Премијера 19. мај 2012 / Велика сцена

Превод: са пољског Петар Вујичић,
фрагменти у стиху, са француског: Радмила Миљанић Николић
Адаптација Јан Кот – Егон Савин
Редитељ Егон Савин
Драматург Славко Милановић
Сценограф Борис Максимовић
Костимограф Лана Цвијановић
Сценски говор: Љиљана Мркић Поповић
Дизајн звука: Владимир Петричевић
Видео материјал*: Петар Антоновић и Јован Тарбук

Премијерна подела:

Алсест Никола Јовановић
Филент Александар Ђурица
Оронт Бранко Видаковић / Небојша Кундачина
Селимена Нина Јанковић
Арсионоја Душанка Стојановић Глид
Елијанта Златија Ивановић
Акаст Љубивоје Тадић
Клитандар Милош Ђорђевић
Полицајац Милош Лаловић
Менаџеркa 1 Маја Лукић
Менаџеркa 2 Валентина Велков

Организатор Јасмина Урошевић
Инспицијент Сандра Роквић
Суфлер Даница Стевановић
Асистент режије Иван Пантелић
Асистент сценографа (волонтер) Ана Јовановић
Асистент костимографа Соња Мркобрада
Асистент организатора (волонтер) Ања Нинковић
* За уступање фотографија захваљујемо компанији MOVEM Fashion (Hugo Boss, Canali, Trussardi).
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор сцене Невенко Радановић
Мајстор тона Перица Ћурковић
ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

 

МОЛИЈЕРОВА ЛАБУДОВА ПЕСМА
Уображени болесник је последње дело Молијерово, а четврта представа комада, 17. фебруара 1673, у Пале-Ројалу, у Паризу, је последња представа на којој је он играо. Већ тешко оболео, он је дрско гледао смрти у очи и написао комад у коме јој се смеје, њој и лекарима. На сам дан своје смрти, он је у пркос саветима своје жене и глумца Барона који су предвиђали блиски крај, хтео ипак да игра главну улогу; Аргона. ‘Шта могу да радим, одговорио је он, како пише Гримаре, педесет сиротих радника имају само своју надницу да живе; шта ће они ако ја не играм?’ У ствари ово је био само изговор и Молијер је под маском савесности директора позоришта скрио свој неодољив нагон писца комедије и комичара, који на све, па чак и на претњу смрти, одговара смехом. У призору церемоније кад је имао да изговори реч ‘јуро’ (кунем се), Молијер губи снагу и приметивши сам да се то у публици опазило, он прикупи сву своју снагу, да би усиљеним смехом прикрио први ропац.“ (Програм прославе тристоте годишњице смрти Молијера у Народном позоришту, 1922)  
„Молијер је тумачио Аргана; у једном тренутку он се загрцнуо, али је успео да прикрије кашаљ. Када је отишао у гардеробу, крв је покуљала на његова уста. Барон, будући велики глумац, који се ту десио, отрчао је по Арманду, Молијерову жену, глумицу такође. Када су Барон и Арманда стигли, Молијер је већ био мртав. Молијер није умро на сцени, за време представе, као што се десило неколицини великих глумаца, – смрћу коју глумци највише воле. Али је умро у позоришту, непосредно после представе, после једног великог узбуђења, као што је премијера, и то двострука премијера, премијера писца и премијера глумца.“ („Српска сцена“, 1942)   
Лист „Позориште“ 1882. описује прославу коју Французи приређују сваког 17. фебруара, после обавезног извођења Уображеног болесника: „Усред позорнице издиже се место на ком је столица председника доктора. Пред том столицом је на ступу красно попрсје Молијерово, које је израдио Худон; с десна и с лева позорнице нижу се клупе. Застор се диже: сви чланови 'Théâtre français' излазе, трагични и комични, први и последњи, мушки и женски чланови сви колико год их има. Сви су у црвеним докторским мантијама и високом докторском шеширу, неки са знаковима лекарским – нарочито оријашком штрцаљком – све два по два. Лагано пролазе позорницом; публика их, по другим њиховим заслугама, редом одликује, овога више, онога мање. За тим поседају на клупе. У спроводу последњи је председник и уз њега они глумци, који су суделовали у 'Силом болеснику'. Музика је занемила. Почиње испит, како га је Молијер прописао. Код другога 'јуро', т. ј. код последње Молијерове речи, дигну се сви чланови са својих седишта, те настаје подужа, свечана станка, иза које опет сви седну и церемонија се одигра до краја. На свршетку сви ступе пред попрсје, ту положе ловор-венце, а најстарији члан позоришта овенча венцем великом уметнику главу. – Овако у Француској и публика и само позориште поштује своје уметнике.“  
Приредила Јелица Стевановић


Ж. Б. П. МОЛИЈЕР
1622–1643. Од оца Жана Поклена и мајке Мари, у Паризу се родио Жан-Батист. Отац је био занатлија, догурао је до звања краљевског тапетара. Мајка умире кад је Жан-Батисту било десет година. Похађа језуитску школу до своје шеснаесте године, после чега се сели у Орлеан, на студије права. Правнички позив је, међутим, напустио, као што је одбио и да се посвети очевом занату, бирајући уместо тога каријеру у позоришту. Скоро је извесно да је свој позоришни деби имао пре 1643.
1644–1645. Жан-Батист долази у контакт са глумачком породицом, Бежаровима; најстарија ћерка, Мадлена, му постаје љубавница. Узима псеудоним Молијер и придружује се Бежаровима у стварању нове позоришне трупе, „L’lllustré-Théâtre“. Трупа убрзо доживљава финансијске тешкоће, а неких 16 месеци касније и банкрот, упркос томе што су се преселили у нове просторије.
1646–1651. Молијер и Бежарови напуштају Париз. Војвода од Епернона, заштитник глумице Мадлене Бежар, постаје и покровитељ целе трупе. Глумци Војводе од Епернона најпре бораве у Бордоу. Њима управља Шарл Дифрен, а гостују углавном у јужним деловима Француске – у Лангедоку и у Прованси, све док се 1653. нису преселили у Лион. Врло је вероватно да је отприлике у ово доба Молијер почео да пише комедије.
1652–1657. Кнез Конти постаје нови покровитељ трупе. У Лиону његови глумци изводе две Молијерове комедије: L’étourdi ou les contretemps и Dépit amoureux, 1656. Упркос успеху ових комада, глумци губе покровитеља. Кнез Конти се 1657. одриче позоришта да би се посветио религији. Касније ће постати ватрени непријатељ позоришта.
1658-1659. Молијер и Бежарови се враћају у Париз. Успех нових комада привлачи пажњу „Господина“, краљевог брата, који постаје њихов нови покровитељ. Трупа се сели у ново позориште које дели с групом италијанских глумаца, у то доба веома популарних у Паризу. Молијер и његова трупа су у том позоришту млађи партнери, али 1659. ипак доживљавају велики успех, са Смешним прециозама. Ова комедија лансира Молијера у орбиту, и то не само као позоришног човека, него и као учесника у актуелној литерарној дебати.
1660. Молијерова трупа се сели у веће позориште које и даље дели с Италијанима, али под равноправнијим условима. Италијани играју комедију дел’ арте, а једна од њихових перјаница је Тиберио Фјурели, који игра Скарамуша. Многи савременици описују Фјурелија као Молијеровог учитеља, који га је пре свега подучавао специфичном стилу глуме. Комедија дел’ арте свакако веома утиче на Молијера.
1661. Молијерова популарност међу париском публиком расте, али сада га већ траже и у дворским круговима. Комадом Љубоморни принц на кратко са фарсе прелази на херојску комедију, жанр који је на двору био у моди. Ова студија љубоморе, међутим, не наилази на добар одзив, тако да се Молијер враћа популарнијој комедији и својој улози Зганарела у Школи за мужеве, својеврсној претходници још чувенијe комедијe, Мизантроп, коју трупа изводи у августу 1661. на забавама које организује министар финансија, Никола Фуке. Читав спектакл за циљ има разоноду краља, Луја XIV, на отварању Фукеовог новог замка у близини Париза.
1662. Молијер се жени Армандом Бежар и на сцену поставља Школу за жене, комад који је доживео многе критике али који је истовремено био прави магнет за публику. Арманда је наводно била Мадленина млађа сестра, али Молијерови непријатељи нису пропуштали прилику да помену како је она заправо Мадленина ћерка и да јој је самим тим Молијер отац. Чињенице о овоме су и даље нејасне.
1663. Сталним критикама његовог живота и Школе за жене, Молијер одговара кратким комадима, Критика Школе за жене и Версајске импровизације. Јасно је да упркос многим расправама које су га у то време окруживале, Молијер није изгубио краљеву наклоност, јер му те године Луј XIV додељује сталну плату.
1664. Од тада, Молијер постаје један од краљевих омиљених драмских писаца, чији се комади често изводе на двору чак и пре јавних премијера. На једној свечаности у Версају први пут је изведена нова комедија, Тартиф. Тема овог комада, религиозно лицемерје, узроковала је хитре забране и нове нападе на аутора. Молијер упркос овоме остаје у краљевој милости, те Луј XIV постаје кум његовом првом сину, а краљева рођака, Хенријета од Енглеске, кума.
1665. После забрањивања Тартифа, Молијер се није клонио спорних тема, већ је уместо тога написао нову изузетно контроверзну комедију, Дон Жуан. Луј XIV је своју даљу подршку писцу демонстрирао тако што је постао нови покровитељ трупе; прва представа Краљеве трупе била је комедија у три чина L’amour médecin. Краљева трупа је наставила да изводи и дела других писаца, али је у децембру 1665. Молијер имао чувену расправу с младим писцем трагедија, Жаном Расином, који је свој нови комад повукао из Молијеровог позоришта и предао га супарничкој трупи. Расинови мотиви нису јасни, али после овог догађаја два најчувенија француска драмска писца једва да су међусобно проговорилa и реч.
1666. Мизантроп доживљава велики финансијски успех. Добија хвале од критичара Боалоа, кога су неки сматрали главном инспирацијом за овај комад. И премијера комедије Против своје воље лекар такође доживљава успех, упркос памфлету против позоришта који штампа Молијеров некадашњи покровитељ, кнез Конти. После Молијеровог трећег комада те године, Melisert, једна од најславнијих глумица Краљеве трупе, госпођица Ди Парк, напустила је Молијерову трупу да би се придружила Расину и супарничком позоришту.
1667. Молијер прерађује Тартифа и покушава да га на сцену постави под новим насловом, Варалица. Комад је опет забрањен, пошто је моћ религиозних групација које се противе позоришту и даље велика. Молијер се те године озбиљно разболео, до те мере да му лекари забрањују да пије било шта осим млека. Успео је да постави само једну нову комедију, Сицилијанац.
1668. После дуге болести, поново се баца на посао. Не само што је написао три нове комедије (Амфитрион, Жорж Данден и Тврдица) и играо у њима, него је помагао Сиблињију у извођењу пародије на Расинову нову трагедију, Андромаха.
1669. Тартиф је коначно изведен, и то у верзији коју данас познајемо. Молијер сарађује с италијанским композитором Лилијем на релативно новом жанру, комичном балету, својим новим комадом, Господин од Пурсоњака.
1670. Луј XIV даје Молијеру тему за нови комични балет, Величанствени просци, у којем ће и сам краљ наступити.
1671. Молијерова последња сарадња с Лилијем, у трагичном балету Психа. На комаду су радили и либретиста Филип Кино и још један драматичар, Тома Корнеј, али дело је написано на брзину и нимало није поправило репутацију коју је Молијер имао као писац трагедија. Скапеновим подвалама се враћа италијанској комедији.
1672. Молијеров некадашњи музички сарадник, Лили, добија монопол на извођење свих оперских дела у Француској, што Молијера одбија од оперских представа и враћа га сатиричној комедији. Пише Учене жене.
1673. Упркос Лилијевом монополу на оперске представе, Молијер с младим композитором Антоаном Шарпентјером ради на новој комедији прожетој музиком и плесом, Уображеном болеснику. У овој представи Молијер игра насловну улогу, али му током треће репризе, 17. фебруара 1673, позли. Умире неколико часова касније. Његова жена, Арманда, преклиње Луја XIV да се код париског надбискупа заложи за то да се Молијер достојно сахрани – право које је већини глумаца било ускраћено.
Приредила Марија Стојановић


ЈАН КОТ (1914, Варшава ?2001, Санта Моника)
Потиче из јеврејске, полонизоване и покатоличене породице. При крају студија права тајно похађа предавања на Француском институту у Варшави и Романистичкој катедри. Крајем тридесетих година, на врхунцу авангарде у Француској, у престоници света, Паризу, припрема докторску тезу Аполинер као издавач Де Садових дела. У духу авангарде, на аутобуској или трамвајској станици среће кћерку чувеног математичара Лидију Штајнхауз, која у Паризу студира политичке науке, и истог часа жени се њоме. Нажалост, њихов боравак у Паризу прекида рат. Враћају се у Пољску где почиње хајка на Јевреје, па следећих година стално беже, скривају се, а он се пред крај рата прикључује комунистичкој Народној армији. После рата постаје члан Комунистичке партије. Један је од оснивача чувеног соцреалистичког часописа „Ковачница“, који је одлучивао судбину послератне пољске књижевности и уметности. По гашењу часописа (1950), Јан докторира и постаје „партијски професор“ у Вроцлаву, а касније и у Варшави. Постаје и врло утицајан позоришни критичар. Деценијама се од његовог мишљења тресу најбоља позоришта, њихови директори, редитељи и глумци. После Познањских догађаја 1956. потпуно се освешћује. Враћа партијску књижицу. Јан Кот који је комунизам стварао, као и многи други, неумитно је постао његова жртва. Године 1966, на врхунцу славе, позван је у Америку да држи предавања. У Пољској је 1968. поред студентске побуне дошло и до погубног таласа антисемитизма, и по тој линији није могао да се врати у земљу. Остаје у Америци, гостује као професор широм Европе, у Јапану, објављује књиге, оне се преводе, по њима најславнији редитељи раде Шекспира и грчке трагичаре, отвара светске позоришне фестивале, између осталих и БИТЕФ. Међутим, Америка га у позоришном смислу разочарава. Много пута је изјављивао: „Откад сам у Америци, не знам шта је позориште“. Није био научник у духу великих хуманистичких школа из друге половине XX века, али сматран је творцем школе чији је био једини представник. Био је мајстор у форми есеја. Још почетком шездесетих година постао је популаран и код нас. Преведене су све његове релевантне књиге: Шекспир наш савременик, Једење богова, Камени поток, Позориште есенције, И даље Шекспир, Прилог биографији, као и низ есеја објављених по свим књижевним часописима. Огледао се и у писању текстова на животне теме које сврстава у позоришну антропологију. Од почетка деведесетих за своје унуке Лидију и Јулију пише приче и бајке, које објављује у Пољској као посебну књигу, потом преведену на више језика. Умро је у Калифорнији уочи католичког Божића. По њему, људи се деле на рационалне, ирационалне и мешанце. По свему – спадао је у последње.
Из: Бисерка Рајчић, Casus Jan Kot, фебруар 2002.
(www.komunikacija.org.rs)


Осим о Шекспиру и грчким трагедијама, Кот је писао и о јапанском театру, Тадеушу Кантору и Јежију Гротовском. Преводио је на пољски и енглески дела Сартра, Дидроа, Јонеска и Молијера.
http://en.wikipedia.org


ЕГОН САВИН
Професор режије на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је у готово свим значајним позориштима некадашње Југославије, а његове представе су гостовале у Нансију, Паризу, Варшави, Тел Авиву, Бечу, Њујорку, Чикагу. Добитник је великог броја награда. Огледао се са успехом у свим код нас присутним продукционим моделима: од представе Збогом, Јудо која је средином седамдесетих окупила групу младих глумаца-завереника и формирала један од могућих модела позоришне off-сцене – до представа у институцијама националног значаја као што су Народно позориште у Београду, Српско народно позориште у Новом Саду, Црногорско народно позориште у Подгорици, Македонско народно позориште. Са великим успехом поставља дела домаћих и светских класика, у којима проналази конкретне трагове који откривају суштинску моћ позоришта у нашем времену и везују та дела и њихове ауторе за конкретан простор и конкретно време. У Народном позоришту је режирао Ростанову комедију Сирано де Бержерак (премијера 22. марта 1991), Стеријиног Кир Јању (премијера 25. децембра 1992) и Покондирену тикву (премијера 18. јануара 1998), потом драме Демон Исака Башевиса Сингера (премијера 15. марта 2000), Стања шока Сема Шепарда (премијера 26. октобра 2001),  Дервиш и смрт (премијера 27. децембра 2008) и Покојник (премијера 26. децембра 2009).
 

Представе - Драма