка и куће Ланкастера види као ситне и небитне. Сјајан декор Бориса Максимовића који се састоји од стола на средини бине, а који се дели на разне начине ради стварања више различитих сценографија, као да постаје лик сам за себе, дели и раздељује; ликови у драми искаљују свој бес на том столу ударајући по њему у ритму судбинске музике Боре Дугића.
Лако је заборавити да само дванаест глумаца интерпретира бројне улоге у овој представи. Иако су ликови понекада сведени на архетипове (Винчестер Предрага Ејдуса) и понеки глумци подлежу претеривању на моменте, већина њих је просто засијала. Хенри Хаџи Ненада Маричића и Шарл Александра Срећковића су добро избалансирани, док сукоб Сомерсет Бориса Пинговића и Плантаџенет Слободана Бештића није баш добро испао. Чинило се да је Јелена Ђулвезан, једина жена у драми, била и једина нормална особа у овом свету мушкараца.
Постоји неколико недостатака: споре туче би могле бити много уверљивије и смена сцена је могла бити боља, али ово су само мали проблеми у иначе брилијантном извођењу. Сложени костими Марине Меденице из тог периода су усидрили продукцију у прошлости, али смо током извођења стално потсећани да су такве баналности управо и биле узрок за многе ратове. А када гласници проспу пепео Хенрија Петог у урнебесној сцени на крају представе, имамо осећај да је спектар прошлости нестао и да је сцена постављена за јасну будућност. Ех, кад би то заиста био случај.

link: The Hutton Inquiry