Одржана прва читаћа проба комада „Јесте ли за безбедност“, у режији и адаптацији Анђелке Николић, премијера 10. јуна на Сцени „Раша Плаовић“

Прва читаћа проба представе „Јесте ли за безбедност“, у режији и адаптацији Анђелке Николић, одржана је 2. априла у позоришној библиотеци.
 
Kомад, чија је премијера планирана за 10 јун на Сцени „Раша Плаовић“, базиран је на текстовима Биљане Јовановић, односно на њене три кратке приче под поменутим називом „Јесте ли за безбедност“, путопису „Добродошли в Диализијо“ Давида Шаламуна и антиратној преписци „Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер“ коју је Биљана водила са Марушом Kресе, Радом Ивековић (словеначка и хрватска списатељица) и српском песникињом Радмилом Лазић. 
 
„Та њихова преписка, с почетка деведесетих, која је пратила целокупан распад Југославије, сабрана је у истоименој књизи.  Дакле, ради се о женском погледу на такав специфичан политички тренутак који се није завршио добро ни за кога, а нарочито не по њих, раднике у култури, који су, у том тренутку, живели у различитим деловима земље, као и у иностранству, у Немачкој”, каже в.д. директорке Драме Тања Шљивар.
 
Главне улоге тумаче Вања Ејдус (Биљана Јовановић), Сена Ђоровић (Маруша Kресе), Милена Ђорђевић (Радмила Лазић) и Анастасиа Мандић (Рада Ивековић).
 
У подели су и Петар Ђурђевић, Драган Петровић, Стојша Ољачић, Вукашин Јовановић, Лазар Николић, Драган Секулић и Немања Стаматовић (7 младих техничара обезбеђења/припадника ЈНА/дезертера/заробљеника/студената; Службеници ДБ, аеродрома Брник, загребачке полиције, опћине и уреда за странце; Полицајци – од Београда до Kрка; Др – у разним болницама; Болничар у разним болницама; Пацијент одељења за дијализу сарајевске болнице; Милан Милишић, песник; Давид, Марушин син; Саша, територијалац).
 
У ауторској екипи су и Бранислава Илић (драматуршкиња и адаптација текста), Весна Поповић (сценографкиња), Олга Мрђеновић (костимографкиња), др Дејан Средојевић (сценски говор), др Маја Ђукановић (лекторка за словеначки језик), Ирена Поповић (композиторка) и Марија Миленковић (стручна сарадница за сценски покрет).
 
Продуценти су Ивана Ненадовић и Немања Kонстатиновић, инспицијент је Милош Обреновић, а суфлерке Душанка Вукић и Маша Радуловић.
 
Алиса Радованац је организаторка на пракси, а Никола Исаковић асистент редитеља. 
 
Појава Биљане Јовановић (рођена 28. јануара 1953. године у Београду) на књижевној сцени касних 70-их била је освежење у амбијенту фаворизоване такозване стварносне прозе.
 
Малограђанском миљеу и предрасудама супротставила је одважност, иронију, цинизам, неконвенционалност, интелектуалну бриткост и слободу изрицања онога што је представљало табу за друштвене, идеолошке и сексуалне конвенције.
 
Објавила је збирку песама „Чувар“, романе: „Пада Авала“, „Пси и остали“ и „Душа јединица моја“, драме: „Ulricke Meinhhof“ (основа за представу „Stammheim“, СKЦ, Београд, 1982, редитељи Љубиша Ристић и Нада Kокотовић), „Лети у гору као птица“ (Атеље 212, Београд, 1983, редитељ Зоран Ратковић), „Централни затвор“ (Народен театер Битола, 1992, редитељ Владимир Милчин), „Соба на Босфору“, као и поменуту заједничку антиратну преписку „Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер“.
 
Остала је упамћена као жестоки противник гетоизирања држава, народа и људи, не признајући поделе по нацији и вери.
 
Завршила је филозофију на Филозофском факултету у Београду.
 
Умрла је 11. марта 1996. године у Љубљани.
М.Б.
 
                                         Интервју са редитељком Анђелком Николић, објављен 29. априла у 124. броју "Позоришних новина" 
 

                                                    ИНТЕРВЈУ: АНЂЕЛКА НИКОЛИЋ, РЕДИТЕЉКА ПРЕДСТАВЕ „ЈЕСТЕ ЛИ ЗА БЕЗБЕДНОСТ?“

                                                                                          Рат није, искључиво, „мушка ствар“

После Нушићеве „Књиге друге“, која се већ пет сезона веома успешно изводи на Сцени „Раша Плаовић“, редитељка Анђелка Николић ускоро ће, на истом месту, поставити нови комад. Реч је о наслову базираном на текстовима Биљане Јовановић, односно на њене три кратке приче „Јесте ли за безбедност?“, што је уједно и назив представе, путопису „Добродошли в Диализијо“ Давида Шаламуна и антиратној преписци „Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер“ коју је Биљана водила са Марушом Kресе, Радом Ивековић (словеначка и хрватска списатељица) и српском песникињом Радмилом Лазић. Премијера је планирана половином јуна, а главне улоге поверене су Вањи Ејдус, Сени Ђоровић, Милени Ђорђевић и Анастасии Мандић.

Иако је широј јавности, релативно непозната као драмска списатељица, Биљана Јовановић је на нашој књижевној сцени, ипак, оставила упечатљив траг. У којој мери ова представа, највећим делом базирана на њеном оригиналном, специфичном рукопису, управо тако нешто може и да потврди?

Представа неће бити упризорење њене фикције (романескне и драмске), која је свакако импозантна, али надам се да ће сведочити о упечатљивом трагу њене личности – о њеној интелектуалној, моралној и емотивној снази, о хуманизму и активизму у примарном смислу те речи, који надилазе како границе једне биографије, тако и времена и простора у коме је стварала Биљана Јовановић.  

Њена појава, касних 70-их, представљала је освежење у амбијенту фаворизоване такозване стварносне прозе. Наиме, малограђанском миљеу и предрасудама супротставила је одважност, иронију, цинизам, неконвенционалност, интелектуалну бриткост и слободу изрицања онога што је представљало табу за друштвене, идеолошке и сексуалне конвенције. Да ли, у том смислу, можемо очекивати да и Ви овом представом демистификујете неке одређене табуе?

Табу је јака реч, но чини ми се да већ овај избор в.д. директорке Драме Тање Шљивар проблематизује извесне стереотипе о томе шта се очекује од репертоара Народног позоришта као базне институције културе у овој земљи. Ја овај импулс пратим инсистирањем на позоришном процесу који изводи све учеснике, укључујући и мене, из простора удобности – из зоне наученог, навежбаног и већ потврђеног. Занимљиво је и нестереотипно што у језички хомогеној средини стварамо вишејезичну представу, која сценографски тежи да повеже удобни ентеријер Народног позоришта и изазовни простор Француске улице, што самом глумачком поделом у дијалог о деведесетим годинама укључујемо гласове генерације која је рођена након распада СФРЈ, што грађанске протесте из 1991. и 1992. године анализирамо не само из политичке, него и из естетске равни, као перформативне чинове који имају и своју уметничку вредност... Највећи изазов је, можда, у томе што самим гледаоцима дајемо више простора за учешће него што је то уобичајено у институционалном театру.

Kолико су четири жене довољно „компетентне“ да расправљају на тему рата, који се у нашим друштвима, иначе, најчешће доживљава као типична „мушка ствар“?

Жене су компетентне. Рат није мушка ствар. Ова преписка није само антиратна. Она је и аналитична. Четири жене покушавају да разумеју рат који се дешава - у тренутку док се дешава. То је драгоцен угао. Сем тога, ми смо у ткиво текста увели и аутентичне мушке гласове – не само оне који су већ обухваћени женском преписком, већ и оне који су документарно забележени. То су гласови мушкараца, који ратују, али такође покушавају да разумеју зашто, за кога и против тога ратују, и да ли имају алтернативу.

Осим тих мушких гласова, у представу је инкорпориран и путопис „Добродошли в Диализијо“ Давида Шаламуна. Дакле, такав драматуршки концептби, на неки начин, могао бити одређена врста „баланса” у односу на ставове о рату из женског угла или, другим речима, на такав веома специфичан политички тренутак?

Путопис је ироничан назив за ову прозу. Давид Шаламун (иначе син Маруше Кресе) описивао је градове у којима је боравио из оригиналне визуре пацијента центра за дијализу. Један од тих градова је Сарајево, непосредно након рата. То је, дакле, сасвим особит глас: јер је послератан (епилошки у односу на хронологију дешавања у нашој представи), јер је глас детета-младог мушкарца, јер је одређен специфичном, да не кажем маргинализованом ситуацијом тешког болесника. Давидова прича у представу уводи тему болнице као институције коју одликује уређеност, хијарархија и моћ униформе и која гарантује појединцу безбедност, али су често те гаранције крхке, а ауторитет униформе може да буде злоупотребљен, баш као у случају других институција, као што је, на пример, војска, или сама држава. Други важан мушки лик у нашој представи је Милан Милишић, песник, прва жртва опсаде Дубровника. Његове дневничке записе из последњих дана живота, потресну прозу о бесмислу рата, видећемо кроз призму личног доживљаја младих глумаца који, надамо се, никада неће уживо проћи кроз искуство опсаде, или неких нових регрутација.  

Kада размишљате данас, са дистанце од скоро три деценије, да ли су насилни распад бивше Југославије и крвави четворогодишњи рат, ипак, могли бити спречени? Kолико ова представа може дати одговор на та и слична питања?

Пре припрема за рад на овој представи нисам била у потпуности упозната са бројним чињеницама о антиратним напорима многих Југословена, у виду грађанских протеста у градовима сад бивших република, ангажману мајки војника, побуна резервиста у Крушевцу, Крагујевцу и другим градовима... Мислим да је то историја која заслужује место у неким новим читанкама. Ангажман Биљанин, Радин, Марушин, Радмилин и многих других интелектуалки и интелектуалаца, такође је пример за то како је могуће било спречити најгоре. Са друге стране, боли свест о томе у којој је мери управо моћ и утицај интелектуалне елите, који често потцењујемо, у овим ратовима био мобилисан на страни национализма и ратног хушкања, а које је често за мотив имало обичан каријеризам. Волела бих да ова представа подстакне свест о личној одговорности и о значају солидарности, о моћи личног ангажмана и грађанских иницијатива, јер све су то средства којима (још) увек располажемо, баш ми, аутори ове представе, као и њени будући гледаоци.

Микојан Безбрадица

Прочитајте још вести