TOSKA

opera Đakoma Pučinija

O predstavi

PU­ČI­NI­JE­VA TO­SKA
Pu­či­ni­je­va To­ska spa­da me­đu naj­o­mi­lje­ni­je i naj­vi­še iz­vo­đe­ne ope­re uop­šte. Pi­sci i ko­men­ta­to­ri stal­no iz­no­se no­ve pret­po­stav­ke o uzro­ci­ma ove po­pu­lar­no­sti, a pr­o­iz­vo­đa­či gra­mo­fon­skih plo­ča is­po­ru­ču­ju no­ve i no­ve snim­ke kom­plet­ne ope­re. Iz­gle­da da ja­sna i pre­gled­na, ali uz­bu­dlji­va rad­nja, sme­šte­na u po­god­no isto­rij­sko raz­do­blje, i dve te­nor­ske i jed­na so­pran­ska ari­ja, uz dva ve­li­ka du­e­ta so­pra­na i te­no­ra, obez­be­đu­ju tra­jan uspeh, iako su mno­gi sma­tra­li da sa­dr­ži­na ni­je baš oper­ska. Pu­či­ni je još 1889. u Mi­la­nu gle­dao pred­sta­vu Sar­du­o­ve To­ske sa je­din­stve­nom Sa­rom Ber­nar u na­slov­noj ulo­zi, ali ka­ko je mo­gao sa­mo da pra­ti glav­ni tok rad­nje, po­što ni­je znao fran­cu­ski, do­sta br­zo je na­pu­stio ide­ju da kom­po­nu­je ope­ru na ovaj si­že, ko­ji će ka­sni­je bi­ti ob­ra­đi­van i na fil­mu. Iz­gle­da da je Ver­di vi­so­ko oce­nio sa­dr­ži­nu To­ske kao pod­lo­ge za oper­ski li­bre­to, jer je na­vod­no iz­ja­vio da bi to ra­do sta­vio u mu­zi­ku, ka­da bi još imao do­volj­no vre­me­na. Po­sle uspe­ha Bo­e­ma, Pu­či­ni je u tra­ga­nju za po­god­nim li­bre­tom po­no­vo obra­tio pa­žnju na To­sku i po­što je bio sa­znao da je kom­po­zi­tor Fran­ke­ti za­po­čeo rad na Ili­kin li­bre­to po Sar­duu, us­peo je pre­ko svog iz­da­va­ča Ri­kor­di­ja da se nje­gov tak­mac od­rek­ne li­bre­ta, i ubr­zo je sam Pu­či­ni po li­bre­tu Ili­ke i Đa­ko­ze pri­o­nuo na kom­po­no­va­nje. Tre­ba­lo je sa­vla­da­ti iz­ve­sne ot­po­re pre­te­ra­no su­jet­nog Sar­dua, i po­sle du­gih i te­ških pre­go­vo­ra, pri­pre­me su po­volj­no okon­ča­ne. Iz­ba­če­ne su iz li­bre­ta br­oj­ne spo­red­ne lič­no­sti dra­me, iz­o­sta­vlje­ne su sve ma­nje zna­čaj­ne epi­zo­de, i sve je sve­de­no na tri za­o­kru­glje­na či­na. Kri­ti­ča­ri sma­tra­ju da je Pu­či­ni od svih oper­skih kom­po­zi­to­ra imao naj­pre­ci­zni­ji ose­ćaj za vre­men­sko pr­o­sti­ra­nje rad­nje, za od­me­ra­va­nje du­ži­ne sva­ke epi­zo­de, ta­ko da ni u To­ski, kao ni u Bo­e­mi­ma, ne­ma ni­če­ga su­vi­šnog, za­ma­ra­ju­ćeg, i rad­nja ide stal­no na­pred, a lir­ske sce­ne sa ari­ja­ma i du­e­ti­ma su na pr­vom me­stu. Rad­nja To­ske, gra­đe­na na te­me­lju lju­ba­vi, stra­sti ali i lju­bo­mo­re, u ko­joj ima muč­nih sce­na mu­če­nja, ubi­sta­va, iz­vr­še­nja smrt­ne ka­zne stre­lja­njem i sa­mo­u­bi­stva, mu­zič­ki je uob­li­če­na me­lo­dij­ski, gla­so­vi su uvek u pr­vom pla­nu, iako je orke­star­ska prat­nja uver­lji­va, iz­ra­zi­ta i maj­stor­ska. Di­ja­to­ni­ka pre­o­vla­da­va, iako iz­le­ti u ce­lo­ste­pe­nu ska­lu ni­su ret­ki, a i upo­tre­ba cr­kve­nih ska­la je pri­sut­na. U svo­je vre­me, mu­zi­ka To­ske je mo­žda i šo­ki­ra­la slu­ša­o­ca, od pr­vih tak­to­va ko­ji do­no­se mo­tiv ba­ro­na Skar­pi­je u tri akor­da ko­ji sa­svim no­vo zvu­če, ali da­nas nam sve iz­gle­da mi­lo­zvuč­no, ra­fi­ni­ra­no i vir­tu­o­zno. Na­po­me­ni­mo da To­ska sa­dr­ži upra­vo pa­rad­ne ulo­ge za so­pra­na, te­no­ra i ba­ri­to­na, i da uvek ka­da se na­đu na oku­pu tri ve­li­ka pe­va­ča, uspeh je vi­še no za­ga­ran­to­van. Me­đu pr­vim ve­li­kim tu­ma­či­ma To­ske bi­la je Mil­ka Tr­ni­na, ko­ja je u Lon­do­nu i Nju­jor­ku sla­vi­la tri­jum­fe kao naj­bo­lja To­ska. To­ska je na be­o­grad­skoj sce­ni uvek ima­la od­lič­ne tu­ma­če, i sve so­pra­nist­ki­nje ko­je su tu­ma­či­le na­slov­nu ulo­gu sma­tra­le su To­sku za jed­nu od ne­ko­li­ko svo­jih naj­bo­ljih ulo­ga. Na gra­mo­fon­skim plo­ča­ma su po­zna­ti snim­ci Re­na­te Ta­bal­di sa part­ne­ri­ma Đu­ze­pe Kam­po­rom i En­com Ma­ske­ri­ni­jem, pod upra­vom Al­ber­ta Ere­dea, za­tim iste so­pra­nist­ki­nje sa Ma­ri­om del Mo­na­kom i Džor­džom Lon­do­nom, pod pa­li­com Mo­li­na­ri-Pra­de­li­ja, za­tim Ma­ri­je Ka­las sa Đu­ze­pe di Ste­fa­nom i Ti­to Go­bi­jem, pod upra­vom Vik­to­ra de Sa­ba­te, kao i po mno­gi­ma naj­lep­ši sni­mak, na ko­jem glav­ne ulo­ge tu­ma­če Zin­ka Kunc, Đu­si Bjer­ling i Le­o­nard Vo­ren, pod upra­vom Eri­ha Lajn­sdor­fa.

Kon­stan­tin Vi­na­ver


ĐA­KO­MO PU­ČI­NI
Ka­da ima da se oka­rak­te­ri­še ita­li­jan­ski ve­ri­zam, pra­vac ko­jem je po­red Ma­ska­nji­ja i Le­on­ka­va­la pri­pa­dao sa iz­ve­snim ogra­ni­če­nji­ma i Đa­ko­mo Pu­či­ni (1858–1924), mo­ra se ba­ci­ti je­dan po­gled na mu­zič­ko-dram­sko stva­ra­nje XIX ve­ka. U cen­tru mu­zič­ko-dram­skog stva­ra­nja XIX ve­ka sto­ji Ri­hard Vag­ner, ne­sum­nji­vo naj­ve­ći mu­zič­ki dra­ma­ti­čar uop­šte. Vag­ne­ro­vo mu­zič­ko-dram­sko de­lo iz­vr­ši­lo je je­dan od naj­ve­ćih uti­ca­ja u isto­ri­ji mu­zi­ke. Či­tav niz Vag­ne­ro­vih epi­go­na, kom­po­zi­to­ra skrom­ni­jih ta­le­na­ta, u svim evrop­skim ze­mlja­ma a na­ro­či­to u Ne­mač­koj, kom­po­no­va­lo je du­ga i do­sad­na, da­nas pot­pu­no za­bo­ra­vlje­na mu­zič­ko-scen­ska de­la, do­vo­de­ći do ap­sur­da Vag­ne­ro­ve prin­ci­pe. Sa­svim je pri­rod­no da se re­ak­ci­ja pro­tiv Vag­ne­ra ja­vi­la u Ita­li­ji, gde je zbog iz­van­red­no ja­ke oper­ske tra­di­ci­je, Vag­ne­rov uti­caj bio naj­sla­bi­ji. Ita­li­jan­ski ve­ri­zam, svo­jim dra­ma­tič­nim sce­na­ma iz na­rod­nog ži­vo­ta, bez fi­ni­je psi­ho­lo­ške ana­li­ze, mu­zič­ki ne­mar­no i po­vr­šno ob­ra­đe­nim, sa eks­trem­nim ko­le­ba­nji­ma iz­me­đu li­ri­zma i bru­tal­nih efe­ka­ta, zna­čio je re­ak­ci­ju na Vag­ne­rov uti­caj, ko­ji se u Ita­li­ji mo­gao kon­sta­to­va­ti de­li­mič­no u Ver­di­je­vom Ote­lu, a na­ro­či­to u de­lu Ari­ga Bo­i­ta, u nje­go­vom Me­fi­sto­fe­le­su. Čist ve­ri­zam ostva­ren je sa­mo u Ka­va­le­ri­ji ru­sti­ka­ni Ma­ska­nji­ja i Pa­ja­ci­ma Le­on­ka­va­la. Iako su nji­ho­va de­la ima­la ve­li­kog uspe­ha i iz­vr­ši­la zna­tan uti­caj na evrop­sko oper­sko stva­ra­nje kra­jem XIX i po­čet­kom XX ve­ka, Ma­ska­nji i Le­on­ka­va­lo ni­su us­pe­li da ve­ri­stič­ki stil po­dig­nu do uni­ver­zal­nog zna­ča­ja. To što oni ni­su us­pe­li, uči­nio je Pu­či­ni, mo­di­fi­ku­ju­ći, u iz­ve­snoj me­ri, osnov­ne po­stav­ke ve­ri­stič­ke este­ti­ke. Ro­đen 22. de­cem­bra 1858. go­di­ne u Lu­ki, ma­lom gra­du To­ska­ne, Pu­či­ni je za­vr­šio kon­zer­va­to­ri­jum u Mi­la­nu, kod Ba­ci­ni­ja i Pon­ki­e­li­ja, pro­sla­vlje­nog kom­po­zi­to­ra Đo­kon­de. Sa ve­li­kim smi­slom za oper­ski te­a­tar, Pu­či­ni se po­sve­ću­je is­klju­či­vo oper­skoj kom­po­zi­ci­ji. Po­sle pr­vih po­ku­ša­ja (Vi­li 1884, Ed­gar 1889) i pr­vih ve­ćih uspe­ha (Ma­non Le­sko 1893), on sti­če svet­sku sla­vu svo­jim naj­zna­čaj­ni­jim i naj­po­pu­lar­ni­jim de­li­ma: Bo­e­mi (1898), To­ska (1900) i Ma­dam Ba­ter­flaj (1904). Za­tim sle­de De­voj­ka sa za­pa­da (1912), La­sta­vi­ca (1917), Trip­tih (Plašt, Se­stra An­đe­li­ka, Đa­ni Ski­ki 1918) i naj­zad nje­go­va la­bu­do­va pe­sma, Tu­ran­dot (iz­ve­den 1926. go­di­ne). Je­dan od Pu­či­ni­je­vih uspe­ha le­ži u sreć­no iza­bra­nim li­bre­ti­ma. „Ja ne mo­gu ži­ve­ti, a da ne pi­šem mu­zi­ku“, go­vo­rio je on Fra­ko­ro­li­ju, svom doc­ni­jem bi­o­gra­fu. „I, ka­ko ni­sam vešt da kom­po­nu­jem sim­fo­nij­sku mu­zi­ku, po svr­šet­ku jed­ne ope­re od­mah idem da tra­žim no­vu. Uvek mi­slim da će mi pro­vi­đe­nje po­mo­ći da na­đem sim­pa­ti­čan tekst ko­ji će bi­ti pun ži­vo­ta, uz­bu­đe­nja i čo­več­no­sti, na­ro­či­to pun čo­več­no­sti. Muč­no je tra­ga­nje za jed­nim li­bre­tom.“ Ipak, to muč­no tra­ga­nje uvek se uspe­šno za­vr­ša­va­lo. Čo­vek sa si­gur­nim po­zo­ri­šnim in­stink­tom, Pu­či­ni je ose­ćao sce­nu, tra­žio uz­bu­dlji­ve dram­ske su­ko­be i ne­go­vao kult ve­li­kih ge­sto­va i očaj­nih kri­ko­va ko­ji re­zul­ti­ra­ju iz ja­kih stra­sti. Pu­či­ni je ova­ko for­mu­li­sao taj­nu sva­kog po­zo­ri­šnog uspe­ha: „Po­sto­je tri za­ko­na ka­da je u pi­ta­nju po­zo­ri­šte: bu­di­ti in­te­re­so­va­nje, iz­ne­na­đi­va­ti i dir­nu­ti“. To je ujed­no nje­go­vo osnov­no estet­sko na­če­lo. Pu­či­ni je vi­še ne­go iko ra­ču­nao na ner­ve svo­je pu­bli­ke i de­lo­vao na njih, slu­že­ći se če­sto i spo­lja­šnjim efek­ti­ma. Nje­gov oper­ski stil pred­sta­vlja vi­še ili ma­nje har­mo­nič­nu me­ša­vi­nu bru­tal­no­sti i sen­ti­men­tal­no­sti. Te dve oso­bi­ne nje­go­vog sti­la ima­ju i svo­je spe­ci­jal­no po­re­klo. Kad je u pi­ta­nju bru­tal­nost, na­tu­ra­li­zam, gru­bi kon­tra­sti i ši­ro­ke li­ni­je, Pu­či­ni­jev stil je  ne­po­sred­ni  na­sta­vak  ve­ri­zma. Pu­či­ni­je­va sen­ti­men­tal­nost u mu­zič­kom smi­slu, pro­is­ti­če jed­nim de­lom iz nje­go­ve Ma­non Le­sko, a dru­gim de­lom iz Ver­di­je­ve Tra­vi­ja­te. Ana­li­zi­ra­ne kom­po­zi­ci­o­no-teh­nič­ki, par­ti­tu­re Pu­či­ni­je­vih ope­ra sa­sto­je se iz mo­za­ič­nog mu­zič­kog tki­va, iz­van­red­no du­ho­vi­to in­stru­men­ti­ra­nog i uob­li­če­nog u jed­nu ce­li­nu si­gur­nom ru­kom maj­sto­ra. In­ten­ziv­no or­ke­star­sko pod­vla­če­nje dra­me, iz­ne­nad­ni kon­tra­sti, ve­li­ke gra­da­ci­je, če­sto te­a­tral­ne i ne­u­be­dlji­ve, tem­pe­ra­ment­ni iz­li­vi, ši­ro­ka ras­pe­va­nost me­lo­dij­skih li­ni­ja u smi­slu ita­li­jan­ske tra­di­ci­je – to su bi­le glav­ne oso­bi­ne Pu­či­ni­je­vog oper­skog sti­la. Na po­čet­ku svo­je mo­no­gra­fi­je o Pu­či­ni­ju, Adolf Vajs­man je re­kao: „Ja ne že­lim Pu­či­ni­ja da shva­tim tra­gič­no. On to ne pod­no­si. Nje­go­ve gra­ni­ce su oči­gled­ne“. U su­mi stva­ra­lač­kih kva­li­te­ta Pu­či­ni ni­je kom­po­zi­tor ve­li­kog for­ma­ta. Ono što ni ve­ći­ma ni­je uspe­va­lo, po­sti­gao je Pu­či­ni: stvo­rio je svoj lič­ni stil, ko­ji vr­lo sna­žno de­lu­je, iako če­sto pre­la­zi u ma­nir ili se spu­šta na ni­vo ope­re­te. Ipak, Pu­či­ni je da­nas, za­jed­no s Ver­di­jem, i po­red iz­ra­zi­tih mo­der­nih ten­den­ci­ja u oper­skom stva­ra­nju, su­ve­re­ni go­spo­dar oper­skih sce­na.

B. Dra­gu­ti­no­vić


ANA ZO­RA­NA BRA­JO­VIĆ
Ro­đe­na je 1975. go­di­ne u Be­o­gra­du. Di­plo­mi­ra­la je kla­vir na Fa­kul­te­tu mu­zič­ke umet­no­sti u Be­o­gra­du, u kla­si prof. Mir­ja­ne Šu­i­ce Ba­bić i ma­gi­stri­ra­la di­ri­go­va­nje u kla­si ma­e­stra Jo­va­na Šaj­no­vi­ća. Do­bi­la je Ok­to­bar­sku na­gra­du za do­stig­nu­ća u mu­zič­koj umet­no­sti 1995, kao naj­mla­đi kan­di­dat. Na tak­mi­če­nju „Bo­ris Hri­stov“ u So­fi­ji 2000, osva­ja Pr­vu na­gra­du za iz­vo­đe­nje i ko­re­pe­ti­ci­ju. Za škol­sku 2003/04. do­bi­ja Ful­braj­to­vu sti­pen­di­ju u okvi­ru ko­je se usa­vr­ša­va­la na Pi­bo­di (Pe­a­body) kon­zer­va­to­ri­ju­mu u Bal­ti­mo­ru, u kla­si prof. Gu­sta­va Me­je­ra. Od 1. ok­to­bra 1994. je asi­stent di­ri­gen­ta, a od 2000/01. stal­ni di­ri­gent Opere i Ba­le­ta Na­rod­nog po­zo­ri­šta. Kao naj­mla­đi di­ri­gent ko­ji je stao za pult Ope­re, 1995. je di­ri­go­va­la Mo­car­to­vu Ča­rob­nu fru­lu. Di­ri­go­va­la je svet­sku pre­mi­je­ru ope­re o Ni­ko­li Te­sli Lju­bi­ča­sta va­tra Džo­na Gib­so­na, 2006. Od 2007. do 2012. di­ri­gu­je te­ku­ći re­per­to­ar u ma­tič­noj ku­ći, iz­me­đu osta­log i ob­no­ve ope­ra Se­vilj­ski ber­be­rin (2010) i Bal pod ma­ska­ma (2011). Ro­si­ni­je­vim Se­vilj­skim ber­be­ri­nom je 24. no­vem­bra 2011. obe­le­ži­la 20 go­di­na umet­nič­kog ra­da. Ka­ri­je­ru je za­po­če­la 1991. kao pi­ja­ni­sta, mno­štvom kon­ce­ra­ta u Sr­bi­ji i ino­stran­stvu. U Za­du­žbi­ni „Ili­je M. Ko­lar­ca“ je 1995. odr­ža­la pro­me­nad­ni kon­cert u prat­nji Sim­fo­nij­skog or­ke­stra RTS, kao pi­ja­ni­sta i di­ri­gent. Od ta­da je re­dov­ni gost ovog or­ke­stra, sa ko­jim je 2003. (uz uče­šće Ho­ra RTS) sni­mi­la CD sa svi­tom Alek­san­dra Ko­sti­ća De­us Ab­scon­di­tusUče­stvo­va­la je na kon­cer­tu Mil­le­ni­um Sta­ge u Ke­ne­di cen­tru u Va­šing­to­nu. U sa­rad­nji sa mu­zi­ča­ri­ma Me­tro­po­li­te­na, 2006. je uče­stvo­va­la na Bru­klin­škom fe­sti­va­lu mu­zi­ke u Nju­jor­ku. Ra­di­la je i u oper­skim ku­ća­ma u Bal­ti­mo­ru i Va­šing­to­nu. U sa­rad­nji sa Sa­ra­jev­skom fil­har­mo­ni­jom, di­ri­go­va­la je Ži­ze­lu u Na­rod­nom po­zo­ri­štu u Sa­ra­je­vu 2011.


DE­JAN PRO­ŠEV
Ro­đen je 1979. u Sko­plju, gde je za­vr­šio so­lo pe­va­nje u Sred­njoj mu­zič­koj ško­li „Ili­ja Ni­ko­lov­ski – Luj“ u kla­si prof. Ma­ri­je Ni­ko­lov­ske, a po­tom na so­fij­skoj Mu­zič­koj aka­de­mi­ji „Pan­čo Vla­di­ge­rov“ di­plo­mi­ra oper­sko pe­va­nje (2002) i ma­gi­stri­ra (2003), u kla­si prof. Ni­ka Isa­ko­va, da bi ma­gi­star­ski rad iz mu­zič­ko-scen­ske re­ži­je od­bra­nio na is­toj aka­de­mi­ji kod prof. Pa­ve­la Ger­dži­ko­va (2012). Kao pe­vač, de­bi­to­vao je 2002. u deč­joj fan­ta­stič­noj ope­ri Svi­tac, V. Čuč­ko­va, u So­fij­skoj na­ci­o­nal­noj ope­ri i ba­le­tu. Sle­de ba­ri­ton­ske ulo­ge u pred­sta­va­ma Ma­ke­don­ske ope­re i ba­le­ta Tu­ran­dot, Taj­ni brak i Po­se­ta sta­re da­me, te Pri­ča o sve­tlo­sti (pr­va bu­gar­ska rok-ope­ra) u Na­ci­o­nal­nom mu­zič­kom te­a­tru u So­fi­ji. U Ma­ke­don­skoj ope­ri i ba­le­tu je an­ga­žo­van od 2005. kao asi­stent re­di­te­lja, gde do 2008. odr­ža­va sve oper­ske pred­sta­ve te­ku­ćeg re­per­to­a­ra. Od 2007. pa­ra­lel­no ra­di i kao pro­je­kat-me­na­džer: od 2008. do 2010. je bio umet­nič­ki di­rek­tor, a od 2011. je uprav­nik ove ku­će. Bio je asi­stent re­di­te­lja pri po­sta­vlja­nju Do­ni­ce­ti­je­ve ope­re Don Pa­skva­le u Bi­tolj­skoj ope­ri (2005); pre­neo je re­ži­ju Mo­car­to­ve Ča­rob­ne fru­le austrij­skog re­di­te­lja An­ge­la Ca­bra­sa na sce­nu Na­ci­o­nal­ne ope­re u Ti­ra­ni (2006), a na sce­ni Ma­ke­don­ske ope­re i ba­le­ta 2007. je re­ži­rao dva Ver­di­je­va de­la, Tru­ba­dur i Aidu – ko­jom su za­tvo­re­ne 35. maj­ske oper­ske ve­če­ri. Po­ha­đao je ma­ster class: Ane Ma­ri­je Pi­pi­to­ne (1997, Re­đo Ka­la­bri­ja, Ita­li­ja), Mi­re­le Pa­ru­to i An­to­nia Bo­a­jea iz Ita­li­je (1997, In­ter­fest, Bi­tolj) i Raj­ne Ka­ba­i­van­ske (2002, So­fi­ja, Bu­gar­ska). Bio je član ži­ri­ja Me­đu­na­rod­nog tak­mi­če­nja oper­skih pe­va­ča „Don Sal­va­to­re Pa­pa­ga­lo“ (2012, Mol­fe­ta, Ita­li­ja). Od 2013. je struč­ni sa­rad­nik Oper­skog stu­di­ja Uni­ver­zi­te­ta „Go­ce Del­čev“ u Šti­pu.

Premijerno izvođenje

Premijera 2. april 2014. / Velika scena

Muzička drama u tri čina
Libreto po drami Viktorijena Sardua napisali L. Ilika i Đ. Đakoza
Dirigent Ana Zorana Brajović
Reditelj Dejan Prošev k.g.
Scenograf Miraš Vuksanović
Kostimograf Katarina Grčić Nikolić 
Asistent dirigenta Đorđe Stanković
Asistent reditelja Ana Grigorović
Asistent scenografa Jasna Saramandić
Asistent kostimografa Ružica Ristić
Video produkcija Petar Antonović


Premijerna podela:
Toska Jasmina Trumbetaš Petrović / Suzana Šuvaković Savić / Ana Rupčić 
Kavaradosi Dušan Plazinić / Janko Sinadinović / Dejan Maksimović 
Skarpija Boris Trajanov, k.g. / Miodrag D. Jovanović / Aleksandar Stamatović
Crkvenjak Pavle Žarkov / Mihailo Šljivić
Spoleta Darko Đorđević / Danilo Stošić / Igor Matvejev 
Anđeloti Vuk Matić / Aleksandar Pantelić / Strahinja Đokić*/ Mihailo Šljivić
Šarone Mihailo Šljivić / Aleksandar Pantelić / Pavle Žarkov
Pastir Ivanka Raković Krstonošić / Jovana Čurović* / Jovana Belić*
Tamničar Strahinja Đokić* / Mihailo Šljivić

Kardinal, državni sudija Roberti, pisar, oficir, narednik, vojnici, špijuni, gospođe i gospoda, narod u crkvi
Događa se u Rimu, juna 1800.

ORKESTAR I HOR OPERE NARODNOG POZORIŠTA
* polaznici Operskog studija „Borislav Popović“ Narodnog pozorišta u Beogradu
Koncertmajstor Edit Makedonska, Vesna Jansens
Šef Hora Đorđe Stanković
Korepetitori Srđan Jaraković, Gleb Gorbunov, Nada Matijević, Nevena Živković, Stefan Zekić
Binsku muziku vodi Đorđe Stanković i Milica Radivojević
Inspicijenti Branislava Pljaskić, Ana Milićević, Mirjana Goločevac
Sufleri Silvija Pec, Biljana Manojlović
Organizatori Maša Milanović Minić, Snježana Vujasinović Đorđević, Nemanja Stanojević
Majstor maske Dragoljub Jeremić
Majstor svetla Srđan Mićević
Majstor pozornice Zoran Mirić
Majstor tona Perica Ćurković
Modelar muških kostima Drena Drinić
Šef muške krojačnice Jela Bošković
Modelar ženskih kostima Radmila Marković
Šef ženske krojačnice Snežana Ignjanović
Modelar obuće Milan Rakić
Modista Radica Komazec
Dekor i kostimi su izrađeni u radionicama Narodnog pozorišta

 

 

Galerija