Актуелна подела - Опера

Премијера, 25. фебруар 2017. / Велика сцена

 

опера у четири чина

 

Либрето написао Франческо Марија Пјаве

 

Диригент ДЕЈАН САВИЋ

Редитељ АЛБЕРТО ПАЛОША к.г.

Сценограф МИРАШ ВУКСАНОВИЋ

Избор и адаптација костима КАТАРИНА ГРЧИЋ НИКОЛИЋ

Кореограф ДЕЈАН КОЛАРОВ

 

Маркиз од Калатраве АЛЕКСАНДАР МАНЕВСКИ / МИХАИЛО ШЉИВИЋ / СТРАХИЊА ЂОКИЋ

Леонора ЈАСМИНА ТРУМБЕТАШ ПЕТРОВИЋ / АНА РУПЧИЋ

Дон Карлос ди Варгас МИОДРАГ Д. ЈОВАНОВИЋ / ДРАГУТИН МАТИЋ

Дон Алваро ДЕЈАН МАКСИМОВИЋ / ДУШАН ПЛАЗИНИЋ

Прециозила ЈАДРАНКА ЈОВАНОВИЋ / АЛЕКСАНДРА АНГЕЛОВ / ЉУБИЦА ВРАНЕШ

Фра Мелитоне НЕБОЈША БАБИЋ к.г. / АЛЕКСА ВАСИЋ

Гвардијан ИВАН ТОМАШЕВ / НЕНАД ЈАКОВЉЕВИЋ / ДРАГОЉУБ БАЈИЋ

Собарица ТАТЈАНА МИТИЋ / ЈОВАНА БЕЛИЋ / НЕВЕНА МАТИЋ

Алкаде СВЕТО КАСТРАТОВИЋ / СТРАХИЊА ЂОКИЋ / МИХАИЛО ШЉИВИЋ

Трабуко, мазгар ДАРКО ЂОРЂЕВИЋ / СЛОБОДАН ЖИВКОВИЋ / СТЕВАН КАРАНАЦ

Хирург ПРЕДРАГ ГЛИГОРИЋ / МИРОСЛАВ МАРКОВСКИ

 

Праизведба у Петрограду, 10. новембра 1862. године

 

ОРКЕСТАР, ХОР И БАЛЕТ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

 

Асистенти диригента Патрик Бернс (к.г)* и Дијана Цветковић

Помоћници редитеља Тереза Гаргано (к.г) и Ивана Драгутиновић Маричић

Асистенти редитеља Матео Анселми (к.г) и Ана Григоровић

Шеф хора Ђорђе Станковић

 

* диригент на пракси – у оквиру Гранта Владе Аустралије

 

Концертмајстор Едит Македонска / Весна Јансенс

Музички сарадници Еда Сепар, Нада Матијевић, Срђан Јараковић, Невена Живковић, Глеб Горбунов

Бинска музика Дијана Цветковић

Инспицијент Бранислава Пљаскић

Суфлери Силвија Пец / Кристина Јоцић

Организатори Маша Милановић Минић, Немања Станојевић

Статисти под вођством Зорана Трифуновића

 

Асистент сценографа Јасна Сарамандић

 

Мајстор маске Драгољуб Јеремић

Мајстор светла Тереза Гаргано (к.г), Милан Коларевић

Мајстор позорнице Зоран Мирић

Мајстор тона Перица Ћурковић

Сликарски радови: Светислав Живковић, Илија Крковић и Срђан Пушељић

 

ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

 

 

 

ДЕЈАН САВИЋ

Савић је истакнути српски уметник, рођен 1957. Дипломирао је дириговање на Факултету музичке уметности у Београду, а магистрирао на Академији уметности у Новом Саду. Од 1993. је главни диригент а у два наврата и директор Опере и Балета Народног позоришта у Београду. Био је управник Националног театра од 2005. до 2007, а од 2012. је поново на челу ове куће.

Поред континуираног ангажмана у матичној кући, био је уметнички директор Нишког симфонијског оркестра, као и музички руководилац Камерног оркестра Pro Classica, Камерног ансамбла Pro Musica, Мешовитог хора „Браћа Барух“.

Од реномираних светских оркестара којима је дириговао издвајамо више најважнијих грчких симфонијских оркестара, укључујући оне у Атини и Солуну а био је и стални гост-диригент Симфонијског оркестра Грчког радија – ЕРТ, као и:  Блумингдејл симфонијски оркестар (Њујорк); Велики симфонијски оркестар Бугарског националног радија и Државну филхармонију из Русеа (Бугарска); Симфонијски и Камерни оркестар Румунског националног радија у Букурешту; Рајнску филхармонију и оперски хор (Немачка); Државну оперско-балетску компанију из Краснојарска (Сибир); Португалски оркестар из Алгарвеа, те бројне ансамбле из Италије – Полифони хор „Давид Брунори“ и Филхармонијски оркестар регије Марке, Италијански интернационални оркестар и хор Позоришта „Вентидио Басо“ из Асколи Пићена, Симфонијски оркестар „Ђоакино Росини“ из Пезара, Градски хор из Битонта, Филхармонију „Ђузепе Верди“ из Салерна, Камерни оркестар Пуље у региону Фође... Не треба заборавити ни Хор и Симфонијски оркестар РТС-а и Београдску филхармонију.

Наступао и у оперским кућама Даблина (Ирска), Атине и Солуна (Грчка), Стразбура (Француска), Софије (Бугарска), Осла (Норвешка), Беча (Аустрија), Букурешта (Румунија), Бургаса (Бугарска).

Са Народним позориштем, ансамблима којима руководи и самостално, поред поменутих земаља гостовао је и у Израелу, Холандији, Швајцарској, Шпанији, на Кипру...

Његову домаћу и интернационалну каријеру чине и многи аудио и видео записи. За своја уметничка достигнућа примио је бројне награде и признања.

 

АЛБЕРТО ПАЛОША

Рођен у Фиренци 1958. Музиколог, музички организатор и редитељ, а од 1990. и уметнички руководилац Театра „Голдони“ у Ливорну, родном граду Пјетра Маскањија. Допринео је поновном откривању и извођењу и мање познатих опера овог аутора (Ранцау, Гуљелмо Ратклиф, Силвано, Зането, Ирис, Маске, Лодолета...); ангажовао је истакнуте диригенте (Бруно Бартолети, Масим де Бернарт, Пјеро Белуђи, Бруно Апреа, Дејан Савић), редитеље (Ђанкарло дел Монако, Клод д'Ана, Пјера дељи Еспости, Линдзи Кемп, Федерико Тиеци, Иван Стефанути) и неке од највећих певача (Ђована Казола, Дениа Мацола Гавацени, Адриана Морели, Инес Салазар, Мариа Драгони, Федора Барбиери, Виорика Кортез, Илдико Комлоши, Ђузепе Ђакомини, Ландо Бартолини, Ђорђо Мериги, Пјетро Бало, Марио Малањини, Жозе Брос, Игњацио Енсинас, Силвано Кароли, Винћенте Сардинеро, Бруно де Симоне).

Сматра се одличним „ловцем на таленте“ (славна певачка имена: Фјоренца Чедолинс, Паолета Мароку, Светла Васиљева, Патриција Ћофи, Лаура Бриоли, Стефано ла Кола, Карло Гуелфи, Алберто Газале, Алберто Мастромарино).

Режије: Хајднов Специјал; Позоришне згоде и незгоде, Љубавни напитак и Лукрецијa Борџијa Доницетија; Белинијева Норма; Пучинијеви Боеми, Тоска и Мадам Батерфлај; Маскањијева Кавалерија рустикана и Пријатељ Фриц; Леонкавалови Пајаци; Вердијеви Набуко, Риголето, Травијата (у Арт центру Сеул, са Маријелом Девијом), Трубадур и Отело; Моцартова Фигаровa женидба.

Педагошки рад: доцент интерпретације и сценске уметности на мастер-класовима (са Донатом д'Анунцио Ломбарди и Бруном Баљони); доцент на семинару за организацију музичких догађаја при Факултету за књижевност Универзитета у Фиренци. Учествује у научним симпозијумима у Италији и иностранству.

Признања (као музички организатор): Интернационална награда „Луиђи Илика“, Награде „Ћирко лирика“ (дели са славним баритоном Ђузепе Тадеијем), Награда „Алфредо Каталани“ Луке.

 Са италијанског превео

Гаврило Рабреновић

 

Моћ судбине у Народном позоришту у Београду је поставио као слободну реконструкцију чувене поставке ове опере са Фестивала „Музички мај у Фиренци“ из 1953, Георга Вилхелма Пабста и Франка Лолија.

 

 

САДРЖАЈ

 

 

ПРВИ ЧИН

 

Летњиковац маркиза Калатраве близу Севиље. Леонора ди Bapгac, кћи шпанског велможе, маркиза од Калатраве, воли Дона Алвара, потомка краљевске породице Инка. Пошто маркиз, поштујући општеважећа начела, не може допустити ову „недостојну“ везу, заљубљени пар одлучује да срећу потражи у бекству, ван домашаја феудалних обичаја и закона. Леонора је растрзана између љубави коју гаји и према оцу и према драгану (Me pellegrina ed orfana). Стиже Дон Алваро и обавештава Леонору да су обављене све припреме за бекство. Она га, међутим, моли да се то одгоди за један дан. Дон Алваро прихвата њен предлог како би је уверио да је његова љубав јача од њене. Они, ипак, одлуче да побегну до свештеника који ће озаконити њихову везу. Изненада се појављује маркиз са слугама и наређује да дрског уљеза ухвате и свежу. Дон Алваро не жели да пружи отпор и у знак предаје баца пиштољ. При паду, хитац из пиштоља смртно рани маркиза. Умирући, отац проклиње кћер, која бежи са својим вољеним.

 

ДРУГИ ЧИН

 

Сеоска крчма у Хорначелосу, крај манастира. Народ се весели, игра и пева; млада Циганка, Прециозила, предсказује срећу свима који одмах ступе у војску и крену у рат против Немаца у Италији. У углу крчме седи Леонора прерушена у младића. Догађаји оне трагичне ноћи одвојили су Леонору од Дон Алвара, и она мисли да су га убиле очеве слуге. Сада, покушавајући да избегне братовљеву освету, она долази у сеоску крчму, али Дон Карлос је прати, такође прерушен – у студента, и пита је за своју судбину. Она му само каже да мисли како се лажно представља. Наилази група ходочасника који су пошли у манастир Госпа од Анђела, на прославу Свете недеље. Леонора губи наду да ће пронаћи Алвара, па и сама одлази са ходочасницима. Прерушени Дон Карлос покушава да сазна ко је непознати младић, али мазгар Трабуко му не може помоћи. Затим Дон Карлос приповеда судбину породице Варгас. Каже да је прекинуо студије како би помогао пријатељу, дон Карлосу ди Варгасу, да освети оца кога је убио сестрин заводник. Али њихова потрага се показала узалудном, жена је мртва, заводник је побегао у Америку, па се он сада враћа студијама (Son Pereda). Сви му поверују, осим Прециозиле.

 

Предворје манастира. Леонора стиже до манастира Госпа од Анђела. Вест о бегу Дон Алвара, коју је чула у крчми од свог брата, бацила ју је у тешки очај и она тражи помоћ Госпе (Madre, pietosa Vergine) и куца на врата манастира, свог последњег уточишта. Од вратара, фра Мeлитонеа, захтева да јој позове старешину манастира, оца Гвардијана, пошто се само њему може поверити. Гвардијан је већ обавештен о страшном удесу у породици Варгас и од оца Клета je писмено замољен да девојци изиђе у сусрет (Or siam soli). Леонора убеди старешину како је, за спас њене душе, најбоље да остатак живота проведе као испосник у манастиру. Сви калуђери, у чину посвећења, свечано се обавезују да неће нарушити њену тајну (La Vergine degli Angeli).

 

ТРЕЋИ ЧИН

 

Бојиште крај Велетрија у Италији. После несрећног убиства, Алваро је раздвојен од своје вољене (О, tu che in seno agli angeli). Пошто су сви покушаји да је пронађе остали безуспешни, он ступа у шпанску војску под именом Хереро. Беспримерним јунаштвом стиче углед код свих ратника, а спасава и живот непознатом официру кад овога, приликом коцке, нападну пљачкаши. Непознати је, иначе, Леонорин брат, под именом ди Борнос. Они се један другом заклињу у вечито пријатељство и полазе у нови бој. Тешко рањени Алваро, пред операцију чији је исход неизвестан, моли свог новог пријатеља да у случају фаталног исхода спали свежањ писама који му предаје (Solenne in quest' ora). Дон Карлос је пун сумњи пошто Хереро не пристаје да буде одликован орденом реда Калатраве, али, пошто је дао заклетву, не усуђује се да отвори писма и тако разреши тајну. Ипак одлучи да прекрши заклетву, открива медаљон са ликом Леоноре и све му постаје јасно (Morir, tremenda cosa... Urna fatale). Кад хирург саопшти како живот рањеника више није у опасности, Дон Карлос ликује јер му се пружа прилика да се у двобоју обрачуна са убицом свога оца.

 

Мали трг близу бојишта. Војници шпанске и италијанске војске, трговци, кантињерке, регрути, рањеници, просјаци, деца и свештеници певају, играју и пијанче. Прециозила гата (Venite all'indovina). Избеглице, којима је рат све уништио, моле за кору хлеба, док новопечени регрути проклињу ратне тегобе. У обесној тарантели, сви распуснички уживају и налазе заборав. Фра Мелитоне, који је такође пошао у рат, држи придике војницима због њиховог нехришћанског понашања (Toh! Toh! Pofare il mondo!). На њих нико не реагује; гомила дивља. Прециозила, на звуке добоша, започиње борбену песму (Rataplan).

 

ЧЕТВРТИ ЧИН

 

Предворје францисканског манастира у Шпанији. Фра Мелитоне, повратник из рата, дели танку чорбу свим осиротелима и обогаљенима којима је рат уместо богатог плена донео несрећу. Ови, међутим, више поштују кротког оца Рафаела, како се Дон Алваро у монаштву назвао, од срдитог Мелитонеа који својим заједљивим примедбама ником не олакшава несрећу. Дон Карлос је у међувремену пронашао скровиште свог крвног непријатеља коме, такође, дугује и сопствено спасење. Пружа мач Дон Алвару и позива га на двобој. Скрушени калуђер покушава да му објасни како је у питању неспоразум, назива га братом и трпи све увреде  частољубивог  племића (Invano, Alvaro). Тек кад га овај после многих увреда ошамари, Дон Алваро прихвата двобој.

 

Пред  испосничком ћелијом Леоноре. Леонора, иако су прошле године, још увек мисли о изгубљеној срећи и моли се за мир и спас душе (Pace, pace, mio Dio!). Звекет оружја натера је да се склони у испосничку пећину. У двобоју, смртно ранивши Дон Карлоса, Дон Алваро пролива крв још једног Варгаса. Он позива испосника да исповеди умирућег и са запрепашћењем у калуђеру препознаје своју Леонору. Дон Карлос, непомирљиви осветник, у последњем трзају убија Леонору. Она умире, а њено радосно напуштање живота смирује и Дон Алвара који осећа да му је бог опростио.

 

 

Моћ судбине на сцени Народног позоришта

 

Вердијева опера Моћ судбине се на репертоару Опере Народног позоришта у Београду први пут нашла поводом 125 година од рођења аутора, 7. октобра 1938. Представу је режирао Ерих Хецл, дириговао је Иван Брезовшек, сценограф је био Младен Јосић, костимограф Милица Бабић Јовановић, кореограф Анатолиј Жуковски, а певан је либрето у преводу Милоја Милојевића. На премијери су у главним улогама наступили Александар Трифуновић (Маркиз од Калатраве), Злата Ђунђенац (Леонора), Крста Ивић (Алваро), Рудолф Ертл (Дон Карло), Жарко Цвејић (Гвардијан), Станоје Јанковић (Фра Мелитоне), Божица Сарван (Прециозила). После премијере, критичари највише полемишу о квалитету и карактеру овог Вердијевог дела. Између осталог, записано је како је Мoћ судбине „опера за публику. Можда развучена понегде, али увек распевана; сигурно и драматична у неколико тренутака, али залази у сфере шароликог збивања“. Оцењено је да је Хецл помало упао у манир, нарочито у смислу „усплахиреног кретања маса“, које „понекада замара и смета слушаоцу да прими мирно утиске од музике“. Редитељу је замерено и одсуство реакција актера на емоцијама бременита збивања (кад метак погоди маркиза, они „учтиво саслушавају вокалну партију самртника, који их проклиње“), али му се одаје признање да је „са пуно драматуршке инвенције и истинске убедљивости“ поставио већину сцена, за које имамо и доста сликовит опис: „Те сцене су изграђиване не само са пажљивом психолошком анализом драмског и музичког текста, него и са свестраним познавањем и поузданом применом сценске архитектонике. И светлосни ефекти играју код г. Хецла једну од главних улога. У сцени Леонориног посвећења у манастиру, г. Хецл је скоро у оштрим геометријским линијама дао монументално уобличење хорске масе, тако да је ова сцена и својом перспективом и дивном музичком садржином, оставила дубоки утисак. Да поменемо још као беспрекорно успелу и прву слику трећег чина, отимање изгладнеле масе око казана с јелом, пуну реалистичке динамике. Пред сеоском крчмом било је пуно живописне фолклорне свежине, међутим, док су Дон Карлос и Циганка Прециозила имали своје истакнуте сценске положаје, Леонора, скривена у једној ниши, губила се у општој маси, да је за многе гледаоце остала непримећена“. Војничка сцена са ратапланом је, међутим, „потпуно промашила“, јер је сад Прециозила постављена у други план и није се чула, а цела сцена је имала „пре карактер безазлене дечје игре, него правог јуначког поклича“. Упркос у основи веома добрим критикама, ова представа је одиграна свега 10 пута.

Следећа премијера ове опере је била 6. фебруара 1965, под диригентском палицом Душана Миладиновића, у поставци Ани Радошевић, сценографију је креирао Петар Пашић, а костиме Инге Костинчер. У подели су били: Александар Ђокић (Маркиз), Радмила Бакочевић / Милка Стојановић (Леонора), Атилио Планиншек / Стјепан Андрашевић (Алваро), Станоје Јанковић / Јован Глигоријевић (Дон Карлос), Ђурђевка Чакаревић / Милица Миладиновић (Прециозила), Велизар Максимовић / Александар Веселиновић (Фра Мелитоне), Ђорђе Ђурђевић / Жарко Цвејић (Отац Гвардијан). Критика оцењује да је ауторски тим био на висини задатка, а највеће похвале упућује диригенту и редитељки.

Уследила је премијера у тек обновљеној згради Народног позоришта, 26. децембра 1989. Дириговао је Николај Жличар, редитељи су били Младен Сабљић и Борислав Поповић, сценограф Владимир Маренић, костимограф Љиљана Драговић, кореограф Бранко Марковић. Улогу Дон Алвара ду тумачили гости Румен Дојков (Бугарска) и Симон Багдадишвили (Грузија), а у осталим улогама први певачи тог периода: Милка Стојановић, Радмила Бакочевић и Вјера Мирановић (Леонора), Вукашин Савић и Иван Томашев (Маркиз), Зоран Александрић и Слободан Станковић (Дон Карлос), Јадранка Јовановић и Дубравка Зубовић (Прециозила), Александар Ђокић и Живан Сарамандић (Гвардијан), Велизар Максимовић (Фра Мелитоне). Критика није добро оценила представу у целини, а поједини аутори и извођачи су изазвали опречне оцене.

Прва премијера у XXI веку је била 11. априла 2009, под музичком управом госта диригента Александра Марковића, у режији Даријана Михајловића, сценографији Александра Денића и костимима Иване Васић. Кореографију балетских нумера је поставио Лео Мујић, а хорове спремили Ана Зорана Брајовић и Ђорђе Станковић. Улоге су тумачили: Вук Матић, (Маркиз); Драгана Радаковић, Јасмина Трумбеташ Петровић, (Леонора), Миодраг Д. Јовановић (Дон Карлос), Хон Ли (Дон Алваро), Александра Ангелов, Жељка Здјелар, Тамара Марковић (Прециозила), Небојша Бабић (Фра Мелитоне), Драгољуб Бајић и Ненад Јаковљевић (Гвардијан), Иванка Раковић и Татјана Митић (Собарица), Бранислав Косанић и Свето Кастратовић (Алкаде), Игор Матвејев и Дарко Ђорђевић (Трабуко), Љубодраг Беговић (Хирург). Нажалост, упркос одличним реакцијама и критике и публике, ова поставка је је играна само до краја те сезоне, свега 3 пута. Разлог је био техничко-финансијске природе – сценографско решење је захтевало изнајмљивање изузетно скупе техничке опреме.

Јелица Стевановић