Премијера, 10. јун 2019/Сцена „Раша Плаовић“

По мотивима истоимене приче Биљане Јовановић, књиге „Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер“ Б.Јовановић, М.Кресе, Р.Ивековић и Р.Лазић, путописа „Добродошли в Диализијо“ Д.Шаламуна и документарних снимака

Редитељка Анђелка Николић
Драматизација Бранислава Илић и Анђелка Николић
Драматуршкиња Бранислава Илић
Сценографкиња Весна Поповић
Костимографкиња Олга Мрђеновић
Сценски говор др Дејан Средојевић
Лекторка за словеначки др Маја Ђукановић
Композиторка Ирена Поповић
Стручна сарадница за сценски покрет Марија Миленковић
Продуценти Ивана Ненадовић и Немања Константиновић


Премијерна подела:
Биљана Јовановић Вања Ејдус
Маруша Кресе Сена Ђоровић
Радмила Лазић Милена Ђорђевић
Рада Ивековић Анастасиа Мандић
Припадник ЈНА - на глави му шлем, а на шлему лишће, Давид, полицајац, Милан Милишић, сусјед, водник, демонстрант, студент Драган Секулић
Припадник ЈНА - крије оружје, песник, великословенац, територијалац Саша, полицајац, Милан Милишић, српски писац, војник из Босне, пацијент, демонстрант, студент, болничар Немања Стаматовић
Службеник ДБ-а, припадник ЈНА - окружен грађанима, песник великословенац, полицајац, Милан Милишић, српски писац, заробљеник, аеродромски службеник, демонстрант, студент Петар Ђурђевић*
Песник великословенац, полицајац, Милан Милишић, председник Удружења књижевника Србије, заробљеник, службеник Уреда за странце, демонстрант, студент Драган Петровић*
Службеник ДБ-а, припадник ЈНА - између два друга, песник великословенац, полицајац, Милан Милишић, српски писац, дечак-војник, заробљеник, опћински службеник, демонстрант, студент Стојша Ољачић*
Припадник ЈНА - излази из запаљеног тенка, песник великословенац, полицајац, Милан Милишић, доктор у берлинској болници, српски писац, заробљеник, службеник полиције, студент који чита проглас Вукашин Јовановић*
Службеник ДБ-а, припадник ЈНА, песник великословенац, полицајац, Милан Милишић, српски писац, заробљеник, доктор Рокавина, демонстрант, студент Лазар Николић*

*Студенти Факултета драмских уметности у Београду
**Студент Академије уметности у Београду
Инспицијент Милош Обреновић
Суфлерке Душанка Вукић и Маша Радуловић
Асистент редитељке Никола Исаковић
Асистент сценографкиње Дамјан Параносић
Продуценткиња на пракси Алиса Радованац**
Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор маске Марко Дукић
Мајстор позорнице Бранко Перишић
Мајстор тона Тихомир Савић
Видео пројекција Видео студио НП
Костим и декор израђени су у радионицама Народног позоришта у Београду

ПИСМА НЕ О РАТУ
Што сам старија, све ме више занимају гледишта: жена, деце, болесника, дезертера и других тихих и утишаваних. Зато овде прилажем делове својих писама и песме из 1992. године, кад сам имала петнаест, била грађанка СР Југославије и ишла у разред у коме је било 34 ученика, а од тога 17 избеглица. Кад сам била тиша него данас. Или гласнија? 
(...) Моји мисле да нисам била у школи зато што сам болесна. Уствари сам сањала мртве војнике уредно послагане по асфалту и приручник у коме је објашњено како то треба радити. Постоји разлика у паковању мушких и женских тела, сад и то знам. Недопустиво је да камион точковима прегази део мртвог тела, кад су већ пушком озваничена места из којих крв треба да истиче. Призор ме подсетио на сцену из Бертолучијевог филма (...) 
пожелела сам да склоним са асфалта леш                                                                                              
нека крв остане где јој је место
пожелела сам да покријем тканином очи
нек поглед остане где му је место

облачим хаљину белу и одлазим у поље
маказе нису оштре да одрежу делић свести

ходам кроз траву

на рубу хаљине моје
блато

Да ме јутрос пре није посетио И. (а у друштву се мора причати), ја се можда не бих сетила ноћашњег сна, отишла бих у школу и на нацртну геометрију, и свест би ми била замућена умором и мање бистра. Једном сам хтела да ти тражим назад своја писма, али нисам умела да објасним да само желим да се подсетим неких сцена из сопствене главе. Сад кажем, нек остану где су. Нек сачекају да одрастем у Маргариту(?...)
Оно што је стварно то су моји ружни снови, а дневна светлост и угљен на мојим прстима, цигарета за време великог одмора и људски ликови око мене су уређен свет који нуди могућност илузије шаренила. Стварност, то јест мрак собе у којој покушавам да заспим, простор је у коме нема брана од немира, од страха. На помисао на ноћ која долази хвата ме паника. Болничар је (етимолошки) онај који уме са болом. Е па, потребан ми је (...)
P.S. Поздравља те В. Каже да си звучао тужно кад си јуче звао из касарне (...)
Мој spleen и моји ружни снови поовски и буњуеловски су живот такође. Живот који волим. Као Иван Карамазов (?) хватам себе како мислим на мртве уметнике и осећам чудну блискост са њима. Не можеш тек тако срести неког на улици и рећи: страх ме, радост ме, живим...као и ти(...)
Опет сам била данас код школског психолога да јој причам о сновима. На крају сам јој признала да сам само хтела да побегнем са историје.

Анђелка Николић


БИОГРАФИЈА РЕДИТЕЉКЕ
Анђелка Николић (1977) дипломирала је на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности и на Катедри за француски језик Филолошког факултета у Београду.
Режирала је тридесетак представа у позориштима Србије и Словеније, за децу и одрасле, у институционалном оквиру и на независној сцени, и десетак радио драма. Учествовала је на свим важнијим позоришним фестивалима у земљи и региону. 
Њене режије награђене су на Стеријином позорју (Радници умиру певајући),  Фестивалу професионалних позоришта Србије (Негри), Звездаришту и Фестивалу независних продукција (Епске игрице: Зидање Скадра), Вршачкој позоришној јесени (Вучјак). Добитница је Годишње награде Малог позоришта „Душко Радовић“ (Дечак који каже да/дечак који каже не) и  награде Пикиног фестивала у Велењу (Пипи Дуга Чарапа). За представу Шарлота добила је Награду за уметничку храброст на фестивалу ПатосОффирање у Смедереву. Представљала је Словенију на фестивалу „Најбоље са истока“ у Бечу (Ниси заборавила, само се не сећаш више). Преводи са француског и енглеског језика. Чланица је извршног одбора Assitej Центра Србије. Учествовала је у оснивању уметничке групе Hop.lа!, у оквиру које реализује уметничке, истраживачке и активистичке пројекте. Покренула је ONTD(Organisation of Nice Theater Directors) интернационалну и интерконтиненталну организацију позоришних редитеља.


РЕЧ ДРАМАТУРШКИЊЕ

Јесте ли за безбедност?
“МИ и БЕЗБЕДНОСТ су основа, и цела граматика политичко-полицијског језика. Друге речи и други граматички облици подешавају се и одређују према МИ и БЕЗБЕДНОСТ. МИ/БЕЗБЕДНОСТ се не може тумачити, рашчлањивати, овако или онако представљати. Питање, „чија безбедност“, долази из другог језика, а други језик је туђ и непријатељски, усмерено је против МИ...”  
Б. Јовановић Јесте ли за безбедност, 1988

У свом раду Жена, национализам и рат објављеном у Паризу 1995. године, Рада Ивековић, позивајући се на Пјер Ашара (Pierre Achard) и лингвистичко коришћење ,,проширеног ми” указује на чињеницу да у локалном изражавању говор држи позицију моћи (МИ политичара) које Ашар повезује с национализмом. По њему, национализам се појављује тамо где постоји некакав проблем између практичне политике и њеног грађанства: ,,када једно проширено ми подразумева да оно заслужује своју државу, другачије од оне у којој је”. Надовезујући се на ово, Ивековић примећује да није сваком ,,ми” потребно да буде национално ,,ми”,  али да се у временима кризе јавља национални идентитет који се осећа као ,,ми”. Анализирајући однос политичара и национално проширеног ,,ми”, она констатује да, иако се обраћају женама, граматика, лингвистичка структура и синтакса, јасно показују да жене не припадају моделу доминантног субјекта говорника. Чак и када говорник из позиције моћи жели да укључи и жене у проширено ,,ми” не укључује их на исти начин као мушкарце.
,,Жена увек припада несавршено, и припада са специфичним, а не општим карактеристикама - као мајка војника, као медицинска сестра - а ако ,,припада" непријатељу, онда као курва која је добра само за силовање. Пошто се узима да су мушкарци, под велом неутралности и универзалности, главни носиоци национализма, жене се у њега увек укључују у подређеном положају. То је разлог, такође, зашто ,,ми, жене" не можемо бити поуздан политички пројект са становишта традиционалне политике и мишљења, у којем је мушки модел - глобално победио, јер се узима као универзалан и неутралан. Унутар тог модела, жене немају изгледа.”  
Или, као што Маруша Кресе у представи каже, када је колеге, ,,национално освешћени” писци оптуже за неразумевање ситуације у Словенији: ,,В политико се сплох не застопим, сај сем женска, а не? В чуства се мало застопим, сај делам кот терапевтка. Морам бити преударна, имам три отроке.” 
31. октобра 2000. године Уједињење нације су донеле Резолуцију Савета безбедности 1325 - ,,Жене, мир, безбедност”. Кроз 18 тачака резолуције, фокус је на четири кључне области: учешће жена у доношењу одлука и мировним процесима, родна перспектива и обучавање у изградњи мира, заштита жена, увођење родне перспективе у извештаје УН и спровођење њихових програма. Много је различитих разматрања, о примени ове резолуције и резултатима те примене. Декларативни помаци се множе, практичне је тешко уочити. Да ли се осећамо безбедно док слушамо многобројне изјаве о безбедности земље и нације? Распад Југославије кроз крваве ратове 90-тих, је пример како безбедоносне службе (цивилне и војне) нити су биле формиране, нити су даље настављале да постоје ради  безбедности грађана. Оне су штитиле, као што и данас то чине, искључиво центре моћи. 
Представа Јесте ли за безбедност? разоткрива, именује и деконструише различите механизме прокламоване (мушке) безбедности у периоду почетка распада Југославије (1987 - 1992), када су се најкрвавија разарања, страдања, патње и протеривања људи још могла спречити. Представа је посвећена онима који су својим деловањем, јавним иступањима, заједничким активностима, чинили све да спрече реторику која води у ратно лудило, да обавесте необавештене шта се у њихово име чини, да помогну страдалима и прогнанима, да ублаже патњу људи. Ова представа је посвећена свима који су баш као и Биљана Јовановић, Маруша Кресе, Радмила Лазић и Рада Ивековић, добро знали да без поверења и повезаности с људима, без сталног ангажмана, прича о безбедности је само шарена политичка лаж. Посвећена је и свим појединцима који су данас спремни да попут Маруше Кресе, на питање Да ли се плашим (Да ме је страх), одговоре са НЕ. 
Представа је посвећена свима онима који  крвави распад земље доживљавају као пораз.
Нисам нишанила, ни била на нишану,
Нисам ослобађала-освајала градове-села.
Нисам бајала, нисам сејала памет,
Нисам писала патриотске.
Нисам родила јунака.
Мој прилог историји – ништаван!
У своју одбрану немам шта да кажем.
Крива сам
Р. Лазић, 1996

Бранислава Илић


БРАНИСЛАВА ИЛИЋ
драматуршкиња и драмска списатељица
Рођена је у Нишу 1970. године  где је завршила Средњу глумачку школу. Дипломирала је драматургију на ФДУ у Београду. Први ангажман (глумачки и драматуршки) имала je у Народном позоришту у Нишу. Од 2008. до 2010. године радила je као драматуршкиња у Народном позоришту у Београду. Позоришта у којима је сарађивала у раду на представама: Српско народно позориште, Атеље 212, Позориште ,,Тоша Јовановић” Зрењанин, Крушевачко позориште, Пулс тeатар Лазаревац, Звездара театар, ,,Мадленианум”, ХНК Иванa пл. Зајцa Ријека, Битеф театар, ОП ДАДОВ.
Као драматуршкиња радила је на преко тридесет представа. У Народном позоришту у Београду: Витамини В.Јон, (р. Ф. Гринвалд), Дервиш и смрт М. Селимовић, (ад. и р. Е. Савин), Нова Страдија С.Басара, (р. К. Младеновић), Животињско царство Р. Шимелпфениг, (р. К. Крнајски).
Написала је тринаест драма, пет драматизација, око 50 радио-минијатура и неколико сценарија за различите ТВ формате. Приче (за децу и одрасле), драме и драматизације су јој објављиване у часописима и збиркама. Објављене су јој две књиге драма: Театар паланке (2007), НКЦ Ниш и „drame/plays“ – двојезично издање драма - Српска читаоница Ириг и Фонд ,,Борислав Михајловић Михиз” (2017).
Изведене драме: Улица, штап и канап (ауторска), Злочин и разговори (р. К.Младеновић), Заглављени (р. Д. Михајловић), Тело (р. С. Бодрожа), Бако, нећу да постанем чудовиште (р. П. Штрбац), Не пристајем (р. К.Крнајски), Пад (Б. Илић/К. Младеновић, р. К.М.) 
Награде: „Јован Стерија Поповић” за драму Тело (конкурс Стеријиног позорја за нови драмски текст); Награда ,,Борислав Михајловић Михиз” за драмско стваралаштво; Годишња награда Народног позоришта у Београду (драматуршки тим); и Годишња награда ДАДОВ-а. 


ЖЕНСКО ПРИЈАТЕЉСТВО
Ја сам била, ја јесам, ја ћу бити
Роза Луксембург

Женско−женско пријатељство прастара је категорија која је, верујем, постојала и у преисторијском периоду када су жене скривене у каквој шпиљи једна другој шапутале тајне које нису смеле износити пред мушкарцима. Тај огромни интимни (и не само интимни) простор комуникације међу женама мушкарци не познају. Они су за њега ускраћени, јер не познају форму блискости.
Њихово поље комуникације је поље моћи у коме се међусобно надмећу. Мушко заједништво звано братство, остварује се тек у односу на заједнички интерес и циљ. Женама то није потребно да би свакодневно на микроплану остваривале оно што су касније декларисане феминисткиње назвале сестринством, инсистирајући на потреби солидарности и удружвања међу припадницама женског рода у мушком свету живљења и делања, односно институционализоване премоћи.
Предрасуде су да женску повезаност чини само интимни свет жене, односно приче о цвећу, деци, мачкама, или мушкарцима. Али, он јесте оно поље разлике између мушког и женског света. Ниједна жена, било да је научница, професорка, службеница или уметница, неће га се одрећи под условом да је сигурна у свој идентитет, и интегритет. Није га се одрекла ни Роза Луксембург, чак ни у затворима. Она пријатељицама пише о сеници, липи или белој тополи које посматра кроз прозор једног од девет затвора у којима је била. Пише им о ластама и врапцима, о славују који се оглашава сребрним гласом усред мрачне, олујне вечери. Потресена јавља пријатељици да је затекла непомичног лептира у прозорском окну, да га данима опоравља, и то заиста чини док он не дигне крила и не одлети. Али, женску повезаност не чине само такве приче већ и „дизање крила“ утученој пријатељици, коју подсећа да је лепши живот могућ само ако се отвори за чулне радости, ако отвори очи за свет око себе, макар то био мали свет биљака и буба, или небо које се мења. 
Она којој је револуција била живот признаје: „У својој нутрини осећам да сам у комадићу врта или у пољу, у трави међу бубамарама, много више код куће него на каквом конгресу, вама све то могу рећи јер ви у томе нећете видети издају социјализма. Ви знате да ћу упркос томе вероватно умрети на борбеном пољу, било то у каквој уличној борби или у тамници (убијена је у уличном каналу, прим. ауторке). Моје најдубље ја више припада мојим сеницама (које гледала кроз затворски прозор дотурајући им храну, прим. ауторке), него друговима“1.
Роза Луксембург, Писма из затвора
Једну другу пријатељицу Црвена Роса кори због кењаквог, самосажаљивог тона, и одбијања агресивнијег става у животу, а када јој ова одговори да нема ништа против таквог става, али да због таквог става може бити повређена, а да „корист може бити мала“, она јој бесно договара: „О, бедна пиљарска душо! Радо би понудила мало хероизма али само за паре, добит мора одмах да звецне о тезгу, макар само у облику три плеснива бакарна новчића.“ И додаје: „Срећом, историју човечанства нису градили такви људи.“ Бескомпромисан став изнад свега!
  Оваква размена палета емоција и бруталне искрености могућа је само међу женама. Зато пријатељство између жена јесте простор најслободнијих тачака разумевања и подршке у свету међуљудских односа. Истовремено, то је најједноставнији могући однос, јер се остварује без калкулисања, задршке и прећуткивања, без страха да ћеш бити погрешно схваћена, без потребе да се прикажеш лепшом и бољом него што уистину јеси. Ту врсту блискости и специфичних слојева разумевања, ослонаца и безрезервне подршке, познаје свака жена и без ње тешко да је која од нас могла проћи кроз живот и учинити га могућим.
Осећај емпатије за (немоћног) Другог, преузимање одговорности у свим животним ситуацијама, поседовање голоруке храбрости, то су наше највеће врлине. Управо на овим вредностима  је и настао антиратни покрет у Србији предвођен женама и подржан од сензибилнијих, и одговорнијих, мушкараца. У то време (1991/92) настаје и преписка између нас четири пријатељице, Маруше Кресе, Биљане Јовановић, Раде Ивековић и мене, које смо живеле на различитим адресама, у Паризу, Берлину, Љубљани и Београду, док нам се заједничка домовина урушавала. У страху да је не изгубимо, и страху да се не изгубимо, у потреби да разумемо шта се догађа, у истоветном болу због убијања људи и рушења градова пишемо једна другој преко свих граница налазећи подршку и утеху за све што нас је стизало и погађало. И сада знам да је, док се пред нашим очима дешавало цепање заједничке домовине на државе-пачворке, наша преписка, у ствари била симболично држање за руке (њене) деце која се плаше мрака. Ова преписка зато јесте најблиставији тренутак женске повезаности и бескопромисне одлучности у отпору власницима оружја и речи2.
Синтагма коју је сковао Жан-Франсоа Лиотар (прим. ауторке)
Још само да нисмо изгубиле њих две, Биљану и Марушу, потпунији би нам био свет. Биле бисмо јаче.
Радмила Лазић