MANON LESKO

opera Đakoma Pučinija

O predstavi

100 GODINA OPERE NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU
Kada je na počet­ku sezo­ne 1919/20 zva­nič­no osno­va­na Ope­ra kao samo­stal­ni sek­tor Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du, diri­gent Sta­ni­slav Binič­ki posta­vljen za njenog prvog direk­to­ra, upr­kos nedo­stat­ku  izvo­đač­kih sna­ga, već­ 11. febru­a­ra 1920. odr­ža­na je pre­mi­je­ra ope­re, Madam Bater­flaj Đ. Puči­ni­ja. Posle anga­žo­va­nja ruskih umet­ni­ka-emi­gra­na­ta i prvih naših ško­lo­va­nih peva­ča, u godi­na­ma izme­đu dva svet­ska rata, naša pre­sto­nič­ka Ope­ra bila je uglav­nom u stal­nom reper­to­ar­skom, izvo­đač­kom i muzič­kom uspo­nu, nasto­je­ći da se izvo­đe­nji­ma Salo­me R. Štra­u­sa, Bori­sa Godu­no­va M. Musorg­skog, Četi­ri gru­bi­ja­na E. Volf–Fera­ri­ja, Sevilj­skog bere­be­ri­na Đ. Rosi­ni­ja i dru­gih svo­jih odlič­nih pred­sta­va što brže pri­bli­ži oper­skim tea­tri­ma Evro­pe, koji su do tada već pre­šli raz­vo­jni put dug više od dva veka. Dru­gi svet­ski rat je umno­go­me one­mo­gu­ćio uspe­šan rad Ope­re Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du, pored osta­log i zbog toga što je u nemač­kom i save­znič­kom bom­bar­do­va­nju Beo­gra­da, zgra­da kod Spo­me­ni­ka bila deli­mič­no sru­še­na, a fun­dus deko­ra, kosti­ma i rekvi­zi­te u pot­pu­no­sti uni­šten. Ipak, zahva­lju­ju­ći diri­gen­tu Oskaru Dano­nu, prvom posle­rat­nom direk­to­ru Ope­re, i nevi­đe­nom entu­zi­ja­zmu svih izvo­đa­ča, u uslo­vi­ma kada je Narod­no pozo­ri­šte bilo još uvek bez sta­ka­la na pro­zo­ri­ma, bez gre­ja­nja i kada su se dekor i kosti­mi pra­vi­li čak i od pado­bran­skog plat­na, već 17. febru­a­ra 1945. odr­ža­na je pre­mi­je­ra Evge­ni­ja Onje­gi­na P. Čaj­kov­skog, a do zavr­šet­ka sezo­ne 1944/45. izvedene su i pre­mi­je­re Paja­ca R. Leon­ka­va­la, Boe­ma, Toske i Madam Bater­flaj Đ. Puči­ni­ja i Sme­ta­ni­ne Pro­da­ne neve­ste. Posle­rat­ni „zlat­ni peri­od“ Ope­re počeo je 1954 godi­ne njenim veo­ma uspe­šnim kon­cert­nim izvo­đe­njem ope­re Boris Godu­nov u Baze­lu (31. mart), Ciri­hu (2. april) i Žene­vi (3. april) i vrlo kva­li­tet­nim sni­ma­njem za gra­mo­fon­sku kom­pa­ni­ju DEC­CA, sedam kapi­tal­nih oper­skih dela ruskih kom­po­zi­to­ra 19 veka (Boris Godu­nov, Hovan­šči­na, Evge­ni­je Onje­gin, Piko­va dama, Knez Igor, Ivan Susa­njin i Sne­gu­roč­ka). Posle 15 godi­na tra­ja­nja i 138 evrop­skih pre­zen­ta­ci­ja na „beo­grad­ski način“ (Kla­ran­don) muzič­ko-scen­skih tuma­če­nja 14 ope­ra iz svet­ske i 3 iz jugo­slo­ven­ske bašti­ne „zlat­ni peri­od“ Ope­re je zavr­šen 27. i 28. sep­tem­bra 1969. godi­ne izvan­red­nim pred­sta­va­ma Maze­pe P. I. Čaj­kov­skog  na sce­ni pozo­ri­šta The­a­ter des Westens u zapad­nom Ber­li­nu. Svet­ska štam­pa je u to vre­me sa veli­kim inte­re­so­va­njem pra­ti­la svih 36 gosto­va­nja oper­skog ansam­bla u naj­po­zna­ti­jim evr­op­skim oper­skim cen­tri­ma (Mila­no, Beč, Rim, Pariz, Ber­lin, Vene­ci­ja, Madrid...) i na naj­zna­čaj­ni­jim  muzič­kim festi­va­li­ma (Firen­ca, Edin­burg, Vizba­den, Loza­na, Ati­na...) a naj­e­mi­nent­ni­ji muzič­ki kri­ti­ča­ri isti­ca­li su uigra­nost i lepo­tu njego­vog skup­nog nastu­pa­nja, izu­zet­ne soli­stič­ke kre­a­ci­je, zvuč­nu nad­moć­nost hora, atrak­tiv­nost igre balet­skog ansam­bla i pro­fe­si­o­nal­no svi­ra­nje orke­stra. Po njiho­vom mišlje­nju Ope­ra Narod­nog pozo­ri­šta je tih godi­na uspe­la da sta­ne uz one oper­ske tea­tre u Evro­pi koji su već ima­li izgra­đen sop­stve­ni izvo­đač­ki stil i izra­zi­tu muzič­ko-scen­sku fizi­o­no­mi­ju i dala je vre­dan reper­to­ar­ski, izvo­đač­ki i muzič­ki dopri­nos svet­skoj oper­skoj pro­duk­ci­ji, zbog čega se raz­do­blje 1954–1969 godi­ne s pra­vom ozna­ča­va kao izvo­đač­ki zenit srp­ske oper­ske umet­no­sti i kul­tu­re.

Srbi­ja ima malo usta­no­va kul­tu­re poput Ope­re Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du koja u kon­ti­nu­i­te­tu tra­je čitav jedan vek i koja je svih tih godi­na uspe­šno uspo­sta­vlja­la mosto­ve koji su nas spa­ja­li sa kul­tu­ra­ma svih naro­da sve­ta.
Prva­ci Ope­re, Hor i Orke­star  Narod­nog  pozo­ri­šta u Beo­gra­du pod­se­ća­ju na ovaj izu­zet­no zna­ča­jan jubi­lej u srp­skoj kul­tu­ri i u isto­ri­ji našeg naci­o­nal­nog tea­tra i poru­ču­ju da će u novom mile­ni­ju­mu nasto­ja­ti da nastave sta­za­ma sla­ve svo­jih veli­kih pret­hod­ni­ka koji su utr­li put našoj Ope­ri: Bahri­je Nuri-Hadžić, Milo­ra­da Jova­no­vi­ća, Žar­ka Cve­ji­ća, Sta­no­ja Jan­ko­vi­ća, Mela­ni­je Buga­ri­no­vić, Miro­sla­va Čan­ga­lo­vi­ća, Biser­ke Cve­jić, Rad­mi­le Bako­če­vić, Brede Kalef, Mil­ke Sto­ja­no­vić, Đur­đev­ke Čaka­re­vić, Duša­na Popo­vi­ća, Alek­san­dra Marin­ko­vi­ća, Niko­le Miti­ća, Zvo­ni­mi­ra Krne­ti­ća, Rad­mi­le Smi­lja­nić, Živa­na Sara­man­di­ća, Kre­ši­mi­ra Bara­no­vi­ća, Oska­ra Dano­na, Duša­na Mila­di­no­vi­ća, Bog­da­na Babi­ća, Borislava Pašćana i dru­gih veli­ka­na naše oper­ske sce­ne.

 


ĐAKOMO PUČINI
(1858-1924)
Italijanski ve­ri­zam, svo­jim dra­ma­tič­nim sce­na­ma iz na­rod­nog ži­vo­ta, bez fi­ni­je psi­ho­lo­ške ana­li­ze, mu­zič­ki ne­mar­no i po­vr­šno ob­ra­đe­nim, sa eks­trem­nim ko­le­ba­nji­ma iz­me­đu li­ri­zma i bru­tal­nih efe­ka­ta, zna­čio je re­ak­ci­ju na Vag­ne­rov uti­caj, ko­ji se u Ita­li­ji mo­gao kon­sta­to­va­ti de­li­mič­no u Ver­di­je­vom Ote­lu, a na­ro­či­to u de­lu Ari­ga Bo­i­ta, u nje­go­vom Me­fi­sto­fe­le­su. Čist ve­ri­zam ostva­ren je sa­mo u  Ka­va­le­ri­ji ru­sti­ka­ni Ma­ska­nji­ja i Pa­ja­ci­ma Le­on­ka­va­la. Iako su nji­ho­va de­la ima­la ve­li­kog uspe­ha i iz­vr­ši­la zna­tan uti­caj na evrop­sko oper­sko stva­ra­nje kra­jem XIX i po­čet­kom XX ve­ka, Ma­ska­nji i Le­on­ka­va­lo ni­su us­pe­li da ve­ri­stič­ki stil po­dig­nu do uni­ver­zal­nog zna­ča­ja. To što oni ni­su us­pe­li, uči­nio je Pu­či­ni, mo­di­fi­ku­ju­ći, u iz­ve­snoj me­ri, osnov­ne po­stav­ke ve­ri­stič­ke este­ti­ke. Ro­đen 22. de­cem­bra 1858. go­di­ne u Lu­ki, ma­lom gra­du To­ska­ne, Pu­či­ni je za­vr­šio Kon­zer­va­to­ri­jum u Mi­la­nu, kod Ba­ci­ni­ja i Pon­ki­e­li­ja, pro­sla­vlje­nog kom­po­zi­to­ra Đo­kon­de. Sa ve­li­kim smi­slom za oper­ski te­a­tar, Pu­či­ni se po­sve­ću­je is­klju­či­vo oper­skoj kom­po­zi­ci­ji. Po­sle pr­vih po­ku­ša­ja (Vi­li 1884, Ed­gar 1889) i pr­vih ve­ćih uspe­ha (Ma­non Le­sko 1893), on sti­če svet­sku sla­vu svo­jim naj­zna­čaj­ni­jim i naj­po­pu­lar­ni­jim de­li­ma: Bo­e­mi (1898), To­ska (1900) i Ma­dam Ba­ter­flaj (1904). Za­tim sle­de De­voj­ka sa Za­pa­da (1912), La­sta­vi­ca (1917), Trip­tih (Plašt, Se­stra An­đe­li­ka, Đa­ni Ski­ki 1918) i naj­zad nje­go­va la­bu­do­va pe­sma, Tu­ran­dot (iz­ve­dena 1926. go­di­ne). Je­dan od Pu­či­ni­je­vih uspe­ha le­ži u sreć­no iza­bra­nim li­bre­ti­ma. „Ja ne mo­gu ži­ve­ti, a da ne pi­šem mu­zi­ku“, go­vo­rio je on Fra­ko­ro­li­ju, svom doc­ni­jem bi­o­gra­fu. „I, ka­ko ni­sam vešt da kom­po­nu­jem sim­fo­nij­sku mu­zi­ku, po svr­šet­ku jed­ne ope­re od­mah idem da tra­žim no­vu. Uvek mi­slim da će mi pro­vi­đe­nje po­mo­ći da na­đem sim­pa­ti­čan tekst ko­ji će bi­ti pun ži­vo­ta, uz­bu­đe­nja i čo­več­no­sti, na­ro­či­to pun čo­več­no­sti. Muč­no je tra­ga­nje za jed­nim li­bre­tom“. Ipak, to muč­no tra­ga­nje uvek se uspe­šno za­vr­ša­va­lo. Čo­vek sa si­gur­nim po­zo­ri­šnim in­stink­tom, Pu­či­ni je ose­ćao sce­nu, tra­žio uz­bu­dlji­ve dram­ske su­ko­be i ne­go­vao kult ve­li­kih ge­sto­va i očaj­nih kri­ko­va ko­ji re­zul­ti­ra­ju iz ja­kih stra­sti. Pu­či­ni je ova­ko for­mu­li­sao taj­nu sva­kog po­zo­ri­šnog uspe­ha: „Po­sto­je tri za­ko­na ka­da je u pi­ta­nju po­zo­ri­šte: bu­di­ti in­te­re­so­va­nje, iz­ne­na­đi­va­ti i dir­nu­ti“. To je ujed­no nje­go­vo osnov­no estet­sko na­če­lo. Pu­či­ni je vi­še ne­go iko ra­ču­nao na ner­ve svo­je pu­bli­ke i de­lo­vao na njih, slu­že­ći se če­sto i spo­lja­šnjim efek­ti­ma. Nje­gov oper­ski stil pred­sta­vlja vi­še ili ma­nje har­mo­nič­nu me­ša­vi­nu bru­tal­no­sti i sen­ti­men­tal­no­sti. Te dve oso­bi­ne nje­go­vog sti­la ima­ju i svo­je spe­ci­jal­no po­re­klo. Kad je u pi­ta­nju bru­tal­nost, na­tu­ra­li­zam, gru­bi kon­tra­sti i ši­ro­ke li­ni­je, Pu­či­ni­jev stil je ne­po­sred­ni na­sta­vak ve­ri­zma. Pu­či­ni­je­va sen­ti­men­tal­nost u mu­zič­kom smi­slu, pro­is­ti­če jed­nim de­lom iz nje­go­ve Ma­non Le­sko, a dru­gim de­lom iz Ver­di­je­ve Tra­vi­ja­te. Ana­li­zi­ra­ne kom­po­zi­ci­o­no-teh­nič­ki, par­ti­tu­re Pu­či­ni­je­vih ope­ra sa­sto­je se iz mo­za­ič­nog mu­zič­kog tki­va, iz­van­red­no du­ho­vi­to in­stru­men­ti­ra­nog i uob­li­če­nog u jed­nu ce­li­nu si­gur­nom ru­kom maj­sto­ra. In­ten­ziv­no or­ke­star­sko pod­vla­če­nje dra­me, iz­ne­nad­ni kon­tra­sti, ve­li­ke gra­da­ci­je, če­sto te­a­tral­ne i ne­u­be­dlji­ve, tem­pe­ra­ment­ni iz­li­vi, ši­ro­ka ras­pe­va­nost me­lo­dij­skih li­ni­ja u smi­slu ita­li­jan­ske tra­di­ci­je – to su bi­le glav­ne oso­bi­ne Pu­či­ni­je­vog oper­skog sti­la. Pu­či­ni je da­nas, za­jed­no s Ver­di­jem, i po­red iz­ra­zi­tih mo­der­nih ten­den­ci­ja u oper­skom stva­ra­nju, su­ve­re­ni go­spo­dar oper­skih sce­na.
B. Dra­gu­ti­no­vić


ANTOAN-FRANSOA
(ABE) PREVO I NjEGOV ROMAN

Sla­va ovog ina­če plod­nog fran­cu­skog roma­no­pi­sca poči­va isklju­či­vo na njego­vom roma­nu Manon Lesko iz 1731. godi­ne (pot­pu­ni naziv: Pri­ča o vite­zu De Gri­jeu i Manon Lesko). To je sed­mi i posled­nji tom roma­na Memo­a­ri i avan­tu­re kva­li­tet­nog čove­ka koji se povu­kao iz sve­ta (1728–31). Kao kla­si­čan pri­mer sen­ti­men­tal­nog roma­na iz 18. veka, on pri­po­ve­da pri­ču o mla­dom čove­ku iz dobre poro­di­ce koji uni­šta­va svoj život zbog kur­ti­za­ne. Veći­na kri­ti­ča­ra se sla­že da je zani­mljiv život Anto­a­na (Opa­ta) Pre­voa dopri­neo stva­ra­nju Manon Lesko. Opro­bav­ši se naj­pre u sve­šte­nič­koj, kao i u voj­noj kari­je­ri, on se negde oko 1720. odlu­čio za novu oblast, knji­žev­nost, u kojoj se doka­zao kao jedan od naj­plod­ni­jih roma­no­pi­sa­ca, ured­ni­ka, pre­vo­di­la­ca, novi­na­ra i puto­pi­sa­ca svog veka.  Nakon zavr­šet­ka roma­na u četi­ri toma, Život i zani­mlji­ve avan­tu­re g. Kli­vlen­da, sina Oli­ve­ra Krom­ve­la, Pre­vo je počeo često da putu­je u Engle­sku i Holan­di­ju. Izgle­da da je u obe zemlje bio u dugo­vi­ma, što je vero­vat­no bilo posle­di­ca njego­ve veze sa pozna­tom madam Len­ki. Crkva mu je 1734. godi­ne opro­sti­la sve gre­he i opet ga pri­mi­la pod svo­je okri­lje, dode­liv­ši mu sve­šte­nič­ko mesto u gra­di­ću Evreu, oda­kle je često puto­vao za Pariz i Holan­di­ju. Puto­vao je pod miste­ri­o­znim okol­no­sti­ma i u Bel­gi­ju i Nemač­ku (1740). Kasni­je (1746) se smi­rio u Šalou, gde je vred­no nasta­vio da piše. Crkva je nagra­di­la njegov trud stal­nim sve­šte­nič­kim mestom. Uz Manon Lesko, još dva Pre­vo­o­va dela – Pri­ča o moder­nom Grku (1740) i Dnev­nik pošte­nog čove­ka (1745) – pri­pa­da­ju žan­ru sen­ti­men­tal­nih fran­cu­skih roma­na. Stra­stve­na, tra­gič­na ljubav i isku­plje­nje kroz pat­nju, teme su koje pre­o­vla­đu­ju u njego­vim roma­ni­ma, kao i u knji­žev­nim deli­ma koje je pre­veo sa engle­skog na fran­cu­ski jezik (dela pisa­ca Samju­e­la Ričard­so­na, Fren­ci­sa Šeri­da­na i Džona Draj­de­na). Roman Manon Lesko pred­sta­vlja kolek­ci­ju pri­ča i lič­nih avan­tu­ra u stilu Don Kihota, koje pri­po­ve­da mar­kiz od Renon­ku­ra. Opšte pri­hva­ćen kra­tak naslov roma­na daje Manon važnost koju ona vero­vat­no nije tre­ba­lo da dobi­je. Renon­kur pred­sta­vlja vite­za De Gri­jea, pro­ta­go­ni­stu pri­če, ali on sam ne uče­stvu­je u doga­đa­ji­ma i uzi­ma ulo­gu objek­tiv­nog posma­tra­ča i pri­po­ve­da­ča De Gri­je­o­vih avan­tu­ra: olu­ja na moru, otmi­ca, sud­bin­skih susre­ta i obr­ta, kao i mir­nih mome­na­ta koji biva­ju pre­ki­nu­ti rad­njom i uzbu­đe­njem. Sve ovo gle­da­mo sa mar­ki­zo­vog gle­di­šta, te nam je sto­ga teško da utvr­di­mo reak­ci­ju Manon na sop­stve­nu sud­bi­nu. Pre­vo kom­bi­nu­je rea­li­zam (kori­sti dru­štve­ne tipo­ve, nazi­ve stvar­nih mesta i pri­hva­ta važnost nov­ca) sa pred­ro­man­ti­čar­skom sen­ti­men­tal­no­šću. Ova karak­te­ri­sti­ka je uči­ni­la da roman funk­ci­o­ni­še na neko­li­ko nivoa. Iako je Manon povre­me­no pro­mi­sku­i­tet­na, a De Gri­je nepro­mi­šljen, oni žive bez sra­ma u sop­stve­noj naiv­noj stvar­no­sti prko­se­ći ari­sto­krat­skim kon­ven­ci­ja­ma. Sen­zu­al­nost defi­ni­še duh ovog roma­na, s nagla­skom na življe­nje u sada­šnjo­sti i na stal­no pri­sut­nu fri­vol­nost. Manon i De Gri­je igra­ju razno­vr­sne psi­ho­lo­ške ulo­ge: odba­če­nih ljubav­ni­ka, ver­nih supru­žni­ka, oso­ba koje se sta­ra­ju o dru­goj oso­bi, bra­ta i sestre, ljubav­ni­ce-maj­ke, i odba­če­nog dete­ta. Možda ovo obja­šnja­va šta sva­ku novu gene­ra­ci­ju čita­la­ca usme­ra­va ka Manon Lesko. Manon je bila hero­i­na širo­ko pri­hva­će­na u devet­na­e­stom veku i sla­vlje­na kao pri­mer enig­ma­tič­ne žen­stve­no­sti. Čita­lac ide­a­li­sta bi vero­vat­no zastu­pao sta­no­vi­šte da se njena čista ljubav pre­ma De Gri­jeu iskva­ri­la usled nepo­volj­nog uti­ca­ja civi­li­za­ci­je: ljubav u kapi­ta­li­zmu zavi­si od eko­no­mi­je. Manon nije neo­se­tlji­va ili neza­ja­žlji­va, ali želi da odr­ži odre­đe­ni nivo luk­su­za u živo­tu. Možda je potre­ba za emo­tiv­nom sigur­no­šću njen naj­du­blji impuls i ona izve­sno mno­go rizi­ku­je da bi je ste­kla. Sce­ne iz zatvo­ra i koc­kar­ni­ce, kao i sce­na depor­ta­ci­je pro­sti­tut­ki, pod­se­ća­ju čita­o­ca kakva kazna čeka sve koji izgu­be u koc­ka­nju sa sud­bi­nom. 
Zbog sve­ga ovo­ga, roman Manon Lesko nasta­vlja da osva­ja čita­o­ce i inspi­ri­še umet­ni­ke.


EHO JEDNE LjUBAVNE SCENE
Manon Lesko je pred­sta­vlje­na prvi put u Tea­tro Ređo u Tori­nu, prvog febru­a­ra 1893, osam dana pre pre­mi­je­re Ver­di­je­vog Fal­sta­fa u Ska­li. Orke­strom je diri­go­vao Ale­sa­ndro Pome, dok su u glav­nim ulo­ga­ma nastu­pi­li Čezi­ra Fera­ni (Manon), Đuze­pe Kre­mo­ni­ni (De Gri­je) i Akile Moro (Lesko). Pot­pu­ni tri­jum­fal­ni uspeh koji je ope­ra posti­gla kod kri­ti­ke i publi­ke ucr­tao je put veo­ma dugoj Puči­ni­je­voj sla­vi, i vero­vat­no se nije pono­vio, za živo­ta kom­po­zi­to­ra, više ni za jed­nu od njego­vih ope­ra, bar kad je kri­ti­ka u pita­nju. Među kri­ti­ka­ma koje su se poja­vi­le sutra­dan posle pre­mi­je­re, pod­se­ti­će­mo se na onu koju je napi­sao Đuze­pe Depa­nis, koji je u „Gaz­zet­ta pie­mon­te­se“ govo­rio o „sjaj­nom uspe­hu ...odu­še­vlje­nju...tri­jum­fu“; i na kri­ti­ku Đova­ni­ja Poče, kri­ti­ča­ra „Cor­ri­e­re del­la sera“, kome nije pro­ma­klo sen­zi­bil­no napre­do­va­nje koje je Puči­ni dote­rao na polju kva­li­te­ta peva­nja, još od Edga­ra. Sa svo­je stra­ne, E. A. Ber­ta je pro­ri­cao da se Puči­ni poka­zu­je kao, „jedan od naj­ja­čih, ako ne i naj­ja­či, pisac ope­ra među mla­dim Ita­li­ja­ni­ma.“ Sa dru­ge stra­ne, sve­srd­na vag­ne­rov­ska ono­vre­men­ska kri­ti­ka, čije se torin­sko kri­lo poka­zi­va­lo u Ita­li­ji nesum­nji­vo naj­e­fi­ka­sni­jim, nije moglo a da jav­no ne uko­ri neke sla­du­nja­ve „ita­li­jan­ske“ sklo­no­sti Puči­ni­je­vog sti­la. U „Ita­li­jan­skoj muzič­koj revi­ji“ koja je iza­šla 1894, Ejbel Engel­frid, je sumi­ra­jući pret­hod­nu godi­nu, i za Manon Lesko upo­tre­bio ove izra­ze: „Mana­ma muzič­ke inven­ci­je odgo­va­ra­ju mane instru­men­ta­li­za­ci­je, uop­šte uzev­ši toli­ko ujed­na­če­ne i pre­ko mere zah­tev­ne. Peva­nje je goto­vo stal­no pra­će­no uni­so­no orke­strom: laska­nja se sme­nju­ju bez kra­ja, i na takav način da posta­ju pra­va mora za slu­ša­o­ca, naro­či­to u dru­gom i četvr­tom činu; za osta­tak orke­stra se može reći da slu­ži, ponavlja­ju­ći slav­nu reče­ni­cu, kao obič­na gita­ra.“ Od zna­čaj­nog inte­re­sa danas se može poka­za­ti, ina­če, mišlje­nje Džor­dža Bernar­da Šoa posle pri­ka­zi­va­nja ope­re u lon­don­skom Ko­vent Gar­de­nu, 14. maja 1894: „Čini mi se da je Puči­ni, više od bilo kog svog riva­la, naj­ve­ro­vat­ni­ji nasled­nik Ver­di­ja.“ U okvi­ru sko­ra­šnje kri­ti­ke, pod­se­ti­mo se Fede­le D’Ami­ka: „Ovde tema posta­je nešto dru­go: ljubav­na tema shva­će­na kao pro­klet­stvo... Mimi, Ćo-ćo-san, Liu, idu u raj; a i Flo­ri­ja Toska, neiz­o­stav­no. Manon, među­tim, ide direkt­no u pakao, to mesto koje je sit­na bur­žo­a­zi­ja mora­la usko­ro izbri­sa­ti iz svo­jih pre­mi­sa. Manon pri­pa­da, nai­me, tre­nut­ku koji još nije sit­no­bur­žuj­ski u evrop­skoj save­sti: tre­nut­ku u kome su moral­ne vred­no­sti bile neiz­ve­sne, otvo­re­ne, nemir­ne, ali još neo­tu­đe­ne i misti­fi­ko­va­ne u novim ide­a­li­ma mase.“ Mosko Kamer, uosta­lom, bele­ži da Manon Lesko može biti defi­ni­sa­na kao opera u kojoj je prvi put Puči­ni pro­na­šao sam sebe kao muzi­ča­ra [...]. To njego­vo delo pred­sta­vlje­no je kao naj­či­sti­je, liše­no onih namer­nih agre­si­ja u našem sen­zi­bi­li­te­tu koji­ma smo izlo­že­ni od Toske pa dalje. Muzi­ka je veo­ma mla­da­lač­ki ozbilj­na; u njoj tinja mrač­na vatra očaj­nič­ke stra­sti, i na pola dra­me se raz­buk­ta­va pla­men koji pro­ždi­re... Ne bri­nu­ći o dram­skoj ili psi­ho­lo­škoj pre­fi­nje­no­sti, Puči­ni tu rasi­pa s mla­da­lač­kom veli­ko­dušnošću takvo bogat­stvo melo­dij­skih ide­ja koje se ne mogu naći ni u jed­noj njego­voj sle­de­ćoj ope­ri.“ Kla­u­dio Sar­to­ri, vra­ća­ju­ći se na ljubav­nu temu, pona­vlja to isto što je Kamer pokre­nuo u vezi sa nedo­stat­kom psi­ho­lo­ške razno­vr­sno­sti, izja­vlju­ju­ći da „ljubav kod Manon ne posto­ji“, pošto je „Puči­ni isklju­čio ili zabo­ra­vio peri­od za krat­ku sreć­nu ljubav dvo­je mla­dih: brzi duet pri susre­tu, u prvom činu i onaj dru­gi na kra­ju dru­gog čina su samo odra­zi, obe­ća­nja i eho jed­ne ljubav­ne sce­ne koja nedo­sta­je gle­da­o­cu i nedo­sta­je liko­vi­ma da bi ih pro­ce­ni­li, jasno ocr­ta­li, da bi im dali važnu sušti­nu, raz­log pra­ve pat­nje.“Sam Sar­to­ri, izja­vlju­ju­ći da u Manon Lesko „muzi­ča­ra inte­re­su­je samo i jedi­no žen­ski lik“, pro­tiv­re­či mišlje­nju naj­vi­še izra­že­nom u dotič­noj stu­di­ji da želi više u De Gri­jeu nego u Manon pra­vog glav­nog juna­ka ope­re; on potom dopu­šta da je „par­ti­tu­ra Manon tipič­ni pro­iz­vod mla­do­sti, to je rezul­tat odu­še­vlje­nja. Lir­ski jezik još nije dosti­gao sreć­ni kom­pro­mis Boe­ma uspo­sta­vljajući sop­stve­ne zako­ne. Zna da se još u ver­di­jev­skom nači­nu izra­ža­va­nja pre­pu­sti često melo­dram­skom, lič­no­sti­ma, sve lič­no­sti više vole da peva­ju nego da reci­tu­ju. Ali su melo­di­je sve­že, iskre­ne, srča­ne, pune pole­ta; ret­ki su melo­dij­ski obr­ti koji se sami spu­šta­ju, što će kasni­je posta­ti karak­te­ri­sti­ka Puči­ni­je­ve fra­ze. Za sada se Puči­ni sre­ćan pre­pu­šta zado­volj­stvu peva­nja, još se ne bri­ne za stil i, ako se karak­te­ri­stič­ni akcen­ti nala­ze kod Manon, još nisu odre­di­šta, već pred­zna­ci budu­ćeg sti­la koji će izgra­di­ti.“ Među raz­mi­šlja­nji­ma o ope­ri bi tre­ba­lo napo­me­nu­ti Anđo­lu Boni­skon­ti, koja je izme­đu osta­log pri­me­ti­la, pret­hod­no nedo­volj­no for­mu­li­sa­no ali ne bez isti­ne, da je prvi čin „možda naj­bo­lji" u celoj par­ti­tu­ri. Zatim Boni­skon­ti­je­va dodaje „da je Ita­li­ji [...] bio potre­ban jedan isto­rij­ski lik koji nala­zi još svo­je pri­be­ži­šte u melo­dra­mi; pre nego što su se mogli vide­ti i naći rezul­ta­ti u okre­ta­nju stra­ni­ce „gene­ra­ci­je osam­de­se­tih“ Puči­ni, isti onaj iz Manon Lesko [...] se pak otkri­va neiz­be­žno u jav­no­sti kao takav lik: sa svim svo­jim isto­rij­skim veo­ma važnim nedo­u­mi­ca­ma; sa tim svo­jim bol­nim i stal­no pri­sut­nim „ose­ća­njem da je voljen ali ne i shva­ćen“; sa svo­jim pri­vid­nim skre­ta­njem, i svo­jim upa­dlji­vim kul­tur­nim i teh­nič­kim „osa­vre­me­nji­va­njem“: pri­zma­tič­ni umet­nik. I jedin­stven.
Aldo Nika­stro, Vodič kroz ope­ru od Mon­te­ver­di­ja do Hen­cea
Pri­re­dio Đoa­ki­no Lan­za Toma­zi, Pla­vi krug, Beo­grad, 2008. 


SADRŽAJ
I ČIN  U Ami­je­nu, ogro­man trg u bli­zi­ni grad­ske kapi­je, kuda pro­la­zi put koji vodi za Pariz. Rena­to de Gri­je, mla­di stu­dent; raz­go­va­ra s pri­ja­te­lji­ma, koji mu se dobro­ćud­no pod­sme­va­ju zbog uzdr­ža­no­sti i neza­in­te­re­so­va­no­sti koju jasno poka­zu­je pre­ma ljuba­vi („Tra voi bel­le/Među vama lepo­ti­ca­ma“). U dili­žan­si sti­že Manon Lesko, sestra narednika kra­lje­ve gar­de koji je vodi u Pariz, gde će, pre­ma želji rodi­te­lja, mla­da i lepa žena biti zatvo­re­na u mana­stir, kako bi zapo­če­la život mona­hi­nje. Oča­ran ljup­ko­šću Manon, De Gri­je joj pri­la­zi, dok dili­žan­sa sto­ji na trgu, i otkri­va joj svo­ju izne­nad­nu ljubav („Cor­te­se dam­mi­ge­la/Ljuba­zna gospo­đice“), koju mu devoj­ka odmah uzvra­ća, ali je nesreć­na, jer se mora poko­ri­ti oče­voj volji. Ona pri­hva­ta da dođe na sasta­nak koji joj mla­di stu­dent zaka­zu­je u poštanskoj gosti­o­ni­ci. U među­vre­me­nu, pre­bo­ga­ti glav­ni rizni­čar Žeron de Ravo­ar, koji putu­je istom koči­jom s Manon, ube­đu­je njenog bra­ta, Leskoa, da otme devoj­ku uz pomoć vla­sni­ka gosti­o­ni­ce, kako bi je poveo sobom u Pariz. Pre­va­ru otkri­va Edmond, luka­vi stu­dent, pri­ja­telj De Gri­jea; tako ovaj posled­nji nago­va­ra na kraju Manon da pobeg­ne s njim. Dok Lesko igra kar­te, dvo­je zalju­blje­nih beže u Pariz, u koči­ji koju je pri­pre­mio Žeron. Čin se završava pri­zo­rom bes­po­moć­nog besa sta­rog pre­va­re­nog raz­vrat­ni­ka, koga Lesko uve­ra­va da će pronaći sestru.
II ČIN   Odvi­ja se u Pari­zu, u izu­zet­no ele­gant­nom salo­nu u kući Žeron­a. Kao što je Lesko i pred­vi­deo, Manon je napu­sti­la svog mla­dog i siro­ma­šnog ljubav­ni­ka, i sada živi sa Žeron­om, u luk­su­zu njego­ve boga­te ku­će. Sjaj i zaba­ve takvog živo­ta je ipak ne zado­vo­lja­va­ju pot­pu­no, i ona se s melan­ho­li­jom pri­se­ća krat­ko­traj­ne sre­će koju je doži­ve­la s De Gri­je­om (,,In quelle tri­ne mor­bi­de/U toj nežnoj čip­ki“). Dola­zi Lesko, koji sestri dono­si novo­sti od stu­den­ta; pošto se video s obo­je, ne skri­va­ju­ći dosa­du, na boga­toj sve­ča­no­sti koju Žeron orga­ni­zu­je u čast Manon, Lesko izla­zi, a izne­na­da ula­zi De Gri­je: tokom jed­nog tužnog dija­lo­ga („Tu, amo­re/Ti, ljuba­vi!”), mla­dić pre­ko­re­va Manon zbog njene lako­um­no­sti, ali ona ga pono­vo osva­ja svo­jim dra­ži­ma. Njihov zagr­ljaj, među­tim, pre­ki­da dola­zak Žeron­a, koji, posle kra­ćeg čar­ka­nja s dvo­je zalju­blje­nih, hlad­no i uz pret­nje napu­šta sce­nu. Pošto ih Lesko opo­mi­nje da beže pre nego što sta­rac pozo­ve stra­žu, Manon i De Gri­je se pri­pre­ma­ju za beg, ali okle­va­nje devoj­ke, koja poku­ša­va da uzme sav nakit koji joj je poklo­nio Žeron, kob­no je za obo­je. Sti­že stra­ža i na Žeron­ov znak, hap­si Manon kao kra­dlji­vi­cu i pro­sti­tut­ku. Oča­jan, De Gri­je bi hteo da pođe sa Manon, ali Lesko ga na silu zadr­ža­va.
III ČIN  Odvi­ja se u Avru, na pro­stra­nom trgu u bli­zi­ni luke. Svi­će. Manon, koja je zatvo­re­na u tam­ni­ci pri­dru­žio se De Gri­je, koji je s Lesko­om poku­šao da upad­ne u zatvor kako bi oslo­bo­dio svo­ju volje­nu. Poku­šaj, među­tim, nije uspeo, i sada Manon, pra­će­nu oja­đe­nim pogle­dom De Gri­jea, spro­vo­de zajed­no s dru­gim pro­sti­tut­ka­ma, da se ukr­ca­ju na brod koji će ih odve­sti u Ame­ri­ku. Pošto je i posled­nji put odva­žno poku­šao da zašti­ti ženu koju voli, De Gri­je pre­kli­nje kape­ta­na da ga pri­mi u slu­žbu kao brod­skog pomoć­ni­ka da bi mogao da pra­ti Manon {„No, paz­zo son/Ne! Lud sam!“). Želja mu je usli­še­na, i tako dvo­je ljubav­ni­ka mogu da kre­nu zajed­no.
IV ČIN  Pustinja dale­ko od Nju Orle­an­sa. Manon i De Gri­je, iscr­plje­ni od dugo­traj­nog hoda­nja, tuma­ra­ju po pustinji, pošto su mora­li da pobeg­nu iz Nju Orle­an­sa, gde mla­dić veru­je da je ubio svog pro­tiv­ni­ka u dvo­bo­ju. De Grije odlazi da traži vodu. Žed­na i na izma­ku sna­ga, i fizič­ki i duhov­no, Manon se pri­se­ća s bolom, svo­je pro­šlo­sti („Sola, per­du­ta, abban­do­na­ta/Sama, izgu­blje­na, osta­vlje­na“), dok se De Gri­je vra­ća oja­đen, jer nije ništa pronašao. On s nežno­šću poma­že Manon, koja ga moli da joj opro­sti poči­nje­ne gre­he i umi­re od izne­mo­glo­sti na njego­vim ruka­ma. 

STEFANO ROMANI, dirigent
Stefano Romani je već više od dvadeset godina dirigent u Operi u Rovigu, ujedno je međunarodno priznat oboista i dirigent. Na svetskoj sceni je prisutan već više od trideset godina nastupajući na kamernim, koncertnim i operskim scenama širom sveta. Grad Rovigo mu je 2004. godine dodelio nagradu „San Frančesko“ kao vodećem kulturnom radniku za njegova umetnička dostignuća. Diplomirao je na Konzervatorijumu „Frančesko Veneze“ u Rovigu u klasi profesora Franka Volpa. Karijeru oboiste je započeo veoma mlad. Sarađivao je s orkestrima u Italiji, među kojima su: Orkestar Milanske skale, Orkestar Teatra La Feniče u Veneciji, Regionalni orkestar Toskane, Kamerni orkestar Padove i Veneta, Orkestar „Toskanini“ iz Parme, Orkestar „Pomeriđi muzikali“ iz Milana, itd. Nastupao je sa poznatim dirigentima i solistima: J. Basmet, L. Harel, M. Tipo, M. Horn, K. Ričareli, R. Blejk, U. Ugi, A. Speći, S. Akardo, M. Brunelo, P. Mag, M. Kampori, Đ. Sinopoli, Đ. Fero, E. Inbal, K. Pendreki, R. Boning, B. Kampanela, M. Kampori, M. Arena, D. Renceti, i drugi. Već dvadeset godina se s velikim uspehom bavi dirigovanjem, najviše operskog repertoara, i dirigovao je na mnogim istaknutim i prestižnim scenama u svetu, među njima su: San Karlo u Napulju, Nacionalno pozorište Maribora (Slovenija), Narodno pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Skoplju (Makedonija), Nacionalna opera u Tbilisiju (Gruzija), Nacionalni teatar Kazana, Filharmonija Kavkaza (Rusija), Boljšoj teatar u Minsku (Belorusija), Bejrutska opera (Liban), Nacionalni teatar u Haifi (Izrael), Operski festival u Savonlini (Finska), Hangžu Šijan (Kina), Teatar Čendua i Hjamena, Umetnički centar u Seulu (Koreja), Nacionalni teatar u Manausu (Brazil), Nacionalno pozorište Šarlot (SAD), Festival Pučini u Tore del Lago, Teatar Doniceti u Bergamu, Teatar La Feniče u Veneciji, Savona teatar, Opera u Rovigu, Hram u Trapani, Drevni teatar u Taormini, Politeama teatar u Palermu, Teatar „Verdure“ u Palermu, „Molfeta“ teatar, Viterbo opštinski teatar, Teatar u Livornu, Opštinski teatar u Ferari, Opštinski teatri u Gorici, Trevizu, Vićenci, Bazanu, Teatar „Vitorio Veneto“, Kazino teatar u San Remu (Italija), Opera u Atini (Grčka), itd. Njegovi naredni angažmani su: balet na muziku V. A. Mocarta; Čimarozina dela u Teatru San Karlo u Napulju; zatim Maskanjijeva Kavalerija Rustikana, u režiji K. Ričareli, na Operskom festivalu u Tarantu; Pučinijeva Madam Baterflaj, u režiji P. Maestrinija u SNG Maribor; kao i Nabuko i Rigoleto, na Festivalu u Kazanu, Rusija. Već osam godina je umetnički sekretar Filharmonijskog orkestra Venete, a od 2009. do 2016. je bio umetnički direktor Opere u Rovigu. 


PJER FRANČESKO MAESTRINI, reditelj
Maestrini je rođen u Firenci, a karijeru je započeo 1993. godine Rosinijevim Seviljskim berberinom u dvorani Bunkamura Orčard hol u Tokiju. Od tada je režirao više od 150 operskih predstava u Italiji i u inostranstvu, od baroka, preko verizma do savremenog.  2012. godine je postavio vampirsku verziju Mocartovog Don Đovanija u Santijagu, Čile, kombinujući mitove o Don Đovaniju i Drakuli. Produkcija je obnovljena naredne godine u Sao Paolu, Brazil. Iste godine je otvorio opersku sezonu u Rio de Žaneiru (Brazil) Verdijevim Rigoletom i savremenom kantri-vestern verzijom Donicetijevog Ljubavnog napitka u SNG Maribor.  Njegova postavka Maskanjijeve Kavalerije Rustikane u Operi Sao Paola 2013. godine je bila urađena pod jakim uticajem Kopoline filmske sage Kum. Iste godine je uradio dve nove produkcije Verdijevih opera: Aida za Festival na otvorenom „La perla“ u Cirihu, (Švajcarska), i SNG Maribor, i Otelo za Pavarotijev teatar u Modeni, (Italija). Tokom 2014. godine je postavio Pučinijeve opere Turandot u Teatru liriko u Kaljariju i Boemi u Areni u Veroni.  Maestrini je i naredne godine u Veroni radio opere Moć sudbine, Đ. Verdija, i Seviljski berberin, Đ. Rosinija; za Berberina je tom prilikom osmislio inovativno rešenje u kom je interakcija između pevača i njihovih alter-ega, načinjenih u obliku crtanih likova, prikazana kao u crtanom filmu. Ova produkcija je imala gostovanja širom sveta, najpre u Mariboru 2015, zatim u Libeku i Kilu 2018, Montevideu 2018, Palermu 2019, a u planu je gostovanje u Njujorškoj gradskoj operi naredne godine. Iste godine je postavio novu produkciju opere Ljubavni napitak u prestižnom pekinškom Nacionalnom centru za izvođačke umetnosti (Kina), gde je tokom godina režirao nekoliko naslova, kao što su:  Rosinijev Seviljski berberin (2013, 2016, 2019), Donicetijev Don Paskvale (2014, 2017), i Kći puka (2018).  Otvorio je opersku sezonu u Teatru liriko u Kaljariju (Italija) sa proslavljenom produkcijom Respiđijeve opere Potopljeno zvono, delo objavljenom na DVD-u (izdavač Naksos), koje je naredne godine takođe s velikim uspehom obnovljeno u Rouz teatru Linkoln centra u Njujorku (SAD). Postavio je svoju zabavnu kantri-vestern verziju Ljubavnog Napitka u Firentinskoj Operi (Italija), gde je od tada obnovljena još tri puta (2017, 2018 i 2019) pre nego što je ustupljena Veroni, gde se uspešno prikazuje od novembra 2019. U Veroni je 2017. godine postavio Rosinijevo delo Put u Rems, u kom je opet uklopio crtane karaktere u radnju na sceni, a ta opera se iste godine prikazivala i u Libeku i Kilu (Nemačka).  Kao umetnički direktor Teatra municipal u Rio de Žaneiru (Brazil), tokom operske sezone 2018. godine, je postavio futurističku verziju Verdijevog Bala pod maskama u kooprodukciji sa Kilom (Nemačka), i novu produkciju Verdijevog Rigoleta za Teatar liriko u Kaljariju.  Tokom 2019. godine je u Kaljariju postavio operu Toska,  kao i još dva dela: Faust, u Mariboru (Slovenija) i Andre Šenije, u Turu i Nici (Francuska). Njegovu budući angažmani su: Madam Baterflaj u Mariboru, Kavalerija i Đani Skiki u Salernu,  Rigoleto za Verdijev festival u Parmi i Manon Lesko u Palermu. 


LUKA DAL ALPI, kostimograf
Luka Dal Alpi rođen je u Faenci, 1965. godine. Dizajnirao je kostime za mnoge operske produkcije, kao što su Loengrin (Vagner), Vesela udovica (Lehar), Alkesta (Gluk), Seviljski berberin (Rosini), Ernani, Aida, Luiza Miler, Travijata, Don Karlos, Rigoleto (Verdi), Faust (Berlioz), Ljubavni napitak (Doniceti), Don Đovani (Mocart) i druge opere, mjuzikle i balete. Radio je u operskim kućama u Rimu (Italija), Santijago de Čileu (Čile), Bratislavi (Slovačka), Sao Paolu (Brazil), Palermu, Veroni, Parmi (Italija), Mariboru (Slovenija) i drugima.


ALFREDO TROIZI, scenograf
Rođen je u Napulju gde je studirao na Akademiji likovnih umetnosti. Debitovao je 1991. godine u Pozorištu „Vali“, scenografijom i kostimima za svečani koncert povodom 30 godina karijere Lučijana Pavarotija. Radio je brojne scenografije za prestižna nacionalna i međunarodna pozorišta: Magbet u Montekarlu povodom 700 godina vladavine porodice Grimaldi, Faust u Marseju, Magbet u Tokiju, Turandot i Rigoleto u Rio de Žaneiru, Manon Lesko u Seulu, Travijata i Toska u režiji Danijela Orena u Tel Avivu, itd. U Italiji je sarađivao sa Rimskom operom, Teatrom „Masimo“ u Palermu, Teatro „San Karlo“ u Napulju... 

 

Premijerno izvođenje

Premijera 26. februar 2020 / Velika scena

Libreto: Domeniko Oliva, Marko Praga, Đuzepe Đakoza i Luiđi Ilika
Opera u četiri čina.
Dirigent Stefano Romani, k. g, Đorđe Pavlović
Reditelj Pjer Frančesko Maestrini, k. g.
Kostimograf Luka Dal Alpi, k. g.
Scenograf Alfredo Troizi, k. g.


Premijerna podela:
Manon Lesko Jasmina Trumbetaš Petrović, Sanja Kerkez, Ana Rupčić
Lesko, njen brat, narednik kraljevske Garde Nebojša Babić k.g, Vuk Zekić, Vladimir Andrić
Vitez De Grije Nikola Kitanovski k.g, Janko Sinadinović, Dejan Maksimović
Žeron de Ravoar glavni kraljevski rizničar Dragoljub Bajić, Mihailo Šljivić, Aleksandar Stamatović
Krčmar Milan Obradović, Vuk Radonjić
Edmondo, student Siniša Radin, Darko Đorđević, Milan Panić
Muzičar Nataša Rašić, Ivana Živadinović
Učitelj igranja Siniša Radin, Milan Panić
Fenjerdžija Siniša Radin, Mihailo Otašević
Narednik straže Mihailo Šljivić, Milan Obradović
Kapetan broda Milan Obradović, Mihailo Šljivić
Vlasuljar Luka Pređa

Učestvuju Hor, Orkestar i članovi Operskog studija „Borislav Popović“
Pomoćnik reditelja Ivana Dragutinović Maričić
Asistent reditelja Ana Grigorović
Koncertmajstor Edit Makedonska/Vesna Janssens
Šef hora Đorđe Stanković
Producenti u Operi Maša Milanović Minić, Natalija Ignjić Živanović 
Prevod libreta za titlove Gavrilo Rabrenović
Korepetitori Srđan Jaraković, Nevena Živković, Gleb Gorbunov
Inspicijent Branislava Pljaskić/Ana Milićević
Sufler Silvija Pec/Kristina Jocić
Majstor svetla Miodrag Milivojević
Majstor maske Marko Dukić
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Tihomir Savić
Asistenti kostimografa Olga Mrđenović i Aleksandra Pecić
Asistent scenografa Jasna Saramandić
Video projekcija Petar Antonović
Statisti pod vođstvom Zorana Trifunovića
KOSTIM I DEKOR SU IZRAĐENI U RADIONICAMA NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU 

Galerija