01
апр
Пон

Одржана прва читаћа проба комада „Јесте ли за безбедност“, у режији и адаптацији Анђелке Николић, премијера половином јуна на Сцени „Раша Плаовић“

Прва читаћа проба представе „Јесте ли за безбедност“, у режији и адаптацији Анђелке Николић, одржана је 2. априла у позоришној библиотеци.
 
Kомад, чија је премијера планирана половином јуна на Сцени „Раша Плаовић“, базиран је на текстовима Биљане Јовановић, односно на њене три кратке приче под поменутим називом „Јесте ли за безбедност“, путопису „Добродошли в Диализијо“ Давида Шаламуна и антиратној преписци „Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер“ коју је Биљана водила са Марушом Kресе, Радом Ивековић (словеначка и хрватска списатељица) и српском песникињом Радмилом Лазић. 
 
„Та њихова преписка, с почетка деведесетих, која је пратила целокупан распад Југославије, сабрана је у истоименој књизи.  Дакле, ради се о женском погледу на такав специфичан политички тренутак који се није завршио добро ни за кога, а нарочито не по њих, раднике у култури, који су, у том тренутку, живели у различитим деловима земље, као и у иностранству, у Немачкој”, каже в.д. директорке Драме Тања Шљивар.
 
Главне улоге тумаче Вања Ејдус (Биљана Јовановић), Сена Ђоровић (Маруша Kресе), Милена Ђорђевић (Радмила Лазић) и Анастасиа Мандић (Рада Ивековић).
 
У подели су и Петар Ђурђевић, Драган Петровић, Стојша Ољачић, Вукашин Јовановић, Лазар Николић, Драган Секулић и Немања Стаматовић (7 младих техничара обезбеђења/припадника ЈНА/дезертера/заробљеника/студената; Службеници ДБ, аеродрома Брник, загребачке полиције, опћине и уреда за странце; Полицајци – од Београда до Kрка; Др – у разним болницама; Болничар у разним болницама; Пацијент одељења за дијализу сарајевске болнице; Милан Милишић, песник; Давид, Марушин син; Саша, територијалац).
 
У ауторској екипи су и Бранислава Илић (драматуршкиња и адаптација текста), Весна Поповић (сценографкиња), Олга Мрђеновић (костимографкиња), др Дејан Средојевић (сценски говор), др Маја Ђукановић (лекторка за словеначки језик), Ирена Поповић (композиторка) и Марија Миленковић (стручна сарадница за сценски покрет).
 
Продуценти су Ивана Ненадовић и Немања Kонстатиновић, инспицијент је Милош Обреновић, а суфлерке Душанка Вукић и Маша Радуловић.
 
Алиса Радованац је организаторка на пракси, а Никола Исаковић асистент редитеља. 
 
Појава Биљане Јовановић (рођена 28. јануара 1953. године у Београду) на књижевној сцени касних 70-их била је освежење у амбијенту фаворизоване такозване стварносне прозе.
 
Малограђанском миљеу и предрасудама супротставила је одважност, иронију, цинизам, неконвенционалност, интелектуалну бриткост и слободу изрицања онога што је представљало табу за друштвене, идеолошке и сексуалне конвенције.
 
Објавила је збирку песама „Чувар“, романе: „Пада Авала“, „Пси и остали“ и „Душа јединица моја“, драме: „Ulricke Meinhhof“ (основа за представу „Stammheim“, СKЦ, Београд, 1982, редитељи Љубиша Ристић и Нада Kокотовић), „Лети у гору као птица“ (Атеље 212, Београд, 1983, редитељ Зоран Ратковић), „Централни затвор“ (Народен театер Битола, 1992, редитељ Владимир Милчин), „Соба на Босфору“, као и поменуту заједничку антиратну преписку „Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер“.
 
Остала је упамћена као жестоки противник гетоизирања држава, народа и људи, не признајући поделе по нацији и вери.
 
Завршила је филозофију на Филозофском факултету у Београду.
 
Умрла је 11. марта 1996. године у Љубљани.
М.Б.