Премијере: 8 јула 2011. Стари град, Будва / Сцена између цркава
22. октобра 2011 Народно позориште у Београду / Велика сцена


Копродукција са Град-театром Будва
Редитељ Вида Огњеновић    
Драматург Божо Копривица
Сценограф Миодраг Табачки                   
Костимограф Љиљана Драговић                   
Сценски говор Радован Кнежевић
Композитор Зоран Ерић  
Сценски покрет Саша Крга
Продуценти Борислав Балаћ, Марко Кентера

Премијерна подела:

Кањош, ниска струка, опасна корака, а мудра погледа Игор Ђорђевић
Фурлан, ражаловани заповедник брода, одметник Бранислав Лечић
Дужд, Франческо Фоскари Предраг Ејдус
Стијепо, судија и угледник Бранко Јеринић
Даскале, иконописац Марко Баћoвић
Отац Герасим, калуђер путник Танасије Узуновић
Катна, Ивкина маћеха, угледна матрона Стела Ћетковић
Ивка, некад пчела, некад оса, бацила чини на Кањоша Зорана Бећић
Видосава, лијепа кћер Голубова, коју је Вукац уграбио Сена Ђоровић
Ђована Грација Фоскари, дуждева кћер Јелена Хелц
Сињора де Долчи, њена пратиља Биљана Ђуровић
Сињорина де Долчи, другарица дуждеве кћери Марта Ћеранић
Никодим, зову га Мркодим Александар Ђурица
Лука, лукавији и од Голуба и од лисице Бранко Видаковић
Митар, паметар, пуна уста народних изрека Зоран Ћосић
Голуб, питом и лукав, на прилику своме имену Радован Миљанић
Крсто, позивар јаког гласа, чује се од Прасквице до границе Небојша Кундачина
Раде, жељан далеког свијета Синиша Убовић
Отац Филимон, калуђер, писар и учитељ Хаџи Ненад Маричић
Друшко ди Катаро, тумач, доушник, стражар и још понешто Андреја Маричић
Вукац, најљепши, а храбар Павле Јеринић
Стеван, љути, напрасити Андровић Миливоје-Мишо Обрадовић
Николо Диедо, капетан од страже у Млецима Мило Лекић
Ректор Андреа да Молин Стеван Пиале
Искушеник Војислав Обрадовић
Стражари: Бојан Пенчић, Милан Шавија, Бојан Антонијевић
Телохранитељи: Саша Танасковић, Немања Константиновић

Организатори Немања Константиновић, Марко Радоман
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлер Гордана Перовски
Асистент редитеља Бојана Лазић
Асистент костимографа Александра Стошић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор сцене Невенко Радановић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор тона Тихомир Савић
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта

 

Реч драматурга / Божо Копривица
СРЕЋАН ТИ НОВИ ЖИВОТ, КАЊОШЕ МАЦЕДОНОВИЋУ
Почетком јуна почеле су пробе новог Кањоша Мацедоновића. Првих недељу дана имао сам ликовне и звучне халуцинације. Приказе. Видим Жарка Лаушевића као Кањоша како седи у столовачи, и одговара паштровском збору „како би“ у Млецима: А, Е, ОУФ, ИХ... И видим Ивку, Весну Тривалић, заљубљену у Кањоша. Ивка са зеленим очима, зеленим као море у причи „Скочидјевојка“ С. М. Љубише. Па чујем како сикти, како се свађа: „То си му ти подметнула неђе твој рубац, вјештице... Не лај, не лажи! Не куни се криво! Оно су ти полубраћа... Смела ме она ћосава икона... ако се нећу стрмоглавити с оне стијене у море... Оно ће ти бити скочидјевојка“. Видим Даскала, Петра Краља, и како севају његове очи, на Малом жалу, на Краљичиној плажи у Милочеру. Па чујем: „Ваља ли брада? Ваља ли брада?“ И Даскале с новом иконом Светог Николе, старог. Па видим другог Петра, Петра Божовића, Фурлана, на Пизану у Будви. Он се заиста (у)топио, из ноћи у ноћ, у пристаништу у Будви, и чујем како пита Кањоша: „Имаш ли конака у граду?!“ па даље: „...од свије работа, погибија је најпосранија...“ и чујем: Једино што у њих ваља то су жене... видрасте, а пламињају погледом.“ Какав квартет асова глумаца, и господе од пријатељстава, „по избору бољи од бољега“. И још су ту били господа глумци Стојан Дечермић, отац Герасим; Раде Марковић. Праизведба драме Виде Огњеновић Кањош Мацедоновић, Будва, лето 1989. На пробе смо ишли (за I чин) у манастир Прасквицу, задужбину кнеза Штиљановића, кнеза из прича С. М. Љубише. А Спас, врх Будве, гледао је како сунце пада у море. Било је и доскочица са младим монасима (неки су били звездаши). Попили бисмо и понеку манастирску лозу, и мезе од сувих смокава. Неку смо кап ракије просули, просули и попили за душу Зорана Радмиловића и Слободана Алигрудића. Свуда је мирисало на брескве, а стабла брескве није било нигде, ни на пушкомет. С. М. Љубиша каже да је манастир добио име по „извору Прасквице, који покрај манастира извире и прекрасну воду за пиће даје, коју кад окусиш као да си прасака, или као што у Срему веле бресака, јео“. На гробљу изнад манастира, овог лета је сахрањена Ана Сам, сестра Андреаса Сама... 
Представа из 1989, рађена је као епоха, као оно време из легенде о Кањошу Мацедоновићу. У амбијенту, у костиму и у ритму. Та би се представа свидела великом песнику Растку Петровићу. У есеју Позориште, Позориште! Растко каже „позориште је изашло из мистерије“. И да ће он писати о позоришту „у чије се представе стално или једном сам живот, са свим непредвиђеностима, умеша и дâ им вредност догађаја који се више не могу поновити“. У том есеју има и одељак Позориште, вечита младост. Светски путник Растко Петровић, двадесетих година прошлог века био је у Будви: „на тргу између тврђаве, касарне и цркве давали су младићи и девојке из места Нушићевог Кнеза Иву од Семберије“.  Испод зидина под месечином и осветљењем једне „боген лампе“, ти су се „једноноћни глумци вукли као пале звезде у костиму од веза и злата“. Чује се запљускивање таласа и једва „чујан дах крила слепих мишева и најзад изненада свирка неке свирале. Неки је сељак у уличици иза трга са свиралом у ноћи чекао сутрашњи пазарни дан: по десети пут он је почињао исту мелодију и није успевао да је сасвим погоди, а баш то сећало је да се безброј пута, док је човек млад, почиње живети прави живот и напушта када се увиди да се није погодило правим путем. Тако је цела представа добијала и један значај стварности и симболичности који ми је ишао у срце“. А зашто би се та представа, та праизведба Кањоша Мацедоновића из 1989. свидела Растку Петровићу?  Кад смо се, за II чин, спустили на Мало жало у Милочеру, тачно на ону ливаду између Малог и Великог жала, између Краљичине и Краљеве плаже, линуо је летњи пљусак. Небо се отворило, даждило је као из кабла током целог тог II чина, све до оне сцене опроштаја Кањоша и Ивке. Како је ту љубавну сцену урамио, благословио Даскале, Петар Краљ! Како иконописац венчава љубав а киша је свему томе дала неку друкчију отменост... Представа Виде Огњеновић тако је ушла у мистерију. Једном се игра такво финале! На крају II чина море утихну. У тој тихости чули су се ћирикавци из комада. И пратио нас тај звук све до Пизана, до III чина, до Фурлана и Дужда...
Пробе су се завршавале у три после поноћи, ту на Пизану, и одлазили смо у кафану „Крпица“, на обали, на двадесетак метара од Венеције, у кафану код Ника Крпе. У животу сам са Петром Божовићем играо разних сурових, сурових и лирских игара. Једног смо јутра остали (кључ од кафане остаје код нас), Жарко Лаушевић, Петар Краљ, и питам Петра Божовића (знајући да не зна) зна ли он песму Пут у Агригентум, бар крај те песме. Гледам ме рођени Фалстаф, гледа право у зенице, устане и почне Пут у Агригентум на италијанском. „И хоћеш ли тих седам стихова, са краја, у хрватском преводу?”, пита ме Петар. Какво је то било јутро, Салваторе Квазимодо и Петар Божовић, лета 1989. док се пење дан

И јаче тугујеш, зачујеш ли опет звук
Који се удаљава широко према мору
Где Вечерњица већ дотиче Даницу
Marranzano тужно трепери
У грлу кочијаша који се пење
Брежуљком јасним од месечине,
Полако кроз шумор сараценских маслина.

Marranzano је инструмент од челика, у облику месеца, који се свира држећи се међу уснама. Још га зову „scacciapensieri“, разбибрига. Мени се некако чинило тад, и сад ми се чини, да се бит, да се срце комада Виде Огњеновић налази у ових седам стихова Салватора Квазимода. А зашто је то тако, зашто ми се то тако чинило, чини и сад, не знам.  Та прва представа Кањоша Мацедоновића која ишчезава, и(ли) не ишчезава, „у зраку, у валу звукова и љубави“ остаје (не)сретна рана. Као ожиљак од ножа. Жарко Лаушевић као Кањош, и све његове неодигране улоге, и онај Хамлет – Офелија је била Мирјана Јоковић, а редитељ велики Јежи Јароцки. Хтео сам Жарку Лаушевићу рећи да пред Јароцким, на првој проби, каже:  „Изгледа? Не! Већ јесте... / Не тумаче ме верно... / Ни мој огртач тамни, ни црнина... / Нит’ придављена даха пролом плахи, / Ни набујали вир у оку мом, / Нит’ утучен израз мога лица. / Нити све друге врсте, облици, / Видови туге скупа узети. / Све ово само збиља изгледа, / Пошто се може глумити; али ја / Нешто што изглед превазилази / Носим у души...“
Какав је то кладенац чуда, и енергије, у тим неодиграним улогама Жарка Лаушевића! Какав би то само био роман, са лицима која одустају од своје улоге! Део тог чуда и енергије је и у новом Кањошу. А како, е то само зна(м)... Мораш читавог живота бити тифоз па ћеш знати, или бити (при)страсан – то је све. Све око тог Хамлета био је утаначио, уговорио, Предраг Ејдус, тада директор Драме Народног позоришта, а данас у улози Дужда у новом Кањошу Виде Огњеновић. Неки глумци из нове поделе, те 1989. године, били су основци, неки још у обданишту. Али смо као екипа сав тај ореол, сву ту легенду око старе представе схватили као изазов. И са великим еланом ушли у ту утакмицу, да је добијемо. Јер и писац и редитељ, и драматург и Даскале и Вукац... сви смо партизановци. Победници. Па и Кањош, Игор Ђорђевић, по хитрини, по енергији, по лакоћи којом игра; како прима лопту, у покрету, у покрету, и како игра дупли пас са партнером – јесте партизановац. И како ужива у игри, у причи, какав је то опсенар! Од тог опсенарства болују и Кањош и писац овог комада. А откуд Игор Ђорђевић навија за Звезду – то ни он сам не зна. Већ на првим читаћим пробама видело се да је тај текст Виде Огњеновић преживео. Да пали исто као пре две деценије. Колика је привлачност тог језика (те речи рођене сред винограда), видео сам по реакцији младих глумаца. Оних што играју Видосаву, Ивку, Стевана, Вукца, Рада...
С. М. Љубиша је у својим најбољим причама, па и у аутобиографији, модеран писац. Мистификатор у најбољем смислу. Његова верзија о томе како је постао писац, како је то било у изнудици, у доброј мери (па ту пола-пола) је мистификација, али је истина да је његова осетљивост на мелодију језика истинита: „Ја нијесам никада мислио писати за штампу, ни препуњати и онако препуне сандуке наших књижара сухопарним књигама. Но видећи грдни расап што се по штампи чини лијепим нашим језиком, пуче ми срце од бола, пак се дадох и ја да нешто пишем... Да ли ћу успјети бојим се љуто, јер су се на пустоши наше књиге удомазетили облици туђих културних језика као, кад ођенеш Херцеговца у француски фрак?!“ А Љубиша јесте мајстор језика, мајстор поређења: „На једној узноситој ливади, лежи црква Света Петка која се до по ње бијели као лабуд уз мјесечну свијећу...“
У све три драме из Паштровића – Кањош Мацедоновић, Јегоров пут, Дон Крсто, Вида Огњеновић ушла је у тоналитет, у дијалекатски идиом, у језик Љубише, Вука Врчевића, Фрања Долчија, у језик црногорског приморја, на начин који представља велику реткост. То је плод осећања за мелодију језика и плод истраживања на терену, у народу, и у литератури, у ретким речницима. На тај начин драме Виде Огњеновић постижу отклон, дистанцу (све је подигнуто на метар од земље), а опет све делује аутентично. Постиже се искреност, верује се ономе што лице говори. И сигуран сам да ће тај језик обезбедити овим комадима дуг сценски живот. Да нису исприповедане у том дијалекатском идиому те би драме имале други правац, био би то неки други жанр. Вредност драме Кањош Мацедоновић показује се у могућности да се са идиличне слике Паштровића пређе на скидање позлате са епско-митске матрице, са фолклорних образаца. У новом животу Кањоша Мацедоновића већ у првим сценама се открива клаустрофобичност, окрутност мале средине према онима који покушавају да играју на прекршај, да не поштују до краја световне и црквене законе. Зато постоји та прва слика монахиња које певају и гимнастицирају. Ту игру води отац Филимон. У драми постоји сукоб лица која желе да пређу границу прописа (Даскале, Вукац, Видосава, Ивка, Стеван, Раде, отац Филимон) и оних који правила штите статусом, традицијом, крутошћу, одмаздом (Стијепо, Катна, отац Герасим...). Способност да се у обрасцима фолклора промени ритам, да се покаже хитрост језика, показује се у односу према свецима. Гледај како „свеци марширају“ у Кањошу Мацедоновићу: „Свети Никола, или који си да си, лијеп си ко поноћи звијезда, молим ти се, ако знаш за љубав, примакни данас ту галију, нека пристане...“ Или Даскале: „...Но није ни Свети Никола могао остарјети, нити владиковати да није момковао и ђаковао. Кад напишем прилику свеца који се на приморју слави, ови иза планина стану му налазити стотину мана... Приморци неће свеца скитача... зато све свеце пишем како ја оћу... ионако су ми они једина утјеха у неимаштини љутој...“
Љубав се у Кањошу откива као стид, као устрепталост, као чарање, као мелодрама и као еротизам. Има мајсторски написаних љубавних игара (овај би Кањош био одличан сценарио за филм). Игара, јер и љубав се ставља на пробу од комедије: „Ивка јадна, ма исто је некако одвише мао – Вама је мао а мени је мио – Допупак – И варница је мала, али прогори трбух“. Неузвраћена, потиснута љубав води у аутодеструкцију, та жеља за самоуништењем долази и од зазора да се, у епској средини, покаже емоција. Од те аутодеструкције једина одбрана је карневал. И тај вртлог заумног, оностраног, представља једну од најлепших сцена у новом Кањошу. Кањош као мјузикл, као ивандањска ноћ. Вида Огњеновић је у новој представи радњу померила у време између два светска рата. Тако се и однос Паштровића и Млетака, малих и великих, чита и као скидање позлате са епског схватања историје. Са тужбаличког концепта историје. „Лука: Ако погинеш, биће ти јуначки, и за дику! Оплакаћемо те дивно! И сваки од нас кад дође у Млетке, походиће ти гроб! Кањош: Бојим се нећете га умјет наћ“. И баш те 1989, тада нарочито, наши су мали, високи политичари историју, и односе малих и великих, схватали као пљус, бреп, бупа, бупа: „Ја ћу рећи, браћо, да ми морамо отићи и смакнути Фурлана. Фино палошином, иза врата, пљус!... Него ми лијeпо Фурлана о ледину, бреп. Па онда заузмемо Млетке, бупа, бупа, бупа!... И онда нека они нама плаћају порезе а не ми њима“. Историја као епски подвиг, као опевање тог подвига, у III чину доима се као обмана, као лаж. Као дијамант(и) и пепео. Riva dei Slavoni, за коју се Кањош изборио, подвиг као случај комедијант, сад је Трг робова, а Даскалова икона младог Светог Николе сад је рад непознатог венецијанског мајстора из XV века. Црква у Венецији добила је име по Даскаловој икони Свети Никола Млади. Само правог Даскала нема ни у историји уметности ни у бедекеру о Венецији, ни у Википедији, ни у енциклопедији. Дијалог Фурлана и Кањоша крије тајну овог комада Виде Огњеновић. Тајну о трагичном неспоразуму Давида и Голијата. Само је овде Давид Кањош, најамник, унајмљени убица, а Голијат Фурлан, морски вук који је „на копља“, за Дужда „натицао градове“, онај је који препознаје долазак, долазак и механизам фашизма. И зато је ефектно глумачко решење Предрага Ејдуса, који Дужда игра између Дон Вита Корлеона и Мусолинија. Као политичку и економску моћ. А Дуче је опет међу нама. На балкону или на тргу или у бункеру или у Макси маркету. Па ипак се тај дијалог, тај дијалог са елементима комедије забуне чита као дијалог, упркос том скидању маски, рађања једног великог пријатељства: Фурлан и Кањош. Или Казабланка у Венецији. Рефрен љубави: Ивка-Кањош и Фурлан-Дуждева кћи у III чину, као у готово све драме Виде Огњеновић, уноси елементе мелодраме. Племенитост и меланхолију. А на таквом хоризонту фашизам се још више оголи, а његово лице чини се још окрутнијим и сировијим.  Колико је само важна та прича о непрепознавању, о равнодушности према фашизму која буја као канцер. И меље маљем наш живот. Нови Кањош као последња опомена. И одбрана и(ли) последњи дани. Време за нове идоле. Свет је толико померио, (пре)нагнуо према злу, злости, злоби, да би, ако се не испрсимо, већ (прек)сутра могло отићи у вражју матер. Језик тог захукталог фашизма је цијукање, мумлање, баљезгарија, подригивање с певањем. У истом збору касирке, кондуктерке, књижевни класици, академици. А гледај у Кањошу Мацедоновићу Виде Огњеновић – какав језик, какво благо језика! Зато, понекад, затвори очи и слушај. Слушај и гледај, јер Кањош приказује неке ишчилеле ствари: жртву, стид, пријатељство, реци, реци љубав. Ево, вратимо стид, као естетску категорију, и то ће бити велики корак. Тај први корак. Или, ево за крај, Кањош, са војводом Драшком у Млецима: 

Колике су с краја у крај Млетке, 
ту не бјеше ниједнога чојка
један другог који не држаше
за тајнога жбира и шпијуна.
Грубичић се мени кунијаше
да су једном жбири и шпијуни
облагали једнога принципа
пред свијетом и свијем народом,
и да су му главу откинули
баш на стубе његова палаца.  

Цела ова наша кугла сад су Млеци. Легенда о Кањошу и његовом подвигу у новој историји, претворена је у легенду о голубару. Сад је то знамен венецијанског милосрђа и доброте. И фашизам логоре смрти хоће да представи као места милосрђа, или као места која нису ни постојала. Нови Кањош се од тог фашизма брани хумором, мелодијом језика, лепотом. Кањош је у Млетке кренуо на Мученике, а дошао у Венецију да стави водени жиг на Цвијети, у најлепше доба године.  У Београду је најлепши октобар, макар нама партизановцима, и срећан ти нови живот, Кањоше Мацедоновићу! Е сад је крај за један гитар. Добили смо утакмицу, на премијери у Будви. Видео сам, баш у реду испред мене, како су неки дошли са резигнацијом и носталгијом, да виде немогућу мисију новог Кањоша. И видео сам како их представа осваја и како их је ошамутила на крају. Био је то технички нокаут. Нокаут на ногама. И четири репризе „на карту више“. Радујем се пробама пред београдску премијеру. Одавно нисам видео екипу у којој асови нашег позоришта играју с еланом и благонаклоношћу са младим глумцима. А млади јуришају као да играју насловну улогу. Идем на пробу а у души ми игра један гитар из Моје песме Милоша Црњанског. Знам да ће уз новог Кањоша, у Београду, бити и Жарко Лаушевић и Весна Тривалић и два велика Петра. Посебно Петар Божовић због циганског Хамлета у којем је он био Клаудије, а Игор Ђорђевић Хамлет. И зато, и за њих и за екипу новог Кањоша, онај гитар у песми Црњанског о души, о души или о глуми:  

Гондола једна ћутке је скрије
у бездане воде Венеције,
сану, уморну,
на карневалу. 

И кад ту њен гитар зазвони
од песме што плаче и воли,
сву, звона, и маске, тамо,
ноћ толико заболи:
да ућуте и питају тихо,
„Какав је то Славен био
на Rivi dei Schiavoni?“


ВИДА ОГЊЕНОВИЋ
Вида Oгњеновић je рођена у Дубочкама крај Никшића, одрасла и школовала се у Војводини и Србији. Основну школу завршила у Врбасу, а гимназију у Сремским Карловцима. Дипломирала је на Катедри за општу књижевност на Филолошком факултету у Београду и на одсеку за режију Београдске академије за позориште, филм и ТВ. Последипломске студије је започела у Паризу на Сорбони, а магистарски рад из теорије и праксе режије одбранила је на Универзитету у Минесоти, САД (1972. године). Од 1974. до 1979. радила је као асистент на ФДУ у Београду. За директора Драме Народног позоришта у Београду изабрана је 1977. године, а по истеку четворогодишњег мандата остала је у ангажману као стални редитељ. Као професор по позиву, предавала је на универзитетима у Лос Анђелесу (UCLA, 1981–1982), Чикагу (UIC, 1997–1998), а у оквиру предавачких турнеја обишла је у неколико махова, као гост-предавач, све веће универзитете САД (1985, 1991, 1997, 1999). Редовни је професор Академије уметности у Новом Саду.
Позоришни рад
Њен редитељски опус чини близу стотину позоришних, као и велики број телевизијских и радио режија, од којих многе по сопственим текстовима. Написала је дванаест драмских текстова, који су доживели више поставки и бројна извођења, а објављени су у различитим издањима; урадила је и велики број успешних драматизација. Као редитељ гостовала је у многим позориштима широм бивше Југославије (Црна Гора, Словенија, Хрватска), а радила је представе и у иностранству. Режирала је разнородан репертоар, како домаћу и страну класику, тако и модерну савремену драму, од којих многе праизведбе.
Награде за позоришни рад
Нема веће позоришне награде коју није добила, међу њима: две Стеријине награде за најбољи драмски текст (Је ли било Кнежеве вечере?, 1991. и Јегоров пут, 2001), Стеријину награду за режију (Јегоров пут, 2001), Стеријину награду за драматизацију (Коријен, стабло и епилог, 1984), Октобарску награду града Београда за режију (Мефисто, 1984), Златни вијенац Сарајевског фестивала за режију (Мефисто, 1985), Награду „Јоаким Вујић“ за драмски текст (Како засмејати господара, 1998), Награду „Златни ћуран“ за режију (Како засмејати господара, 1986), Награду „Златни ћуран“ за најбољи драмски текст (Како засмејати господара, 1986), Награду Фестивала позоришта Војводине (Како засмејати господара, 1988), Награду Заједнице културе града Београда за режију (Сеобе, 1986), Награду „Јоаким Вујић“ за позоришно дело (1999), Награду Вукове задужбине за уметност (Је ли било кнежеве вечере?, 1990), Награду Град-театра Будва за драмско стваралаштво (2007).
Књижевни рад
Објавила је десет књига прозе: збирке приповедака Отровно млеко маслачка (Просвета, Београд, 1994), Стари сат (Просвета, Београд, 1996), Најлепше приповетке Виде Огњеновић (Просвета, Београд, 2001), Права адреса (Дневник, Нови Сад 2007). Три романа: Кућа мртвих мириса (Просвета, Београд, 1995), Прељубници (Стубови културе, Београд, 2006) и Посматрач птица (Архипелаг, Београд, 2010). Књигу есеја: Насупрот пророчанству (Архипелаг, Београд, 2008) књигу путописа: Путовање у путопис (Библиотека Зрењанин, 2005), књигу сабраних интервјуа: Нема више наивних питања (Дневник, Нови Сад), осам књига драма: Меланхоличне драме (СКЗ, Београд, 1991), Девојка модре косе (Ars dramatica, Београд, 1994), Сетне комедије (СКЗ, 1994), Милева Ајнштајн (на српском и енглеском), сабране драме у три књиге Драме I, II, III (Стубови културе, 2000, 2001, 2002), Кањош Мацедоновић (Октоих, Подгорица, 1989), Јегоров пут (Октоих, Подгорица, 2000), Дон Крсто (Октоих, Подгорица).
Књижевне награде
Добила је многе значајне награде за књижевност, између осталих: Награду Просвете за књигу године (1994), Андрићеву награду за приповетку (1995), Награду „Бранко Ћопић“ за прозу (1996), Награду „Лаза Костић“ за роман (1996), Награду „Карољ Сирмаи“ за приповетке (1996), Награду „Паја Марковић Адамов“ за прозу (1997), Награду Ramonda Serbica за прозу (1998), Награду „Стефан Митров Љубиша“ за књижевно дело (1999), Награду Народне библиотеке Србије за најбољу књигу године (роман Прељубници, 2006). Проза и драме су јој превођене на енглески, француски, мађарски, грчки, немачки, македонски, бугарски, норвешки и друге европске језике.
Била је амбасадор Савезне републике Југославије (а касније и Србије и Црне Горе) у Норвешкој. Тренутно је амбасадор Србије у Данској.
 

Представе - Драма