DEVEDESETE

drama Gorana Milenkovića

O predstavi

REČ DRAMATURGA
U jednom intervjuu, Egon Savin spontano nabraja osnovne termine koji bi mogli da uđu u neki zamišljeni pojmovnik devedesetih godina: „turbofolk, droge, obračuni, pljeskavice, etničko čišćenje, Sloba, kiosci, šverc, hladnjače, buvljaci na trotoarima, devize, kožne jakne, repovanje, JUL, maskirne uniforme, zločini, TV dnevnik, Dafina, Zemunski klan... Ali i protesti, mitinzi, demonstracije, obračuni s milicijom, studenti, bubnjevi, pištaljke, kordoni (...) bombardovanje, sirene, skloništa, lokatori, mete na leđima...“ Prekidajući nabrajanje, reditelj konstatuje da su „devedesete u Srbiji jedan izuzetno teatralan socio-psihološki fenomen“. Ova konstatacija je dragocena jer u diskurs uvodi pitanje: šta umetnost ima od te „stvarnosne“ teatralnosti, i šta je u tom smislu kreirano u sferi umetnosti. Ne možemo reći da nije bilo umetničkih dela koja su se direktno bavila temom ove istorijski značajne decenije. U našim filmovima, pozorišnim predstavama i proznim delima, raznim dokumentarističkim interpretacijama tih događaja, mogli smo da vidimo sve nabrojano, pa još i kanistere sa benzinom na ulicama, rejv žurke, sveprisutno oružje, prostituisanje, itd. Ali mi i dalje imamo osećaj da izostaje pravi izraz za ono što smo devedesetih preživeli. U umetničkom domenu, uvek iznova, imamo utisak da u slici tog perioda nešto nedostaje, uprkos trudu da se iscrpi sav spektar događaja koji su nam iz tog vremena poznati; kao da je stvarnosti već dovoljno, a umetnosti i dalje premalo. Možda zbog toga što smo zanemarili estetsko merilo da je „razlika između umetnosti i realnog događaja – apsolutna“, kako kaže T. S. Eliot. Navodeći primere iz tradicije, od Agamemnona, Odiseja, Julija Cezara do Otela, itd, Eliot želi da kaže da „impresije i iskustva koja su važna za pojedinačnog čoveka, nemaju mesta u poeziji, a da ona koja su važna za poeziju ne moraju da igraju značajnu ulogu u iskustvu pojedinca koji ih je doživeo“. Ova zapažanja o razlici između umetničke i istorijske istine, indivdualne, neodređene, plutajuće (floating) emocije, profesor Boško Milin je sažeo u kratku pohvalu Goranu Milenkoviću: „Dragi Gorane, drama je mračna kao i svet u kojem živimo, ali on nije umetničko delo, a Vaša drama jeste”. Možda je uspeh Gorana Milenkovića u tome što je izbegao da odmah reaguje na dešavanja koja su se mnogima čini­la „kao stvorena“ za urgentno umetničko oblikovanje (jedan naš film o bombardovanju je sniman dok je bombardovanje još trajalo). Možda je upravo pisanje sa vremenske distance i svesno odmicanje od detaljnog reprodukovanja stvarnih, isuviše dobro poznatih događa­ja, razlog što najzad dobijamo jedno izuzetno dramsko delo o već dosta ispošćenoj temi. Umesto pokušaja da obuhvati celokupno događanje devedesetih (za šta bi bila potrebna romaneskno složena struktura) Milenković se opredelio da prikaže svega nekoliko tipičnih situa­cija i likova. Pred nama je samo pet likova: dve majke likvidiranih kriminalaca, supruga i kćerka večno odsutnog muža i oca, te ljubavnica ubijenog sudije/političara/pripadnika kriminalnog klana; a sve se odvija u tri situacije, prikazane u samo šest scena. Ovde se skoro može govoriti o „odsustvu sižea“, kao što je, pišući o Aleksandru Popoviću, primetila Mirjana Miočinović – „kao da je komad nastao ni iz čega“. I kod Milenkovića je, kao kod Popovića, sve usmereno na zbivanje omeđeno scenom, svi određujući događaji dešavaju se (ili su se već desili) izvan nje. Na sceni je samo njihov odjek u dušama likova. I pokazuje se, da je to i više nego dovoljno, jer piscu uspeva da isključivo kroz dijalog izgra­di ni malo jednostavan zaplet, ali bez digresija i deskripcija, „dakle svega onoga što autentičan pozorišni prostor ne trpi“ (Miočinović). Istovremeno, uprkos izostanku deskripcije na planu događanja Devede­sete imaju dokumentarnu vrednost, ali, kako primećuje reditelj Savin, „s druge strane imaju i odmak od dokumentarizma u svojevrsnu estetiku“. U svakom segmentu drame, u prvi plan izbija „crnohumornost i sarkazam, a istovremeno i Milenkovićeva sposobnost da dočara tragiku“ (Savin). Pisac Goran Milenković u komadu Devedesete  (prvobitni naziv: Laka nam zemlja) osalanja se na tradiciju tragikomedije karakteristične za period moderne u svetskoj drami, koja je imala značajne predstavnike u srpskom pozorištu–od Popovića i Simovića, pa unazad sve do Nušića i Sterije. Ovaj nov, autentičan i rekli bismo pesnički glas, nedostajao je našem savremenom dramskom stvaralaštvu.

Slavko Milanović


GORAN MILENKOVIĆ
Goran Milenković, diplomirani dramaturg, rođen je u Pirotu 1983. godine. Autor je drama Laka nam zemlja, za koju je osvojio Nagradu „Slobodan Selenić” 2016. godine i Preko reke, za koju je dobio Nagradu za radio-dramu godine, na Radio Beogradu 2017. godine, kao i scenarija za nekoliko epizoda kultne serije Otvorena vrata 2015. godine. Gotovo nepoznat pisac, više ne tako mlade generacije, i prvi srpski pisac sa tri premijere u prestonici u roku od dve nedelje „Beogradsku trilogiju” 2018. godine,  započinje predstavom Devedesete u režiji Egona Savina, u Narodnom pozorištu u Beogradu (nakon 6 godina zajedničkog truda da je postave na nekoj od scena), zatim dramom Preljubnice u režiji Maje Maletković koja će se izvoditi u bokserskom ringu, i najzad premijerom drame Granična lepota, u režiji Stevana Bodrože, u beogradskom tehno-noćnom klubu. Nastavlja da piše.


EGON SAVIN
Profesor režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Režirao je u gotovo svim značajnim pozorištima nekadašnje Jugoslavije, a njegove predstave su gostovale u Nansiju, Parizu, Varšavi, Tel Avivu, Beču, Njujorku, Čikagu. Dobitnik je velikog broja nagrada za režiju. Ogledao se sa uspehom u svim, kod nas, prisutnim produkcionim modelima: od predstava koje su sredinom sedamdesetih okupljale grupu mladih glumaca-zaverenika, do predstava u institucijama od nacionalnog značaja kao što su Narodno pozorište u Beogradu, SNP u Novom Sadu, CNP u Podgorici, Makedonsko narodno pozorište, SNG u Ljubljani, JDP, Atelje 212, BGP... Sa velikim uspehom postavlja dela domaćih i svetskih klasika, u kojima pronalazi konkretne tragove koji otkrivaju suštinsku moć pozorišta u našem vremenu i vezuju ta dela i njihove autore za naš prostor i vreme. U Narodnom pozorištu je režirao Rostanovu komediju Sirano de Beržerak (premijera 22. marta 1991), Sterijinog Kir Janju (premijera 25. decembra 1992) i Pokondirenu tikvu (premijera 18. januara 1998), potom drame Demon I. B. Singera (premijera 15. marta 2000), Stanja šoka S. Šeparda (premijera 26. oktobra 2001), Derviš i smrt po romanu M. Selimovića (premijera 27. decembra 2008), Nušićevog Pokojnika (premijera 26. decembra 2009),  Molijerovog Mizantropa (premijera 19. maja 2012), Čudo u Šarganu Lj. Simovića (premijera 20. februara 2015). 

Kir Janja je najdugovečnija predstava Narodnog pozorišta – izvodi se punih 25 godina.

 

Premijerno izvođenje

Premijera, 27. mart 2018/Scena „Raša Plaović“

Režija i adaptacija Egon Savin
Scenografkinja Vesna Popović
Kostimograf Stefan Savković
Kompozitor Bora Đorđević i RIBLjA ČORBA
Dramaturg Slavko Milanović
Scenski govor dr Ljiljana Mrkić Popović
Umetnički saradnik Petar Antonović
Izvršni producent Milorad Jovanović
Organizatorka Jasmina Urošević
Inspicijentkinja Sandra Rokvić
Suflerke Gordana Perovski, Anja Gavrilović


Premijerna podela:
Zora Radmila Živković
Ranka Olga Odanović
Lena Anastasia Mandić
Ceca Milica Gojković
Sonja Dragana Varagić

Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Nebojša Kostić
Asistentkinja organizatorke Aleksandra Jovanović (studentkinja na praksi)
Dekor i kostim izrađeni su u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

Galerija