Премијера, 25. децембар 1992. / Велика сцена

Редитељ Егон Савин
Сценограф Герослав Зарић
Костимограф Бојана Никитовић
Композитор Ксенија Зечевић
Лектор Радован Кнежевић

Премијерна подела:

Кир Јања, богат трговац, тврдица Предраг Ејдус 
Јуца, његова супруга Нада Блам
Катица, Јањина кћи од прве жене Тамара Вучковић
Мишић, нотарош Лепомир Ивковић
Кир Дима, трговац Миленко Павлов
Петар, кућевни слуга Михајло Викторовић
Пандур Малиша Ђурашиновић

Уметнички продуцент Сузана Јовановић Зарић
Организатор Јасмина Стевановић
Асистент сценографа Невенка Видак
Асистент организатора Татјана Дојчиновић
Сарадници за игру Драган Радовановић, Бранислава Симоновић
Мајстор маске Нијаз Мемиш
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор тона Горан Јованчић
Мајстор позорнице Димитрије Радиновић
Инспицијент Драган Тодоровић
Суфлер Љиљана Пауновић
Целокупна сценска опрема израђена је у радионицама Народног позоришта.

ПЕТНАЕСТ ГОДИНА КИР ЈАЊЕ У РЕЖИЈИ ЕГОНА САВИНА
Када је, непосредно по добијању Стеријине награде и Награде „Бојан Ступица“ за режију Стеријиног комада Лажа и паралажа у Српском народном позоришту, Егон Савин почео да режира у Народном позоришту другу комедију Кир Јања, овог нашег великог комедиографа,  одмах се осетило да се догађа нешто значајно. „Позитивна струјања“ су од екипе почела да се шире по читавом позоришту оним скривеним, само театру знаним токовима. Око сцене и у сали било је из пробе у пробу све више „техничара“. А зна се: ако они гледају пробе, то је сигуран знак да ће представа бити добра. Протагониста, такође скорашњи лауреат значајне награде, Октобарске награде града Београда, Предраг Ејдус, тада првак Драме Народног позоришта, правио је, по речима тадашњег управника Виде Огњеновић, „антологијску улогу, у стилу Питера О’ Тула и Лоренса Оливијеа“. Пре премијере Ејдус је говорио: „Први пут играм у неком Стеријином комаду. Догодило се да сам у ТВ серији ‘Историја српског театра’ играо Стерију. Кир Јања је нешто што сам одувек желео да играм на сцени, али нисам слутио да ће се то догодити у овој фази мог бављења позориштем“. Редитељ Егон Савин, свој однос према нашем великом класику објаснио је речима: „Кад год редитељ не режира Стерију, чини ми се да чини неправду, јер његове комаде треба радити зато што је он наш Шекспир и наш Молијер. Национални театар морао би стално да има на свом репертоару бар једно Стеријино дело“. Ауторски тим су, поред редитеља, чинили и сценограф Герослав Зарић, костимограф Бојана Никитовић, композитор Ксенија Зечевић и лектор Радован Кнежевић. Премијерна подела је била: Предраг Ејдус у насловној роли, Нада Блам као његова жена Јуца, Тамара Вучковић као њихова кћи Катица, Лепомир Ивковић као нотарош Мишић, Миленко Павлов у улози Кир Диме и Михајло Викторовић као слуга Петар. Асистент сценографа је била Невенка Видак, а сарадници за игру Драган Радовановић и Бранислав Симоновић. После премијере су осванули наслови: СЕНЗАЦИЈА НА ТРГУ, КИР ЈАЊА У НЕБЕСКИМ ВИСИНАМА… Критичари с писали:

 „Оно што је пре двадесетак година почео Дејан Мијач наставља данас Егон Савин.“ (Петар Волк)
 „Управо, Кир Јања јесте позоришни догађај у правом, изворном, значењу тог слогана: висока креативна фреквенција редитеља, глумаца, сценографа, костимографа и композитора напросто су се, лепотом и изражајношћу, магичношћу и интелигенцијом, утапала у наша срца и памет тако да ће нам импресивност овог дела остати заувек у крипти сећања. (...) Ненадан, сензационалан догађај на крају године.“ (Авдо Мујчиновић)
„Одавно глумци Народног позоришта нису играли с таквом приљежношћу као у представи Кир Јања.“ (Радомир Путник)
„У Стеријином Кир Јањи, редитељ Егон Савин наглашава два садржаја: трагикомедију странца у туђој средини и драму човека коме је досуђено да изгуби читав иметак (…) Да би постигао да та прича буде и позоришно занимљива, редитељ је морао да реши и два формална проблема: да избегне да представа буде само сценски игроказ параноидног душевног стања једне комичне личности, али и да успе да макар донекле оживи заплет, обогати радњу. И једно, и друго, Егон Савин је постигао не испуштајући ни за тренутак Стеријин текст из руку, не упуштајући се у произвољно читање или дописивање. (…) Све што се дешава Кир Јањи Предраг Ејдус, који је прави мајстор микроглуме, претаче у стишану буру на лицу јунака, у грч који неосетно прелази у осмејак, у осмех који више личи на невољну гримасу. (…) Тако мајсторија сустиже мајсторију, прелази из једног душевног стања у друго су неприметни, све док се не уобличи слојевита фигура Кир Јање, која је у почетку неодољиво смешна, а на крају истински трагична.“ (Владимир Стаменковић)
 „Савин своје редитељско виђење бруси од врхунског класичног узора: од нареченог стилског ормара са теглама слатка и туршије, преко раскошног костима и лекторски исцизелисане дикције. Зато његов Кир Јања осваја колико карактером толико и дикцијом (…) Кир Јања иде међу највише Ејдусове глумачке домете, управо особене у тренуцима када испод стиснуте маске тврдице пробије болно лице човека коме је поседовање новца једини друштвени алиби у средини којој национално не припада (…) Предраг Ејдус је Кир Јању уздигао до неслућених театарских висина, надвио над најсуптилније дубине људске трагике (…) невиђеном прецизношћу, минуциозношћу у грађењу сваког детаља Кир Јањиног лика.” (Милутин Мишић)
Већ после свега неколико дана, Кир Јања бива проглашен за „најзначајније остварење у култури за 1992“. 
А онда – Стеријино позорје! Редитељ Егон Савин, глумац Предраг Ејдус и сценограф Герослав Зарић, три Стеријине награде. И још једно, не мање значајно признање: Предраг Ејдус добија и награду публике за најбоље глумачко остварење на Позорју. По избору позоришних критичара ТВ Београд и свих београдских листова, представе Кир Јања и Маска Народног позоришта проглашене су за најбоље у 1993.
За Дан Народног позоришта Кир Јања добија две Награде и две Похвале: Предраг Ејдус и Герослав Зарић лауреати су Награде Народног позоришта, а Нада Блам и Бојана Никитовић – Похвале.
Потом, представа наставља свој дуговечан, постојан живот. За петнаест година 170 извођења, пред преко 62000 гледалаца. Гостовања у Панчеву, Новом Саду, Вршцу, Лазаревцу, Пожаревцу, Бору, Ужицу, Приштини, Подгорици, Обреновцу, Крагујевцу, Неготину, Шапцу, Убу, Зајечару, Нишу – укупно 20 представа у земљи, и 8 у иностранству: две у Бечу, у Акцент театру 1998, две у Бања Луци и по једна у Куманову и Скопљу 2002, те две представе у Чикагу, у North Shore Art Center 2006, што је било прво гостовање Народног позоришта у САД. Стоту представу Кир Јања је прославио дан уочи седмог рођендана, 24. децембра 1999, а сто педесету 21. априла 2006. Предраг Ејдус и Лепомир Ивковић су одиграли свих 170 представа. Нада Блам је своју улогу једно време делила са Нелом Михаиловић. Улогу Кир Диме су, поред Миленка Павлова играли и Бошко Пулетић, Раде Миљанић и Пеђа Милетић, а Тамару Вучковић је заменила Златија Оцокољић, да би потом исти лик тумачиле и Милена Ђорђевић и Данијела Томовић. Десило се једном да у улогу Катице за свега сат времена „ускочи” Лидија Стевановић, која је исту ролу у то време играла у Новом Саду, a слугу Петра играли су наши драги Михајло Викторовић, Борис Андрусевић и Богдан Михајловић; краће време ову улогу је тумачио, као гост, Јанош Тот, да би у последњих пет година улогу Петра играли Бошко Пулетић, Србољуб Милин и једном Тома Трифуновић.

Јелица Стевановић


ЈОВАН СТЕРИЈА ПОПОВИЋ
Рођен је лета господњег 1806, 1. јануара, од оца трговца, Цинцарина, и мајке Српкиње, из уметничке и изузетно образоване породице. Мајчино наслеђе и слабо здравље га још у раној младости одбијају од очеве жеље да га одмени у трговачком послу и опредељују за науку. Студије у Пешти му омогућавају високо образовање, али и први контакт са  позориштем, које му постаје и остаје једна од највећих љубави и преокупација. Ту пише и објављује прве песме, а потом и трагедије. По повратку у родни Вршац, као свршени правник, постаје професор латинског језика а потом адвокат, и наставља живу књижевну активност. Прва комедија, Лажа и паралажа (1830), помогла му је да препозна у себи комедиографа. Дугогодишња жеља да дође у Србију и помогне својим сународницима у организовању своје новостечене самоуправе, остварује се 1940, када постаје професор природног права на Лицеју који се тада налазио у Крагујевцу. Ту одмах помаже свом колеги, такође војвођанском Србину Атанасију Николићу, да покрене ђачку позоришну дружину, а јавља му се и идеја о оснивању „ученог друштва”. Следеће године, заједно са Лицејем, долази у Београд и ту се његова културолошка, социолошка и просветитељска делатност разгранава. Активно учествује у оснивању најпре Театра на Ђумруку а потом и Театра „Код јелена”, поклања им своје текстове, преводи стране, помаже правно и администратвно, подучава глумце, пише критике... Неуморно ради на унапређењу школства, пише уџбенике, предлаже правилнике, оснива фондове, покреће „Просветне новине”, учествује у доношењу првог просветног закона... Један је од најватренијих оснивача Друштва српске словесности (Академије наука), бори се за увођење народног језика у књижевни (али не онако радикално како је то тада покушавао а касније и учинио Вук Караџић). Међу првима организује скупљање и чување важних старина и један је од оснивача Народног музеја. Дуго је на месту начелника у Попeчитељству просвештенија (Министарству просвете)... и све то за свега осам година. Јер у време уставобранитеља зачела се, а касније, повратком са школовања у иностранству прве генерације омладине из Србије, још више распламсала повика на „немачкаре” – Војвођане који су били први образовани Срби у Милошевој Србији. Стерији је то сметало, а накупило му се и другог чемера, те 1848. подноси оставку и враћа се у Вршац. Прилично разочаран, уморан и све болеснији, бави се највише списатељским радом. Горка комедија Родољупци, по многима његова најбоља, настала је у овом периоду, као реакција на сукоб између Мађара и Срба у Вршцу, у току мађарске буне против аустријске власти, 1848–49 . Упокојио се 26. фебруара 1856, оставивши за собом неизбрисиве трагове у нашој култури. Током сто тридесет седам година дуге историје Народног позоришта играно је осамнаест Стеријиних текстова, и неколико текстова о Стерији. Током прве три деценије двадесетог века сваке године је прослављан његов рођендан, приказивањем „Стеријине вечери” која је подразумевала играње једног или више наслова старог мајстора. Међу последњим Стеријиним наградама које је наша Кућа добила, посебним сјајем сијају оне добијене за Кир Јању 1993. и Покондирену тикву 1998.  

Јелица Стевановић

Представе - Драма