TOSKA

PU­ČI­NI­JE­VA TO­SKA
Pu­či­ni­je­va To­ska spa­da me­đu naj­o­mi­lje­ni­je i naj­vi­še iz­vo­đe­ne ope­re uop­šte. Pi­sci i ko­men­ta­to­ri stal­no iz­no­se no­ve pret­po­stav­ke o uzro­ci­ma ove po­pu­lar­no­sti, a pr­o­iz­vo­đa­či gra­mo­fon­skih plo­ča is­po­ru­ču­ju no­ve i no­ve snim­ke kom­plet­ne ope­re. Iz­gle­da da ja­sna i pre­gled­na, ali uz­bu­dlji­va rad­nja, sme­šte­na u po­god­no isto­rij­sko raz­do­blje, i dve te­nor­ske i jed­na so­pran­ska ari­ja, uz dva ve­li­ka du­e­ta so­pra­na i te­no­ra, obez­be­đu­ju tra­jan uspeh, iako su mno­gi sma­tra­li da sa­dr­ži­na ni­je baš oper­ska. Pu­či­ni je još 1889. u Mi­la­nu gle­dao pred­sta­vu Sar­du­o­ve To­ske sa je­din­stve­nom Sa­rom Ber­nar u na­slov­noj ulo­zi, ali ka­ko je mo­gao sa­mo da pra­ti glav­ni tok rad­nje, po­što ni­je znao fran­cu­ski, do­sta br­zo je na­pu­stio ide­ju da kom­po­nu­je ope­ru na ovaj si­že, ko­ji će ka­sni­je bi­ti ob­ra­đi­van i na fil­mu. Iz­gle­da da je Ver­di vi­so­ko oce­nio sa­dr­ži­nu To­ske kao pod­lo­ge za oper­ski li­bre­to, jer je na­vod­no iz­ja­vio da bi to ra­do sta­vio u mu­zi­ku, ka­da bi još imao do­volj­no vre­me­na. Po­sle uspe­ha Bo­e­ma, Pu­či­ni je u tra­ga­nju za po­god­nim li­bre­tom po­no­vo obra­tio pa­žnju na To­sku i po­što je bio sa­znao da je kom­po­zi­tor Fran­ke­ti za­po­čeo rad na Ili­kin li­bre­to po Sar­duu, us­peo je pre­ko svog iz­da­va­ča Ri­kor­di­ja da se nje­gov tak­mac od­rek­ne li­bre­ta, i ubr­zo je sam Pu­či­ni po li­bre­tu Ili­ke i Đa­ko­ze pri­o­nuo na kom­po­no­va­nje. Tre­ba­lo je sa­vla­da­ti iz­ve­sne ot­po­re pre­te­ra­no su­jet­nog Sar­dua, i po­sle du­gih i te­ških pre­go­vo­ra, pri­pre­me su po­volj­no okon­ča­ne. Iz­ba­če­ne su iz li­bre­ta br­oj­ne spo­red­ne lič­no­sti dra­me, iz­o­sta­vlje­ne su sve ma­nje zna­čaj­ne epi­zo­de, i sve je sve­de­no na tri za­o­kru­glje­na či­na. Kri­ti­ča­ri sma­tra­ju da je Pu­či­ni od svih oper­skih kom­po­zi­to­ra imao naj­pre­ci­zni­ji ose­ćaj za vre­men­sko pr­o­sti­ra­nje rad­nje, za od­me­ra­va­nje du­ži­ne sva­ke epi­zo­de, ta­ko da ni u To­ski, kao ni u Bo­e­mi­ma, ne­ma ni­če­ga su­vi­šnog, za­ma­ra­ju­ćeg, i rad­nja ide stal­no na­pred, a lir­ske sce­ne sa ari­ja­ma i du­e­ti­ma su na pr­vom me­stu. Rad­nja To­ske, gra­đe­na na te­me­lju lju­ba­vi, stra­sti ali i lju­bo­mo­re, u ko­joj ima muč­nih sce­na mu­če­nja, ubi­sta­va, iz­vr­še­nja smrt­ne ka­zne stre­lja­njem i sa­mo­u­bi­stva, mu­zič­ki je uob­li­če­na me­lo­dij­ski, gla­so­vi su uvek u pr­vom pla­nu, iako je orke­star­ska prat­nja uver­lji­va, iz­ra­zi­ta i maj­stor­ska. Di­ja­to­ni­ka pre­o­vla­da­va, iako iz­le­ti u ce­lo­ste­pe­nu ska­lu ni­su ret­ki, a i upo­tre­ba cr­kve­nih ska­la je pri­sut­na. U svo­je vre­me, mu­zi­ka To­ske je mo­žda i šo­ki­ra­la slu­ša­o­ca, od pr­vih tak­to­va ko­ji do­no­se mo­tiv ba­ro­na Skar­pi­je u tri akor­da ko­ji sa­svim no­vo zvu­če, ali da­nas nam sve iz­gle­da mi­lo­zvuč­no, ra­fi­ni­ra­no i vir­tu­o­zno. Na­po­me­ni­mo da To­ska sa­dr­ži upra­vo pa­rad­ne ulo­ge za so­pra­na, te­no­ra i ba­ri­to­na, i da uvek ka­da se na­đu na oku­pu tri ve­li­ka pe­va­ča, uspeh je vi­še no za­ga­ran­to­van. Me­đu pr­vim ve­li­kim tu­ma­či­ma To­ske bi­la je Mil­ka Tr­ni­na, ko­ja je u Lon­do­nu i Nju­jor­ku sla­vi­la tri­jum­fe kao naj­bo­lja To­ska. To­ska je na be­o­grad­skoj sce­ni uvek ima­la od­lič­ne tu­ma­če, i sve so­pra­nist­ki­nje ko­je su tu­ma­či­le na­slov­nu ulo­gu sma­tra­le su To­sku za jed­nu od ne­ko­li­ko svo­jih naj­bo­ljih ulo­ga. Na gra­mo­fon­skim plo­ča­ma su po­zna­ti snim­ci Re­na­te Ta­bal­di sa part­ne­ri­ma Đu­ze­pe Kam­po­rom i En­com Ma­ske­ri­ni­jem, pod upra­vom Al­ber­ta Ere­dea, za­tim iste so­pra­nist­ki­nje sa Ma­ri­om del Mo­na­kom i Džor­džom Lon­do­nom, pod pa­li­com Mo­li­na­ri-Pra­de­li­ja, za­tim Ma­ri­je Ka­las sa Đu­ze­pe di Ste­fa­nom i Ti­to Go­bi­jem, pod upra­vom Vik­to­ra de Sa­ba­te, kao i po mno­gi­ma naj­lep­ši sni­mak, na ko­jem glav­ne ulo­ge tu­ma­če Zin­ka Kunc, Đu­si Bjer­ling i Le­o­nard Vo­ren, pod upra­vom Eri­ha Lajn­sdor­fa.

Kon­stan­tin Vi­na­ver

ĐA­KO­MO PU­ČI­NI
Ka­da ima da se oka­rak­te­ri­še ita­li­jan­ski ve­ri­zam, pra­vac ko­jem je po­red Ma­ska­nji­ja i Le­on­ka­va­la pri­pa­dao sa iz­ve­snim ogra­ni­če­nji­ma i Đa­ko­mo Pu­či­ni (1858–1924), mo­ra se ba­ci­ti je­dan po­gled na mu­zič­ko-dram­sko stva­ra­nje XIX ve­ka. U cen­tru mu­zič­ko-dram­skog stva­ra­nja XIX ve­ka sto­ji Ri­hard Vag­ner, ne­sum­nji­vo naj­ve­ći mu­zič­ki dra­ma­ti­čar uop­šte. Vag­ne­ro­vo mu­zič­ko-dram­sko de­lo iz­vr­ši­lo je je­dan od naj­ve­ćih uti­ca­ja u isto­ri­ji mu­zi­ke. Či­tav niz Vag­ne­ro­vih epi­go­na, kom­po­zi­to­ra skrom­ni­jih ta­le­na­ta, u svim evrop­skim ze­mlja­ma a na­ro­či­to u Ne­mač­koj, kom­po­no­va­lo je du­ga i do­sad­na, da­nas pot­pu­no za­bo­ra­vlje­na mu­zič­ko-scen­ska de­la, do­vo­de­ći do ap­sur­da Vag­ne­ro­ve prin­ci­pe. Sa­svim je pri­rod­no da se re­ak­ci­ja pro­tiv Vag­ne­ra ja­vi­la u Ita­li­ji, gde je zbog iz­van­red­no ja­ke oper­ske tra­di­ci­je, Vag­ne­rov uti­caj bio naj­sla­bi­ji. Ita­li­jan­ski ve­ri­zam, svo­jim dra­ma­tič­nim sce­na­ma iz na­rod­nog ži­vo­ta, bez fi­ni­je psi­ho­lo­ške ana­li­ze, mu­zič­ki ne­mar­no i po­vr­šno ob­ra­đe­nim, sa eks­trem­nim ko­le­ba­nji­ma iz­me­đu li­ri­zma i bru­tal­nih efe­ka­ta, zna­čio je re­ak­ci­ju na Vag­ne­rov uti­caj, ko­ji se u Ita­li­ji mo­gao kon­sta­to­va­ti de­li­mič­no u Ver­di­je­vom Ote­lu, a na­ro­či­to u de­lu Ari­ga Bo­i­ta, u nje­go­vom Me­fi­sto­fe­le­su. Čist ve­ri­zam ostva­ren je sa­mo u Ka­va­le­ri­ji ru­sti­ka­ni Ma­ska­nji­ja i Pa­ja­ci­ma Le­on­ka­va­la. Iako su nji­ho­va de­la ima­la ve­li­kog uspe­ha i iz­vr­ši­la zna­tan uti­caj na evrop­sko oper­sko stva­ra­nje kra­jem XIX i po­čet­kom XX ve­ka, Ma­ska­nji i Le­on­ka­va­lo ni­su us­pe­li da ve­ri­stič­ki stil po­dig­nu do uni­ver­zal­nog zna­ča­ja. To što oni ni­su us­pe­li, uči­nio je Pu­či­ni, mo­di­fi­ku­ju­ći, u iz­ve­snoj me­ri, osnov­ne po­stav­ke ve­ri­stič­ke este­ti­ke. Ro­đen 22. de­cem­bra 1858. go­di­ne u Lu­ki, ma­lom gra­du To­ska­ne, Pu­či­ni je za­vr­šio kon­zer­va­to­ri­jum u Mi­la­nu, kod Ba­ci­ni­ja i Pon­ki­e­li­ja, pro­sla­vlje­nog kom­po­zi­to­ra Đo­kon­de. Sa ve­li­kim smi­slom za oper­ski te­a­tar, Pu­či­ni se po­sve­ću­je is­klju­či­vo oper­skoj kom­po­zi­ci­ji. Po­sle pr­vih po­ku­ša­ja (Vi­li 1884, Ed­gar 1889) i pr­vih ve­ćih uspe­ha (Ma­non Le­sko 1893), on sti­če svet­sku sla­vu svo­jim naj­zna­čaj­ni­jim i naj­po­pu­lar­ni­jim de­li­ma: Bo­e­mi (1898), To­ska (1900) i Ma­dam Ba­ter­flaj (1904). Za­tim sle­de De­voj­ka sa za­pa­da (1912), La­sta­vi­ca (1917), Trip­tih (Plašt, Se­stra An­đe­li­ka, Đa­ni Ski­ki 1918) i naj­zad nje­go­va la­bu­do­va pe­sma, Tu­ran­dot (iz­ve­den 1926. go­di­ne). Je­dan od Pu­či­ni­je­vih uspe­ha le­ži u sreć­no iza­bra­nim li­bre­ti­ma. „Ja ne mo­gu ži­ve­ti, a da ne pi­šem mu­zi­ku“, go­vo­rio je on Fra­ko­ro­li­ju, svom doc­ni­jem bi­o­gra­fu. „I, ka­ko ni­sam vešt da kom­po­nu­jem sim­fo­nij­sku mu­zi­ku, po svr­šet­ku jed­ne ope­re od­mah idem da tra­žim no­vu. Uvek mi­slim da će mi pro­vi­đe­nje po­mo­ći da na­đem sim­pa­ti­čan tekst ko­ji će bi­ti pun ži­vo­ta, uz­bu­đe­nja i čo­več­no­sti, na­ro­či­to pun čo­več­no­sti. Muč­no je tra­ga­nje za jed­nim li­bre­tom.“ Ipak, to muč­no tra­ga­nje uvek se uspe­šno za­vr­ša­va­lo. Čo­vek sa si­gur­nim po­zo­ri­šnim in­stink­tom, Pu­či­ni je ose­ćao sce­nu, tra­žio uz­bu­dlji­ve dram­ske su­ko­be i ne­go­vao kult ve­li­kih ge­sto­va i očaj­nih kri­ko­va ko­ji re­zul­ti­ra­ju iz ja­kih stra­sti. Pu­či­ni je ova­ko for­mu­li­sao taj­nu sva­kog po­zo­ri­šnog uspe­ha: „Po­sto­je tri za­ko­na ka­da je u pi­ta­nju po­zo­ri­šte: bu­di­ti in­te­re­so­va­nje, iz­ne­na­đi­va­ti i dir­nu­ti“. To je ujed­no nje­go­vo osnov­no estet­sko na­če­lo. Pu­či­ni je vi­še ne­go iko ra­ču­nao na ner­ve svo­je pu­bli­ke i de­lo­vao na njih, slu­že­ći se če­sto i spo­lja­šnjim efek­ti­ma. Nje­gov oper­ski stil pred­sta­vlja vi­še ili ma­nje har­mo­nič­nu me­ša­vi­nu bru­tal­no­sti i sen­ti­men­tal­no­sti. Te dve oso­bi­ne nje­go­vog sti­la ima­ju i svo­je spe­ci­jal­no po­re­klo. Kad je u pi­ta­nju bru­tal­nost, na­tu­ra­li­zam, gru­bi kon­tra­sti i ši­ro­ke li­ni­je, Pu­či­ni­jev stil je  ne­po­sred­ni  na­sta­vak  ve­ri­zma. Pu­či­ni­je­va sen­ti­men­tal­nost u mu­zič­kom smi­slu, pro­is­ti­če jed­nim de­lom iz nje­go­ve Ma­non Le­sko, a dru­gim de­lom iz Ver­di­je­ve Tra­vi­ja­te. Ana­li­zi­ra­ne kom­po­zi­ci­o­no-teh­nič­ki, par­ti­tu­re Pu­či­ni­je­vih ope­ra sa­sto­je se iz mo­za­ič­nog mu­zič­kog tki­va, iz­van­red­no du­ho­vi­to in­stru­men­ti­ra­nog i uob­li­če­nog u jed­nu ce­li­nu si­gur­nom ru­kom maj­sto­ra. In­ten­ziv­no or­ke­star­sko pod­vla­če­nje dra­me, iz­ne­nad­ni kon­tra­sti, ve­li­ke gra­da­ci­je, če­sto te­a­tral­ne i ne­u­be­dlji­ve, tem­pe­ra­ment­ni iz­li­vi, ši­ro­ka ras­pe­va­nost me­lo­dij­skih li­ni­ja u smi­slu ita­li­jan­ske tra­di­ci­je – to su bi­le glav­ne oso­bi­ne Pu­či­ni­je­vog oper­skog sti­la. Na po­čet­ku svo­je mo­no­gra­fi­je o Pu­či­ni­ju, Adolf Vajs­man je re­kao: „Ja ne že­lim Pu­či­ni­ja da shva­tim tra­gič­no. On to ne pod­no­si. Nje­go­ve gra­ni­ce su oči­gled­ne“. U su­mi stva­ra­lač­kih kva­li­te­ta Pu­či­ni ni­je kom­po­zi­tor ve­li­kog for­ma­ta. Ono što ni ve­ći­ma ni­je uspe­va­lo, po­sti­gao je Pu­či­ni: stvo­rio je svoj lič­ni stil, ko­ji vr­lo sna­žno de­lu­je, iako če­sto pre­la­zi u ma­nir ili se spu­šta na ni­vo ope­re­te. Ipak, Pu­či­ni je da­nas, za­jed­no s Ver­di­jem, i po­red iz­ra­zi­tih mo­der­nih ten­den­ci­ja u oper­skom stva­ra­nju, su­ve­re­ni go­spo­dar oper­skih sce­na.

B. Dra­gu­ti­no­vić

ANA ZO­RA­NA BRA­JO­VIĆ
Ro­đe­na je 1975. go­di­ne u Be­o­gra­du. Di­plo­mi­ra­la je kla­vir na Fa­kul­te­tu mu­zič­ke umet­no­sti u Be­o­gra­du, u kla­si prof. Mir­ja­ne Šu­i­ce Ba­bić i ma­gi­stri­ra­la di­ri­go­va­nje u kla­si ma­e­stra Jo­va­na Šaj­no­vi­ća. Do­bi­la je Ok­to­bar­sku na­gra­du za do­stig­nu­ća u mu­zič­koj umet­no­sti 1995, kao naj­mla­đi kan­di­dat. Na tak­mi­če­nju „Bo­ris Hri­stov“ u So­fi­ji 2000, osva­ja Pr­vu na­gra­du za iz­vo­đe­nje i ko­re­pe­ti­ci­ju. Za škol­sku 2003/04. do­bi­ja Ful­braj­to­vu sti­pen­di­ju u okvi­ru ko­je se usa­vr­ša­va­la na Pi­bo­di (Pe­a­body) kon­zer­va­to­ri­ju­mu u Bal­ti­mo­ru, u kla­si prof. Gu­sta­va Me­je­ra. Od 1. ok­to­bra 1994. je asi­stent di­ri­gen­ta, a od 2000/01. stal­ni di­ri­gent Opere i Ba­le­ta Na­rod­nog po­zo­ri­šta. Kao naj­mla­đi di­ri­gent ko­ji je stao za pult Ope­re, 1995. je di­ri­go­va­la Mo­car­to­vu Ča­rob­nu fru­lu. Di­ri­go­va­la je svet­sku pre­mi­je­ru ope­re o Ni­ko­li Te­sli Lju­bi­ča­sta va­tra Džo­na Gib­so­na, 2006. Od 2007. do 2012. di­ri­gu­je te­ku­ći re­per­to­ar u ma­tič­noj ku­ći, iz­me­đu osta­log i ob­no­ve ope­ra Se­vilj­ski ber­be­rin (2010) i Bal pod ma­ska­ma (2011). Ro­si­ni­je­vim Se­vilj­skim ber­be­ri­nom je 24. no­vem­bra 2011. obe­le­ži­la 20 go­di­na umet­nič­kog ra­da. Ka­ri­je­ru je za­po­če­la 1991. kao pi­ja­ni­sta, mno­štvom kon­ce­ra­ta u Sr­bi­ji i ino­stran­stvu. U Za­du­žbi­ni „Ili­je M. Ko­lar­ca“ je 1995. odr­ža­la pro­me­nad­ni kon­cert u prat­nji Sim­fo­nij­skog or­ke­stra RTS, kao pi­ja­ni­sta i di­ri­gent. Od ta­da je re­dov­ni gost ovog or­ke­stra, sa ko­jim je 2003. (uz uče­šće Ho­ra RTS) sni­mi­la CD sa svi­tom Alek­san­dra Ko­sti­ća De­us Ab­scon­di­tus. Uče­stvo­va­la je na kon­cer­tu Mil­le­ni­um Sta­ge u Ke­ne­di cen­tru u Va­šing­to­nu. U sa­rad­nji sa mu­zi­ča­ri­ma Me­tro­po­li­te­na, 2006. je uče­stvo­va­la na Bru­klin­škom fe­sti­va­lu mu­zi­ke u Nju­jor­ku. Ra­di­la je i u oper­skim ku­ća­ma u Bal­ti­mo­ru i Va­šing­to­nu. U sa­rad­nji sa Sa­ra­jev­skom fil­har­mo­ni­jom, di­ri­go­va­la je Ži­ze­lu u Na­rod­nom po­zo­ri­štu u Sa­ra­je­vu 2011.

DE­JAN PRO­ŠEV
Ro­đen je 1979. u Sko­plju, gde je za­vr­šio so­lo pe­va­nje u Sred­njoj mu­zič­koj ško­li „Ili­ja Ni­ko­lov­ski – Luj“ u kla­si prof. Ma­ri­je Ni­ko­lov­ske, a po­tom na so­fij­skoj Mu­zič­koj aka­de­mi­ji „Pan­čo Vla­di­ge­rov“ di­plo­mi­ra oper­sko pe­va­nje (2002) i ma­gi­stri­ra (2003), u kla­si prof. Ni­ka Isa­ko­va, da bi ma­gi­star­ski rad iz mu­zič­ko-scen­ske re­ži­je od­bra­nio na is­toj aka­de­mi­ji kod prof. Pa­ve­la Ger­dži­ko­va (2012). Kao pe­vač, de­bi­to­vao je 2002. u deč­joj fan­ta­stič­noj ope­ri Svi­tac, V. Čuč­ko­va, u So­fij­skoj na­ci­o­nal­noj ope­ri i ba­le­tu. Sle­de ba­ri­ton­ske ulo­ge u pred­sta­va­ma Ma­ke­don­ske ope­re i ba­le­ta Tu­ran­dot, Taj­ni brak i Po­se­ta sta­re da­me, te Pri­ča o sve­tlo­sti (pr­va bu­gar­ska rok-ope­ra) u Na­ci­o­nal­nom mu­zič­kom te­a­tru u So­fi­ji. U Ma­ke­don­skoj ope­ri i ba­le­tu je an­ga­žo­van od 2005. kao asi­stent re­di­te­lja, gde do 2008. odr­ža­va sve oper­ske pred­sta­ve te­ku­ćeg re­per­to­a­ra. Od 2007. pa­ra­lel­no ra­di i kao pro­je­kat-me­na­džer: od 2008. do 2010. je bio umet­nič­ki di­rek­tor, a od 2011. je uprav­nik ove ku­će. Bio je asi­stent re­di­te­lja pri po­sta­vlja­nju Do­ni­ce­ti­je­ve ope­re Don Pa­skva­le u Bi­tolj­skoj ope­ri (2005); pre­neo je re­ži­ju Mo­car­to­ve Ča­rob­ne fru­le austrij­skog re­di­te­lja An­ge­la Ca­bra­sa na sce­nu Na­ci­o­nal­ne ope­re u Ti­ra­ni (2006), a na sce­ni Ma­ke­don­ske ope­re i ba­le­ta 2007. je re­ži­rao dva Ver­di­je­va de­la, Tru­ba­dur i Aidu – ko­jom su za­tvo­re­ne 35. maj­ske oper­ske ve­če­ri. Po­ha­đao je ma­ster class: Ane Ma­ri­je Pi­pi­to­ne (1997, Re­đo Ka­la­bri­ja, Ita­li­ja), Mi­re­le Pa­ru­to i An­to­nia Bo­a­jea iz Ita­li­je (1997, In­ter­fest, Bi­tolj) i Raj­ne Ka­ba­i­van­ske (2002, So­fi­ja, Bu­gar­ska). Bio je član ži­ri­ja Me­đu­na­rod­nog tak­mi­če­nja oper­skih pe­va­ča „Don Sal­va­to­re Pa­pa­ga­lo“ (2012, Mol­fe­ta, Ita­li­ja). Od 2013. je struč­ni sa­rad­nik Oper­skog stu­di­ja Uni­ver­zi­te­ta „Go­ce Del­čev“ u Šti­pu.