Опери „Kоштана“ додељена годишња награда ревије „Музика Kласика“ у категорији „Kонцерт године“, а Радмили Смиљанић „Награда за изузетан допринос класичној музици“

Опера Петра Коњовића „Kоштана“, у продукцији Народног позоришта у Београду, добитник је годишње награде ревије „Музика Kласика“ у категорији „Kонцерт године“ за 2019. годину, док је некадашњој првакињи Опере националног театра Радмили Смиљанић припала „Награда за изузетан допринос класичној музици“.

Поменута признања, као и још 15 у разним категоријама, уручена су 31. јануара на свечаности одржаној у Музеју Народног позоришта у Београду. 

У име ансамбла, награду је из руку главне и одговорне уреднице часописа Александре Паладин примила диригенткиња Ана Зорана Брајовић.

Уместо госпође Смиљанић, која је била спречена да дође, награду је преузела њена некадашња студенткиња, сопран Маријана Шовран.

Међу награђенима, у категорији "Млади извођач године", је и сопран Мина Глигорић, која је на премијери "Коштане" певала насловну улогу. 

Свечаном уручењу награда присуствовале су управница Народног позоришта Ивана Вујић и директорка Опере Јасмина Трумбеташ Петровић.

Награда "Музика Kласика" установљена је 2010. године, када је изашао први број истоимене ревије.

Осмишљена је као признање домаћим уметницима, фестивалима, издавачима, критичарима, музичким институцијама и медијима, који су у оквиру календарске године оставили најзначајнији траг на домаћој музичкој сцени. 

Додељује се у 17 категорија, а међу досадашњим добитницима налазе се еминентна имена домаћих солиста, ансамбала, институција, издавача, медија и других.

Коњовићева „Коштана“, према истоименој драмској причи Борисава Станковића, под диригентском управом Ане Зоране Брајовић и у режији Југа Радивојевића, премијерно је изведена на Великој сцени 14. јунa прошле године.

На тај начин, после чак шест деценија од последње премијере у Народном позоришту, једна од најпопуларнијих домаћих опера, чија се прича дешава у епохи, поново је, али у новој модерној поставци, у коју су на суптилан начин укључени и брехтовски елементи, постала саставни део редовног оперског репертора националног театра.

Праизвођење Kоштане – опере у пет слика, за коју је Kоњовић написао и либрето, одржано је 16. априла 1931. године у Загребу, а нешто више од месец дана касније, 27. маја, први пут постављена је у Народном позоришту у Београду у којем је, у међувремену, премијерно изведена још четири пута. 

Kоњовићева опера „Kоштана“ - „лирски устрептала драмска поема неиживљене љубавне страсти“ у којој је „локални колорит врањског амбијента дат у јарким бојама стилизоване народне попевке и у широко развијеним живописним народним играма“, а „жеђ за животом и жаљење за младошћу, пропуштено кроз психу балканског човека и означено као „севдах“ и „жал за младост“ добило изванредно суптилан и психолошки нијансиран музички израз“, и данас се сматра врхунцем у развоју српске опере.

Радмила Смиљанић, сопран, рођена је у Бањалуци. Нижу музичку школу завршила је у родном граду, а затим уписује и средњу музичку школу коју ће касније завршити у Београду, у класи професорке Бисерке Цвејић. Музичку академију у Љубљани, уписала је 1959. у класи професора Јулија Бетета. После његове смрти, одлучила је да студије настави у Сарајеву, где је касније, 1965. и дипломирала у класи професорке Бруне Шпилер. 

Дипломирала је с представом Јакова Готовца „Еро с онога свијета“, а захваљујући изванредном тумачењу Ђуле, добила је трогодишњи ангажман у Сарајевској опери.

Та улога „уводи“ је у први сопрански фах, а потом следе још захтевније роле – Леонора у Вердијевом Трубадуру, Тоска у истоименој опери Ђакома Пучинија и свакако Катарина Измајлова у истоименој опери Дмитрија Шостаковича.

О тој улози, критичар словеначког „Дела“ Данило Швара је написао да је Смиљанићева „ својим лепим, пуним висинама, сигурно постављеним гласом који ће се временом развијати, своју улогу певачки донела тако да је можемо лако убројити међу наше најбоље певачице”.

Већ 1967. године, диригент Оскар Данон позвао је Радмилу Смиљанић да са екипом београдских солиста на гостовању у Барселони тумачи партију Фатаморгане у опери Сергеја Прокофјева „Заљубљен у три наранџе“ и улогу Лизе у „Пиковој дами“.

После овог гостовања уследио је позив из Народног позоришта у Београду и деби 3. марта 1968. године у улози Леоноре, у Вердијевом „Трубадуру“. Недуго после тога, 1. септембра, исте године, уследио је и стални ангажман у Народном позоришту у Београду. 

Према њеном мишљењу, указану шансу је искористила „на најбољи могући начин”, али је и истакла да је имала одређену дозу среће да пева велике улоге, јер су тадашње велике звезде Опере Народног позоришта у Београду, пре свих Милка Стојановић и Радмила Бакочевић, веома често наступале у иностранству.

Поред гласовних могућности и беспрекорне технике, њену каријеру обележиле су и врхунске глумачке креације. Главне улоге тумачила је и у „Аиди“ (Аида), „Отелу“ (Дездемона), „Балу под маскама“ (Амелија), „Боемима“ (Мими), „Турандот“ (Лиу), „Мадам Батерфлај“ (Ћо Ћо Сан), „Дон Ђованију“ (Дона Ана), „Фигаровој женидби“ (Грофица), „Евгенију Оњегину“ (Татјана), „Проданој невести“ (Маренка), „Летећем Холанђанину“ (Сента), „Отаџбини“ (Анђа)...

 Наступала је са  великанима оперске сцене као што су Марио  дел Монако, Пласидо Доминго, Мирослав Чангаловић, Хозе Карерас, Ђузепе ди Стефано, Бисерка Цвејић, Марта Медл..

Радила је и као професор, најпре на Музичкој академији у Сарајеву, а потом, у статусу доцента, на Факултету музичке уметности у Београду.
М.Б.

Прочитајте још вести