KALIGULA

drama Albera Kamija

O predstavi

ALBER KAMI (Mondovi, Alžir, 7.11.1913 - Vileblevin, 4.1.1960), francuski filozofski književnik, angažovani intelektualac; dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1957). Detinjstvo u Alžiru bez oca koji je poginuo 1914. godine u Prvom svetskom ratu u čuvenoj bici na Marni, sa majkom koja je mukotrpno radila da bi ga podigla - obeležili su oskudica i bolešljivost. Uprkos tome, sećajući se detinjstva i zavičaja, Kami je napisao: Rodio sam se siromašan pod srećnim nebom, u prirodi sa kojom se čovek oseća u harmoniji, ne u neprijateljstvu. Dakle, ja nisam započeo život sa razdiranjima već sa punoćom. Školovao se pod teškim uslovima, radeći razne poslove da bi se izdržavao (trgovački, putnik, meteorolog, činovnik...). Istovremeno, strasno se bavio fudbalom, takođe, novinarstvom i pozorištem; Osnovao je trupu „Ekipa“ L’ Equipe) za koju piše, režira i glumi. Na početku rata 1939, prijavljuje se kao dobrovoljac ali ga odbijaju zbog tuberkuloze. Priključuje se pokretu otpora 1942, objavivši istovremeno roman Stranac  koji je doživeo veliki uspeh; pred kraj rata postao je i glavni urednik lista „Borba“ (Le combat). Razvijao je ideju o apsurdu (simbolika mita o Sizifu) i ideju revolta (simbolika prometejskog mita). Likovi iz ciklusa apsurda: roman Stranac (1942), drame Nesporazum (1944) i Kaligula (1945) „izjedani su besciljnošću, beskorisnošću života, rascepljeni između ravnodušnosti svemira i licemerja društva kojem se moralne vrednosti zasnivaju na laži. Ali, kako drugog sveta nema, takvi likovi prepuštaju se automatizmu koji neumoljivo vodi do bezobzirnog individualizma, zločina, raspada ili ludila“. Ipak, u romanu Kuga (1947) i eseju Pobunjeni čovek, Kami se distancira od Sartrovog egzistencijalističkog nihilizma i zagovara pozitivne vrednosti ljudske solidarnosti kao odgovor na apsurdnost sveta, nasilje i patnju; u tim delima ističe saosećanje, milosrđe, istinu, poštenje. Obeležja Kamijeve ličnosti iz mladalačkog doba – zanos, nestrpljenje, veliki planovi, ostaju trajni pečat; taj  elan vital, trajna je karakteristika njegove ličnosti, do apsurdne pogibije u automobilskoj nesreći. Kami je ostao u sećanjima: opijen životom, u pokretu, nasmejan, pun interesa za sva zbivanja, ljude, fudbal, džez... Pored navedenih, njegova ostala dela: Mit o Sizifu; eseji u zbirkama pod nazivom Leto, Pisma nemačkom prijatelju,  roman Pad; drame, Pravednici, Opsadno stanje i drugo.

(Iz: Mala enciklopedija Prosveta; Hrvatska enciklopedija, Leksikografski zavod „M. Krleža“;, Enciklopedija SNP; Alber Kami, N. Marinković)


O KAMIJU
„DRAMSKI PRAVCI XX VEKA“
Slobodan Selenić

„Kao posebna vrsta dramskog stvaralaštva izdvaja se, iz šarolike slike koju spontano stvori dramaturgija XX veka, vrsta drame koju je moguće nazvati filozofskom; drama koja osnovne postavke jedne, u odnosu na dramsko delo apriorne filozofije, pretvara u karaktere i situacije pozorišnog dela. Karakteri u ovoj vrsti drama nisu slobodni u smislu u kome su to u realističkoj dramaturgiji; njihova akcija nije psihološki motivisana. Situacija,takođe nije posledica te akcije, već su svi elementi dramske forme, svi sukobi u okviru dela, sva razrešenja – određena postulatima filozofije koji su apriorni u odnosu na delo. Drama je ilustracija uverenja koja prethode stvaranju drame.“
***
„Nisu nikakvi psihološki razlozi doveli Kamijevog Kaligulu do stanja u  kome čini grozote, već njegovo filozofsko uverenje da je u ovom apsurdnom svetu svaki postupak podjedanko apsurdan – i onaj koji poštuje norme građanske etike, i onaj koji na ubistvo gleda kao na legitiman čin koji ne traži opravdanje i razloge”.
***
„Kaligula je mladi rimski imperator koji, došavši na vlast, dolazi nekako istovremeno i do svesti o apsurdnosti života. Ova jednostavna ali nepobitna istina o svetu nije poznata rimskim patricijima koji su izmislili čitav niz paravana  da ne bi sagledali konačan apsurd sveta. Kaligula rešava da prisili patricije da uvide apsutrdnost sveta, i to želi da postigne čineći apsurdne gestove koji zapravo neće biti ništa apsurdniji od apsurda koji vlada univerzumom. On ubija bez razloga, siluje žene, svog konja proglašava za senatora, zatim zatvara žitnice i proglašava glad u zemlji - u nameri da ismeje moralne vrednosti, integritetr i veru u razum na kojima počiva samoobmana patricija.“  
***
„Žermen Bre u svojoj knjizi o Kamiju uočava da su njegove drame komponovane na taj način što jedna od ličnosti aranžira akciju u okviru akcije na pozornici. Situaciju za Kaligulu stvorio je Kami, ali zatim sam Kaligula izmišlja svoje činove, neku vrstu svog pozorišta u okviru pozorišta, kako bi patricijima pokazao besmislenost  njihovog slepila pred činjenicama o apsurdnosti ljudskog univerzuma.( ... ) Ti režiseri akcije, javljaju se, prema definiciji Žaka Gišarnoa, kao tirani, oslobodioci i eksperimentatori  i ova tipologija je skoro sasvim dosledno sprovedena u svim dramama "teatra situacija", tako da po njoj gotovo možemo da odredimo pripadnost neke drame ovom pravcu (... )Eksperimemtatori su Kaligiula i Gec. Ove tri kategorije ljudi koji pokušavaju na ovaj ili onaj način da urede svet metafotra su za opresivni red univerzuma i  ponašanje slobodnog čoveka koji u njemu mora da se ostvari - osnovna su šema po kojoj se ostvaruje angažovanost ovih drama.“


Reč dramaturga
NIHILISTIČKA UTOPIJA

Gaj Julije Cezar Avgustus Germanikus, od milja Kaligula, bio je vladar Rima u prvom veku naše ere. Omiljeni sin omiljenog generala Germanikusa, Kaligula je počeo svoju vladavinu u miru i blagostanju. Posle rane bolesti ili mogućeg pokušaja trovanja, sasvim je promenio stil vladanja pa ga savremenici od onda opisuju kao zločinačkog tiranina koji je i pored nekih progresivnih reformi ostao zapamćen kao hiroviti ubica posvećen povećanju sopstvene moći. Upoznati se sa istorijskim izvorima na kojima je Alber Kami bazirao svoju dramu svakako ne škodi ali je važno stalno se podsećati da Kamijev Kaligula nije istorijska drama kao i da bi svako čitanje koje bi svoje argumente tražilo isključivo u antici bilo jednostavno pogrešno. Kami je pisanje drame počeo 1938. godine a prva verzija je objavljena u Francuskoj pred sam kraj Drugog svetskog rata, rata koji nije doneo samo novu tehnologiju ubijanja. U Nemačkoj je ideologija koja je nosila rat bila tako snažna da se može opisati i kao neka vrsta nihilističke utopije. Dobra ilustracija te strasti je događaj od 18. februara 1943. godine, kada je nemački narod u hali Sportapalast u Berlinu zajedno sa Jozefom Gebelsom ostrašćeno urlao da želi totalni rat do (samo)uništenja, iako je već postalo izgledno da će Nemačka biti poražena. Kako razumeti taj višak strasti sa kojom je nemački narod hrlio u zločin i propast?

Pre nekoliko godina otišao sam da posetim Majdanek, koncetracioni logor iz Drugog svetskog svetskog rata koji se nalazi u blizini grada Lublina u Poljskoj. Zbog blizine granice sa Sovjetskim savezom i činjenice da su Nemci na kraju rata morali da ga napuste na brzinu, Majdanek je ostao jedan od najbolje očuvanih spomenika nacističkom varvarstvu. Otišao sam tamo očekujući da vidim zlo, mržnju, afekt… umesto svega toga našao sam logiku. Strašnu, zlu, monstruoznu, da, ali ništa više od logike. I upravo to me je šokiralo, mnogo više od brda kostiju pored krematorijuma, skladišta cipela koje su ostale iza mučenika ili zastrašujuće postavke muzeja – dakle ne mržnja već upravo nedostatak mržnje, bilo kakvog afekta, bilo je ono zbog čega sam zanemeo. Ono što me je čekalo u Majdaneku nije bilo mesto zločina već industrija smrti i njena strašna lakoća i praktičnost, industrija koja nije proizvodila ništa drugo osim užasnog spomenika proizvoljnosti sopstvenog čina. Jevreji nisu bili ljudi i potrebno ih je bilo istrebiti zato što su Nemci tako u jednom trenutku odlučili - i upravo to, sloboda da tako nešto odluče je bilo ono što ih je u tom istorijskom trenutku činilo Nemcima. 
Postoje čitanja ovog komada, i prestave koje Kamijev komad vide pre svega u svetlu užasa koji je svet doživeo dolaskom novih, zločinačkih ideologija i apsurdnim fanatizmom njihovih podanika. Iako i takva (nazovimo ih „politička“) čitanja mogu biti inspirativna, verujem da za tekst kao što je Kaligula nisu dovoljno ambiciozna. Čak ako bi u razmišljanju o ovom komadu pošli od koncentracionih logora kao kraju evropske civilizacije, pitanje na koje bih želeo da dobijem odgovor nije samo kakva ličnost je bio „ludi“ Vođa koji je naredio njihovo uspostavljanje, već pre svega kako nas je uvođenje logora u političko (etičko) polje promenilo kao ljude. Nas, danas. Nacističkog vođe više nema ali logika koja me je dočekala u Majdaneku još uvek postoji. Danas više nego ikada obožavamo one koji sebi dopuštaju fantastičnu, harizmatičnu slobodu da ne budu ljudi, bez obzira da li na polju kulture, politike ili ekonomije - one koji krše dosadna pravila društvenosti za koju, koliko god se pravili, svi jako dobro znamo da više ne postoji. Obožavamo kreativnost, funcionalnost, sposobnost da se posao dobro obavi čak i ako to znači dozvoliti smrt stotine hiljada ljudi zbog nekoliko procenata profitne marže i to je do te mere normalizovano da bi bilo koji CEO koji bi zbog bezbednosti nekih tamo seljaka na drugom kraju sveta dopustio da kompanija trpi minuse, odmah bio otpušten. Čitanje koje nam se na taj način otvara, Kaligulu spušta sa (za nas) bezbednih visina raznih imperatora, kancelara i vođa, i postavlja ga na skomno mesto Savremenog subjekta. Na tvoje i moje mesto - mesto slobodnih, mislećih ljudi koji i ako veruju u Boga, to je vera bazirana na tradiciji i kulturi više nego na nekim radikalnim univerzalističkim emancipatorskim ili etičkim zahtevima. Neprijatno pitanje koje nam se dakle postavlja čitajući Kamijevog „Kaligulu“ je: da li od rađanja buržujskog društva, renesansnog oslobađanja čoveka i smrti Boga postoji prava linija koja vodi isključivo do koncetracionog logora? Da li bi mogli da zamislimo i neki drugačiji univerzalistički projekt ili u nihilističkoj utopiji u kojoj živimo više nema mesta za još jednu utopiju - onu okrenutu životu?

Milan Marković Matthis


Reč rediteljke 
AGONIJA APSURDA
Početak 21. veka svakodnevno nam donosi saznanje i informacije da je svetski poredak u krizi i da je vrhunac naše civilizacije ustanovljen na neoliberalnom kapitalizmu zapravo zločin prema čovečanstvu. Dovedeni su u pitanje i poljuljani  mnogi postulati demokratije, socijalne pravde i ekonomije, dominantno je osećanje da svet nije u redu i da je sasvim iluzorno menjati ga, tako da je apsurd i danas fenomen koji  najtačnije definiše agoniju i krizu  pojedinca. 
Alber Kami u svojoj drami Kaligula pokreće najvažnija pitanja o položaju čoveka i smislu žiovota, o mogućnosti ponbune, društveno političkoj izgradnji i slomu društva, pojmu slobode, idolopoklonstvu, značaju  i mogućnostima visoke umetnosti i kulture u konceptima i ograničenjima savremenog sveta. Kamijev Kaligula, onako kako ga ja timačim, ipsituje lične mogućnosti i granice  društvenih konvencija tražeći  izlazak iz obesmišljenog sveta u kome su porušene i zloupotrbljene verske, moralne i političke  vertikale. On se poigrava poznatim šablonima autokratske vlasti, tiranije, sociopatskog apsolutizma, idolopoklonstva diktature i  nemilosrdno, beskompromisno i autoironično izvršava vivisekciju celog društa, ispitujući položaj pojedinca, grupe i celokupnu strukturu sistema, politike i moći.  Kaligula   ruši  etičke norme, društveno političke  obrasce i konvencije jer su trule i lažne. Idejno i stilski  ovo delo na veličanstven i složen  način prelama poetičnu destrukciju ponora duše, magiju erosa, tragizam ljubavi,  mračno farsičnu strukturu politike, idolopokloničku fascinaciju sa filozofijom apsurda.
Kami je stvorio  posebnog i autentičnog antiheroja koji je anticipacija njegove filizofije apsurda. Tumačenje Kaligule ne postoji bez Sizifa ili Mersoa. Politički prevrat u drami stvara neku vrstu lažnog zapleta u  kome se skriva  podzemni tok priče.  Kaligula svojim vladanjem  podstiče pobunu,  zaverenici pobunu odlažu čekajući pravi i siguran trenutak. U tom paradoksu prelamaju se osnovne Kamijeve teme sloboda, revolt, smisao života, samoubistvo. Vođa poput Kamijevog Kaligule danas ne postoji. On može da preuzme lica i naličja mnogih  vladara, kako bi ih koristio u  svojim  taktikama kao određene principe političke moći kojima se trenutno rukovodi i poigrava ali on sam je daleko izvan toga. U potrazi za jednom mnogo dubljom istinom, tražeći odgovor o smislu i razlog za život, sve je bliži smrti. Antijunak jedne civilizacije u nestajanju odigraće svoj poslednji ples. Vidim ovu predstavu  kao makabrički ogled o svetu koji se raspada i pojedincu koji mora da proba da se uspostavi.
Snežana Trišić


ŽIVOT I NARAV KALIGULE
Kad god bi ženu ili ljubavnicu poljubio u vrat, znao je da kaže: Ode ova lepa glava, čim ja naredim. Takođe je često pretio da će makar i uz pomoć mučenja izvući iz svoje Cezonije zašto je toliko voli... 
...Prilikom jedne raskošne gozbe najednom stao je da se grohotm smeje; kada su ga konzuli, koji su ležali pored njega, snishodljivo upitali zašto se smeje, rekao je: Pa zato što na jedan moj mig obojici može da vam odleti glava...
...Koliko je trošio na raskoš, nadmašio je u domišljatosti sve rasipnike na ovom svetu. Izmislio je nove vrste kupanja i najbesmislenija jela. Tako se kupao u toplim i hladnim mirisima, pio najskupocenije bisere, rastopljene u sirćetu, pred goste je iznosio hleb i jela od zlata govoreći da čovek treba da bude ili skroman ili Cezar...
...Drugim se umećima, sasvim suprotnim, bavio veoma strasno. Bio je trački gladijator i vozar kola, igrač i pevač. Borio se oštrim oružjem, vozio je kola na trkama, koje je priređivao na raznim mestima. Toliko je uživao u igri i pevanju da se ni prilikom javnih predstava nije mogao uzdržati od toga da svojim glasom ne prati glumca, i da ne ponavlja njegove pokrete, hvaleći i kudeći. Upravo je zbog toga, kako se čini, za dan kada je ubijen upriličio noćnu svetkovinu, da bi mogao da nastupi na pozornici u slobodi koju dopušta noć...
Gaj Svetonije Trankvil Životi i naravi dvanaest rimskih careva


SNEŽANA TRIŠIĆ je diplomirala pozorišnu i radio režiju 2009. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Nikole Jevtića i Alise Stojanović.Od 2013. je stalno zaposlena rediteljka subotičkog Narodnog pozorišta do 2015. kada postaje asistent  a zatim docent na Katedri za pozorišnu i radio režiju,  u saradnji sa red.prof. Ivanom Vujić , na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Upisala je treću godinu Doktorskih umetničkih studija u dramskim i audio vizelnim umetnostima na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu kod  mentora profesora emeritusa Svetozara Rapajića.
Kao dobitnik KENEDIJEVE STIPENDIJE (John F. Kennedy Center for the Performing Arts, U.S. State depertment) učestvovala je u programu za pozorišne reditelje i pohađala brojne radionice, seminare i konferencije u Vašingtonu, Njujorku i Čikagu, 2010.
Pohađala je Internacionalni seminar za pozorišne reditelje u organizaciji ASITEŽ Nemačke uz saradnju međunarodnog ASITEŽA, u Manhajmu, u Nemačkoj, 2015. Član je Umetničkog saveta Sterijinog pozorja od 2017.
Značajnije predstave: Zabava za Borisa Tomasa Bernharda (Prešernovo gledališčen, Kranj (2019); Animals Uglješe Šajtinaca (Kruševačko pozorište, 2018); Mobi Dik Hermana Melvila/ dramatizacija Dimitrije Kokanov (Malo pozorište „Duško Radović“, 2017); Ričard Treći Vilijema Šekspira (Narodno pozorište u Beogradu, 2017); Deca Radosti Milene Marković (Atelje 212, 2016); Ždrelo Žanine Mirčevske  (Narodno pozorište Kikinda, 2016); Terorizam Vladimira i Olega Presnjakova (Beogradsko dramsko pozorište, 2016); Šta se dogodilo nakon što je Nora napustila svoga muža ili stubovi društava Elfride Jelinek (Jugoslovensko dramsko pozorište, 2015); Kazimir i Karolina Edena fon Horvata (Atelje 212, 2014); Nosorog Ežena Joneska (Narodno pozorište Kikinda, 2014); Mister Dolar Branislava Nušića (Narodno pozorište u Subotici, 2014); Bizarno Željka Hubača (Narodno pozorište u Beogradu/ Šabačko pozorište, 2013); Pinokio Karla Kolodija/ dramatizacija Jelena Mijović (Gradsko pozorište Podgorica, 2013); Narodna drama Olge Dimitrijević (pozorište „Bora Stanković“ u Vranju, 2012); Čudo u Poskokovoj Dragi Anta Tomića/ dramatizacija Maja Pelević (Narodno pozorište u Subotici, 2012); Pošto pašteta? Tanje Šljivar (Atelje 212, 2012); Heda Gabler Henrika Ibzena (Narodno pozorište u Beogradu, 2011); Samoudica Aleksandra Radivojevića (Atelje 212, 2009); Razred Matjaža Zupančiča (Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2009);
Dobitnik je mnogobrojnih nagrada za režiju i priznanja na najznačajnijim festivalima u zemlji (Jugoslovenski pozorišni festival, Užice; Festival klasike, Vršac; Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine; Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“; Dani komedije, Jagodina; JoakimInterFest, Kragujevac; „Teatar u jednom dejstvu“, Mladenovac…), kao i u inostranstvu (Festival pozorišta za decu, Kotor; Internacionalni studentski pozorišni festival, Brno, Češka). Za predstavu Kazimir i Karolina je dobila Sterijinu nagradu za režiju, kao i za najbolju predstavu (2015). Pripala su joj i priznanja za režiju „Ljubomir Muci Draškić“ Ateljea 212 i Grada Beograda (2009), te Nagrada „Dr Hugo Klajn“ najboljem studentu pozorišne režije u generaciji, FDU (2007).

 

Premijerno izvođenje

Premijera 5. februar 2020 / Velika scena

Režija Snežana Trišić
Adaptacija i dramaturški rad Milan Marković Matis
Scenograf Darko Nedeljković
Kostimograf Marina Medenica
Kompozitor Irena Popović Dragović
Koreograf/scenski pokret Isidora Stanišić
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Izvršni producent Nemanja Konstantinović
Producent u Drami Miloš Golubović
Inspicijent Sanja Ugrinić Mimica
Sufleri Dušanka Vukić, Marija Nedeljkov
Asistent reditelja Aleksandar Marković
Asistent scenografa Ema Stojković Jerinić
Asistent kostimografa Margareta Marinković
Asistent kompozitora Nikola Dragović
Producent na praksi Igor Milakov


Igraju:
Kaligula Igor Đorđević
Cezonija Sena Đorović
Helikon Đorđe Marković / Miloš Đorđević
Hereja Bojan Žirović
Scipion Nemanja Stamatović
Mereja Petar Božović
Senekt Dimitrije Ilić
Oktavije Vladan Gajović
Lepid Zoran Ćosić
Mucije Bojan Krivokapić
Mucijeva žena Sanja Marković

Violončelistkinja Aleksandra Lazin

Plesnu scenu igraju: Olga Olćan, Iva Ignjatović, Čedomir Radonjić

Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Branko Perišić
Majstori tona Tihomir Savić i Nebojša Kostić
Kostim i dekor su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta u Beogradu

 

Galerija