КОШТАНА

ПЕТАР КОЊОВИЋ
Српски композитор Петар Коњовић (1883-1970) био је редитељ, писац и преводилац оперских либрета, театролог, музиколог и педагог, бавећи се у млађим годинама такође хорским и оркестарским дириговањем. Рођен је у Бачкој, у Чуругу, тадашњој Аустроугарској. После завршене основне школе у родном месту, средње образовање стиче у Српској Православној Великој гимназији у Новом Саду и у сомборској Учитељској школи. Поред музикалних родитеља (отац Павле је био учитељ) упутио се у музику коју ће практиковати у гимназији, уз професоре Јована Грчића и Тихомира Остојића, и касније у Учитељској школи, на ђачким беседама и приредбама као хорски певач и диригент, исказујући се као композитор-самоук. Под утиском Веберове опере Чаробни стрелац, коју је извело СНП из Новог Сада на гостовању у Сомбору 1900. године, Коњовић набацује скице за оперу Женидба Милоша Обилића, према тексту Драгутина Илића. На основу рукописа свог оперског „првенца“ буде примљен на другу годину композиције музичког конзерваторијума у Прагу 1904. године. Као ванредни студент похађа истовремено два семестра естетике и филозофије на Карловом универзитету. Конципира нову оперу Кнез од Зете по драми Максим Црнојевић Лазе Костића. Завршава конзерваторијум са дипломским радом 1804 (Serbia liberata), оркестарском композицијом, посвећеној Првом српском устанку.  По повратку из Прага дела у Новом саду, као композитор и учесник културних догађаја, сарађујући у дневним и стручним листовима. Припадао је круговима интелектуалаца, које су створили Грчић и Остојић, пратећи музички и позоришни живот Војводине, посебно рад Српског народног позоришта у Новом Саду. На позив Стевана Мокрањца одлази у Београд за наставника у музичкој школи. Нове планове и стремљења прекида Велики рат, те се Коњовић склања са породицом у Земун. Преко утицајних позоришних и музичких кругова у Загребу, успева да приреди ауторски концерт и да у загребачкој опери дочека 1917. премијеру Женидбе Милоша Обилића са новим насловом: Вилин вео. Са Сплићанином Миланом Обуљеном учествује у оснивању музичке издавачке фирме Edition Slave у Бечу. Клавирски извод Вилиног вела је прво дело које је објавило Обуљеново предузеће. После рата су Коњовићу отворена врата челних културних институција и у Новом Саду (управник позоришта) и у Београду (референт за музику у Министарству просвете), исто тако у Загребу, за који ће се определити пошто га је управник Хрватског народног казалишта Јулије Бенешић позвао да води оперу. У току директоровања 1921-1926, Коњовић инсистира на домаћем као и на словенском репертоару, организује гостовања свог ансамбла у Југославији, наставља рад на операма Кнез од Зете и Коштана, које је започео за време рата, сарађује у хрватским часописима, бави се дириговањем опера, режијом и превођењем оперских текстова. Без обзира на заслуге и Бенешићеву подршку услед нарастајућег шовинизма принуђен је да напусти загребачку оперу. Министарство га поставља за позоришног управника у Осијеку 1927-1931, потом, 1931-1934, за управника загребачког Казалишта (одакле је већ једном отишао као оперски директор), да би оба театра спасао новчаног колапса. Обавивши успешно своје финансијске и организаторске задатке, Коњовић као Србин ипак не може даље опстати на челу националне установе у Загребу. Стављен на располагање Министарству просвете, ствара даље на пољу инструменталне и вокалне музике. За собом има премијере Женидбе Милошеве у Београду (1923), у Загребу (1925) и Љубљани (1927), Кнеза од Зете у Београду (1929) и Коштане у Загребу, Београду и Љубљани (1931). Поставке Коштане у Брну (1932). и Прагу (1935). доносе нова признања. Изабран је 1938. године за иностраног члана Чешке академије наука. Прелази у Београд 1939. године, када је позван за професора и ректора Музичке академије (до 1943. године). Почиње рад на опери Отаџбина по драми Смрт Мајке Југовића Ива Војновића. Ратне године проводи повучено као композитор и педагог. После Другог светског рата наставља са професуром, с тим што је 1945. поново изабран за ректора Музичке академије. 1946. је постао редовни члан Српске академије наука, у чијем саставу оснива 1947. Музиколошки институт. Компонује оперу Сељаци по комаду Ђидо Веселиновића-Брзака. Премијера је у Београду 1952. године. Надаље пише књигу о Милоју Милојевићу (1954) и Стевану Мокрањцу (1956). Завршава оперу-свечани посветни приказ Отаџбина 1960. Исте године Опера Народног позоришта на свом гостовању у Варшави изводи Коштану. Године. 1963. композитора проглашавају за почасног члана Матице српске. Петар Коњовић је преминуо је у свом дому 1, октобра 1970. Премијера монументалне опере Отаџбина је одржана у Београду 1983. године у част стогодишњице композиторовог рођења. Његове соло песме и обраде народних песама као и камерна са оркестарском музиком чине и у данашње време репертоар многих инструменталиста и концертних певача у нашој земљи.
У Београду, једна од музичких школа носи име Петар Коњовић.
Надежда Мосусова, 24. мај 2019 

 

---

О ЖАЛУ ЗА МЛАДОСТ Петра Коњовића 
Са Коштаном није у питању само јубиларна прослава Народног позоришта и српско музичко-сценско дело које нас репрезентује, већ и чињеница што са овом опером идемо у сусрет обележавању педесете годишњице смрти њеног аутора Петра Коњовића (1883-1970). Рад на Коштани започео је композитор за време Великог рата. Носило га је одушевљење Станковићевим комадом и стимулисали сусрети са примадоном Мајом Строци у Загребу, којој је била намењена насловна улога опере у настајању. Довршена после извођења Женидбе Милошеве и Кнеза од Зете, Коштана је имала у 1931. години три премијере на главним југословенским сценама, у Загребу, Београду и Љубљани. То је била прва верзија опере у пет слика, компонована 1916-1928. Иако главни престонички музички критичар Милоје Милојевић узноси ново Коњовићево дело, српска културна јавност је помало у недоумици због култног Бориног комада који се преобратио у оперу. Може се рећи да је Коштана више успеха имала преко Саве него у Београду јер у Загребу и Љубљани нису били оптерећени Станковићевом драмом, која је по Коњовићу, виспреном позоришном човеку, имала суштинске недостатке. Могли су Хрвати и Словенци, а потом и Чеси (и извођачи и публика) немати афинитета према њеном садржају, односно сижеу опере, али их је понела музика, нарочито у Брну и у Прагу, 1932 и 1935. године, где се за Коњовићеву оперу нарочито заложио диригент Здењек Халабала. Недостатке у вербалној драми хтео је композитор да покрије прерадом којом лик Коштане избија у први план. Тако је настала друга верзија у шест слика, саздана 1935-1939. и изведена у Београду 1940. године, са обновама 1950. и 1959. године. Књижевна и музичка јавност није прихватила слободу додавање нове слике Станковићевом сижеу, односно опери, чији је либретиста у оба случаја био композитор, али је дело у таквом виду опстало. Аутор је имао своје аргументе: сценску логику, а не верност књижевном делу, или тражење аутентичности збивања на сцени, пошто су протагонисти и драме и опере били реални људи, житељи Врања 19. века. Уметничка слобода је учинила да је елементе трагедије у причи о лепој и талентованој Врањанки-Циганки, додао последњој верзији свога дела Бора Станковић, а потенцирао у опери њен творац, доделивши својој хероини ореол жртве. У самој Коштани видео је Коњовић симбол лепоте и даровитости осуђене на пропаст. Исто тако је Коштана, драмска и посебно оперска, била за композитора посебна категорија, инкарнација песме-врањанске севдалинке. На његову жалост, ту његову креацију није могла остварити Маја Строци на загребачкој премијери, пошто се већ била повукла са оперске сцене. Тако је прва Коштана у Хрватском народном казалишту била Вера Мисита, у Београду Бланка Кезер, у Љубљани Злата Ђунђенац, са диригентима Крешимиром Барановићем, Иваном Брезовшеком и Мирком Поличем. Као чешке Коштане прославиле су се у Брну Бела Розумова, у Прагу Ота Хоракова. Злата Ђунђенац је као Коштана бриљирала у Београду, са Ловром Матачићен за пултом, на премијери нове и дефинитивне верзије Коњовићеве опере. Није на одмет још рећи да су оперу Коштана, било где да је извођена, волели сви њени певачи, ценили диригенти и са задовољством постављали редитељи.
Надежда Мосусова

---

АНА ЗОРАНА БРАЈОВИЋ
Ана Зорана Брајовић је рођена 1975. године у Београду. Започела је каријеру као пијаниста, 1991. године мноштвом концерата по Србији и иностранству. Дипломирала је клавирски одсек у класи Мирјане Шуице Бабић, одсек за теорију и магистрирала диригентски одсек у класи маестра Јована Шајновића. Од 1. октобра 1994. године ангажована је у Опери Народног позоришта у Београду на место асистента диригента. У Задужбини „Илије М. Коларца" одржала је 1995. променадни концерт у пратњи Симфонијског оркестра РТС, на коме је, између осталог захтевног репертоара, свирала и дириговала Моцартов концерт C-moll. Исте године, у Народном позоришту, почела је каријеру као диригент и први пут дириговала Моцартову Чаробну фрулу, као најмлађи диригент који је стао за пулт Опере у Београду. Добила је Октобарску награду за достигнућа у музичкој уметности, 1995. године, као најмлађи кандидат. У сезони 2000/01 постаје стални диригент Оперe и Балета Народног позоришта. На такмичењу „Борис Христов“ 2000. године у Софији, осваја прву награду за најбоље извођење и корепетицију. Школске 2003/04, добила је Фулбрајтову стипендију у оквиру које се усавршавала на Peabody конзерваторијуму у Балтимору, у класи проф. Gustava Meiera. У сарадњи са Симфонијским радио хором и оркестром, 2003. године снимила је компакт диск са свитом Александра Костића „Deus Absconditus". Учествовала је на концерту „Millenium Stage” у Кенеди центру у Вашингтону. Дириговала је светску премијеру (2006. год.) опере о Николи Тесли Љубичаста ватра Џона Гибсона, у Народном позоришту у Београду, а исте године, у сарадњи са музичарима „Metropolitan teatra", учествовала је на Бруклинском фестивалу музике у New Yorku. Радила је у Опери у Балтимору и Вашингтону. Редовни је гост Симфонијског оркестра Радио телевизије Србије. У сарадњи са Сарајевском филхармонијом, 2011. године дириговала је Giselle у Сарајевском театру. У сезонама 2007-2012 године, поред дириговања у оквиру текућег репертоара Опере и Балета Народног позоришта у Београду, вратила је на сцену, као премијере, опере Севиљски берберин (2010) и Бал под маскама (2011). Са Росинијевом представом Севиљски берберин, 24. новембра 2011. године обележила је 20. година уметничког рада. Од септембра 2014, до септембра 2016. године обављала је функцију в.д. директора Опере.

---

ЈУГ РАДИВОЈЕВИЋ
Рођен је 1. марта 1972. године у Београду. Основну и нижу музичку школу, као и гимназију, завршио је у Врању. Прва позоришна искуства, стекао је на сцени врањског позоришта још као дечак. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду, на одсеку Позоришна и радио режија, у класи проф. Светозара Рапајића, представом Коштана Боре Станковића у ЈДП-у у Београду. До сада је поставио 98 позоришних представа у земљи и иностранству.  
НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОСТВАРЕЊА
Народно позориште у Београду: Ј. П. Стерија, Лажа и паралажа; М. Новковић; Камен за под главу (копродукција са Позориштем „Зоран Радмиловић“ Зајечар); Жан Ануј, Женски оркестар; Дејан Стојиљковић, Константин (копродукција са Народним позориштем Ниш)
ЈДП: Б. Станковић, Коштана
Позориште на Теразијама: П. Грујичић, Пуцњи на Теразијама; И. Димић, Гоље; С. Сремац, Поп Ћира и поп Спира; Г. Гонцић, Спусти се на земљу; М. Брукс / Т. Михен, Продуценти
Опера и театар „Мадленианум“: Б. Нушић, Ожалошћена породица
Позориште „Бошко Буха“: Р. Витрак, Виктор; Е. Шварц, Голи краљ; К. Голдони, Крчмарица Мирандолина; Ђ. Милосављевић, Инстант сексуално васпитање; Ђ. Милосављевић, Игра у тами; М. Фрејн, Иза кулиса
ХНК „Иван пл. Зајц“ Ријекa и Град театар Будва: К. Голдони, Гостионичарка Мирандолина
Звездара театар: М. Константиновић, Сокин и Босина
Предузеће за позоришне послове ППП Љубе Тадића и Радета Шербеџије: Д. Дуковски, Балкан није мртав
Народно позориште у Приштини, Српска драма: С. Шепард, Луди од љубави; Ј. Радуловић, Голубњача; Д. Ковачевић, Сабирни центар; Б. М. Михиз, Краљевић Марко; С. Мрожек, Кућа на граници
Театар „Јоаким Вујић“, Крагујевац: М. Настасијевић, Код Вечите славине, Ђ. Милосављевић, Гола вера; М. Ојданић, Живот је све што те снађе; Л. Андрејев, Реквијем
Крушевачко позориште и Фестивал „Дани комедије“ Јагодина: Б. Нушић, Пут око света
НПРС, Бања Лука: Н. В. Гогољ, Ревизор
Шабачко позориште: Б. Станковић, Коштана; В. Шекспир, Бура; Д. Михаиловић, Протуве пију чај; Б. Станковић, Јовча
Позориште „Бора Станковић“, Врање: С. Аритоновић, Семе; Р. Стојановић, Пропаст света на Велигдан; Д. Ковачевић, Свети Георгије убива аждаху; И. Бојовић, Дивче; Р. Стојановић, Кривово; Б. Станковић, Газда Младен; Ф. Г. Лорка, Крваве свадбе
Херцегновско позориште: М. Гавран, Ноћ богова
Позориште младих, Нови Сад: Ђ. Милосављевић, Инстант сексуално васпитање
Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин: Ф. Г. Лорка, Крваве свадбе
Народно позориште Ниш: Д. Дуковски, Маму му ко је први почео
Народно Позориште „Стерија“, Вршац: Д. Ненадић, Пред новим животом
Позориште „Зоран Радмиловић“, Зајечар: Б. Станковић, Ташана
Народно позориште Лесковац: Молијер, Дон Жуан; Ж. Хубач, Ратко и Јулијана; Н. Макијавели, Мандрагола
Дечје позориште Републике Српске, Бања Лука: И. Бојовић, Петар Пан
Позориштанце „Пуж“: Б. Милићевић Коцкица, Робин Худ; Б. Милићевић Коцкица, Миладинова чаробна лампа; И. Бојовић, Свирано де Бержерак
Позориште лутака „Пинокио“: М. Ојданић, Девојка цара надмудрила; И. Бојовић, Ивица и Марица и опака старица; И. Бојовић, Црвенкапа; С. Ковачевић, Бајка о чешљу и виолини
НАГРАДЕ ЗА РЕЖИЈУ
Награда „Др Хуго Клајн“ за најбољег студента режије, 1993–94.
Награда „Јоаким Вујић“ за најбољу режију од жирија града домаћина, 1997.
Награда за најбољу режију на Фестивалу позоришних представа за децу „Фестић“, 2000. и 2001.
Гран при „Јован Путник“, 2002. и 2003.
Награда за режију на Бориним позоришним данима у Врању, 2003, 2004. и 2006.
Награда „Ћуран“ за најбољу режију на Данима комедије у Јагодини, 2004. и 2011.
Награда за најбољу режију на Фестивалу класике у Вршцу, 2004. и 2005.
Награда „Јоаким Вујић“, 2009.
Награда за најбољу режију на ЈоакимИнтерФесту у Крагујевцу, 2011.
Награда за најбољу режију на Међународном фестивалу камерног театра „Ристо Шишков“ у Струмици, 2013.
ОСТАЛА ЗНАЧАЈНИХ ПРИЗНАЊА
„Нушићева статуа“ на Нушићевим данима у Смедереву за редитељски опус, 2013.
Златна значка КПЗ-а за допринос ширењу културе на југу Србије, 1997.
Годишња награда Позоришта на Теразијама, 2004.
Сребрни прстен са ликом Јоакима Вујића, 2004.
Годишња награда Позоришта „Бошко Буха“, 2008.
Награда Позоришта на Теразијама за режију, 2011.
НАГРАДЕ ЗА ПРЕДСТАВЕ У ЦЕЛИНИ
Награда за најбољу представу „Жељезна правда“, Русија, Абакан, 2010.
Награда за најбољу страну представу одиграну на Куби у току 2008, Куба, Хавана
Награда стручног жирија (2009) и Награда публике (2011), Нушићеви дани у Смедереву
Награда жирија публике за најбољу представу, ЈоакимИнтерФест, 2011.
Гран при (2003. и 2006) и Награда округлог стола критике (2009), Фестивал „Јоаким Вујић“
Гран при, 2009. и 2012. Међународни фестивал за децу, Котор 
Стеријина награда за пројекат у целини, Стеријино позорје, Нови Сад, 2008.
Награда „Мија Алексић“ (2004. и 2011), Награда „Јованча Мицић“ (2008), Дани комедије, Јагодина
Награда публике, Борини дани, Врање, 2008.
Гран при, Међународни фестивал за децу, Бања Лука, 2005.
Гран при, Фестивал класике, Вршац, 2005.
Гран при, „Фестић“, Београд,  2001.
Годишња јавна похвала Народног позоришта у Београду за представу, 2012.

Режирао је играну серију Љубав и мржња (100 епизода), ТВ Пинк 2007. године. Био је стални редитељ ЈДП-а од 2000. до 2004. године. Од школске 2004/05. ради као доцент на Факултету драмских уметности у Београду, на Катедри за глуму. На „Слобомир“ Универзитету у Бијељини, генерација студената глуме (2009–13), дипломирала је у његовој класи. Селектор је фестивала „Дани комедије“ у Јагодини за 2013. и 2014. године. Отац је осмогодишњег сина Вука.

---

САДРЖАЈ 

I чин

1. слика 
Ускрс у Врању, ослобођеном од Турака. Добро расположење у кући богатог трговца Хаџи Томе ремети понашање сина Стојана, који банчи са Циганима и њиховом „звездом“ Коштаном. Занет њеном песмом и лепотом, игнорише празник који би требало да проводи са родитељима и сестром. Она се жали гошћама, страхујући за брата. Девојке се склањају кад у кућу изненада ступи Хаџи Тома са пријатељима, негодујући. За њима стиже кмет Арса, коме Тома пребацује што у граду нема реда. Са улице се зачује свирка, граја и глас Арсиног брата, газда Митка, који такође лумпује са циганском дружином. Хаџи Томин бес достиже врхунац кад сазна од пристиглог „полицаје“ да је Стојан у Коштанином друштву отишао на породично имање у Собину, у околини Врања. Отац одјаше одмах у Собину да казни непослушног сина. Пада ноћ. У празну гостинску собу улази ојађена Ката. Оставши сама, Ката хоће да прокуне сина. Изненада пожели да бацањем боба сазна нешто о његовој будућности. Када враџбине покажу да је Стојанов живот у опасности, Ката се тргне и прокуне саму себе.
2. слика
Између прве две слике је интерлудијум Собина. Око воденице на имању окупила се врањанска омладина са Стојаном и Коштаном, уз њене родитеље и рођаке. Прати их неми Циганин Асан, безнадежно заљубљен у Коштану. Она га уопште не примећује, не марећи ни за остале циганске момке. Чувари на имању, Марко и Магда радосно дочекују младог господара Стојана и његову пратњу. Стојан не крије своја осећања према Коштани. Није ни она равнодушна, али је врло уздржана. Младеж се увелико забавља када им се прикључи газда Митке, који у оваквим приликама радо евоцира успомене из младости, у чему му најбоље помаже Коштана својим певањем. Лепо расположење се распрши на појаву Хаџи Томе који, прекоревши Марка и Магду, бесно шаље сина кући. Заплашени Цигани полазе за Стојаном, али их задржи Митке, док се Магда труди да одобровољи Тому који нешто одобровољен, пристаје да поседи, како је и ред на велики празник. На то Цигани на Митков знак почињу да играју и певају, предвођени Коштаном, која на тај начин хоће да умилостиви оца ради сина. Хаџи Тома и не примећује како је почео да се заноси Коштаном. Митке, видевши то, подстиче присутне да се предају весељу до самозаборава. У финалу следи Велика чочечка, хорско-балетска сцена, током које очарани Хаџи Тома одводи Коштану и њену дружину својој кући.
3. слика
У соби Хаџи Томине куће лежи Стојан, болестан од љубоморе. Тера мајку и сестру, не жели да види било кога. Његов отац са Коштаном, Митком и Циганима стиже у кућу. Уз њихово певање, Хаџи Тома се са горчином сећа скромно проведене младости и ране женидбе. Од Коштаниног певања пада у транс. Лепа Циганка, која има и достојанство, не жели да се користи Томином дарежљивошћу, само привидно прима дукате којима је обасута. Стојан и Ката, огорчени, вређају и куну Коштану. На то Хаџи Тома напада сина, али појава кмета Арсе осујећује сукоб између оца и сина. Отац не пушта од себе Коштану. Арса јој даје миг да се направи болесна и растерује њену својту заједно са Митком. Коштана је остала накратко са својим домаћином, да би се одмах изговорила на слабост и тиме избегла крајње неугодну и за њу непожељну љубавну сцену.
II чин

4. слика
Сва збуњена и револтирана стиже Коштана у своју колибу у циганском делу Врања. Удаљава радознале родитеље и остаје сама, обузета црним мислима. Огорчена Хаџи Томиним и Стојановим држањем, постаје одједном свесна свог ропског положаја. У њој се створила побуна кад је схватила да родитељи у њој виде извор прихода. Не жели да буде играчка доконим и пијаним људима, не жели да на тај начин зарађује за себе и дружину. Коштана жели да буде сама и слободна. Када угледа Асана који се у међувремену ушуњао у колибу, побегне згрожена.
5. слика
Газда Митке се са пијаним друштвом преселио из Томине куће у своје двориште, дочекавши јутро у банчењу. Док му Циганин Алил пева тужне песме, Митке се жали на бемисленост свега што га окружује, јер је младост прошла. Изнемогли Цигани терају тек пристиглу Коштану, уморну и утучену, да орасположи газду. Она се одлучује, сасвим неочекивано, да песмом подсети Митка на његову велику и неостварену љубав из младости. Коштана је свесна да својим певањем које Цигани упадицама покушавају да спрече, позлеђује газдине старе ране. Кад се помахнитали Митке спремио да дигне руку на себе, дотрчава у кључном моменту Арса са „полицајом“ и пандурима. Коштану ставља у притвор уз строгу заповест да мора за који дан да се уда за Асана и да оде из Врања. Родитељи моле да им се не одузима ћерка јер ће они без ње постати просјаци, али Арса не попушта. Oркестарски интерлудијум Кестенова гора спаја последње две слике.
6. слика
Полицаја чува стражу пред Коштанином избом. Она очајава, обучена за свадбу. Помисао на Асана је ужасава, али она одлучно одбија Стојана који се прикрао са коњима да је води у непознато. Миткета, који је дошао да се опрости, дочекује озарена, молећи га да је поведе са собом. Резигнирани Митке јој не може помоћи. И газде су робови своје судбине. Уплаканој невести Митке у одласку упућује последњи депримирајући поздрав: „Чловек је само за жал и муку здаден“. Пење се сва сломљена на сватовска кола, која је одводе у село Бању на венчање с Асаном.