Вести

Изложба слика „Позоришне илузије“ Предрага Пеђе Ђаковића биће отворена у уторак 13. септембра у 20 часова у Музеју Народног позоришта у Београду. Поставку која обухвата 15 радова, отвориће књижевница и редитељка Вида Огњеновић.

- Изложбом „Позоришне илузије” академског сликара светског реномеа, Предрага Пеђе Ђаковића, Музеј Народног позоришта промовише свој нови сегмент, ликовно размишљање о театру из угла елитних уметника, чиме наставља да представљању позоришне историје придружује и елементе актуелног позоришног живота. Ђаковићеве слике, као најзад и овај Музеј, на себи својствен, уметнички итекако релевантан начин, проговарају о значају позоришне стварности, коју уједно и документују. На тан начин постају живе слике живог Музеја, којем од оснивања тежимо – каже кустоскиња Зорица Јанковић.

БИОГРАФИЈА Предрага Пеђе Ђаковића:

Рођен 21. августа 1964. године у Дервенти. Средњу школу завршио у Београду. Сликарство студирао на Академији ликовних уметности у Прагу, у класи професора Поспишила, дипломирао у класи проф. Јиржија Сопка, одсек монументално сликарство. Током студија добио две високе студентске награде за сликарство. У та­да­шњој Че­хо­сло­вач­кој, у гра­ду Те­ре­зи­ну (где је умро и Гаврило Принцип) 1987. је из­ла­гао де­ло „Ја­ма“, ин­спи­ри­са­но сти­хо­ви­ма хрватског песника Ива­на Го­ра­на Ко­ва­чи­ћа, за ко­је осва­ја Пр­ву на­гра­ду за сли­кар­ство; на ли­ко­вој ака­де­ми­ји у Пра­гу 1989. до­би­ја Спе­ци­јал­ну на­гра­ду за сли­ку „Од­ла­зак Ха­за­ра“. После поделе Чехословачке он остаје да живи и ради у Чешкој и наставља да ниже награде: Пра­шка Ака­де­ми­ја умет­но­сти „Т. Г. Ма­са­рик“ му до­де­љу­је Спе­ци­јал­ну на­гра­ду за ци­клус сли­ка ин­спи­ри­са­них пра­шким  ле­ген­да­ма (1995), Свет­ски клуб Сал­ва­до­ра Да­ли­ја спе­ци­јал­ну ме­да­љу и пла­ке­ту за „до­при­нос и раз­вој сли­ке као јед­ног ва­жног сег­мен­та ли­ков­не умет­но­сти“ (1996), На­гра­ду „Франц Каф­ка“ до­би­ја за се­ри­ју мо­ну­мен­тал­них пла­та­на под на­зи­вом „Пра­шке је­вреј­ске при­че“ (1997). На позив чувене породице Сегерман борави седам месеци у Америци, где има се­ри­ју из­ло­жби, под на­зи­вом „Ис­точ­ни зид мо­га де­тињ­ства“ (монументалне инсталације и огромна платна 3x20 метара, којима дочарава затвореност и трагику људи у комунистичким земљама тадашњег варшавског блока). За­хва­љу­ју­ћи Ни­ни Берн­штајн, у Њу­јор­ку се упо­зна­је са зна­чај­ним умет­ни­ци­ма: глу­ми­цом Ло­рин Бе­кол, мул­ти­ме­ди­јал­ном умет­ни­цом Јо­ко Оно, кла­ви­ри­стом Геј мек Хи­ге­ном и мно­гим дру­гим ства­ра­о­ци­ма ко­ји ће има­ти бит­ну уло­гу у Ђа­ко­ви­ће­вом да­љем раз­во­ју. У ондашњу Југославију Ђаковић се враћа непосредно пред избијање ратних конфликата и дубоко разочаран поново одлази у Праг. Нај­ве­ћу пре­крет­ни­цу у ње­го­вој ка­ри­је­ри чи­ни по­знан­ство са Да­ни­је­лом Катцом, јед­ним од нај­чу­ве­ни­јих трговаца уметнинама у све­ту, спе­ци­ја­ли­стом за ре­не­сан­сну умет­ност (цело крило у националној галерији носи његове име). Ђа­ко­ви­ћ је први савремени, активни сликар којем Кац при­ре­ђу­је ве­ли­ку из­ло­жбу у Лон­до­ну, ко­јом му отво­ра вра­та у европ­ски свет умет­но­сти и до­но­си по­знан­ство са многим великим колекционарима и меценама модерне уметности, од ко­јих сва­ка­ко из­два­ја­мо осни­ва­ча чу­ве­не ре­клам­не аген­ци­је, господина Са­чи­ја. Ђа­ко­вић је осни­вач и по­зна­тог ди­зај­нер­ског сту­ди­ја „Пе­ли­бо“, који је учествовао у више од 45 разних пројеката за изградњу и дизајн нових простора и зграда, креирао сценографију за више продукција холивудских филмова, као и чешких рекламних кампања. Његова дела се налазе у значајним збиркама по целом свету међу којима су и: Уједињене нације (Њујорк), Булгари колекција (Њујорк), Хауард Бернштајн колекција (Чикаго), Макс-Бургер колекција (Женева-Минхен), Орцо гроуп колекција (Париз), Фред Боцма колекција средњоевропске уметности (Амстердам). Ђаковић у Прагу среће три кључне особе у свом животу. То су најпре Вернер Ебм и његова жена Изабела, велики чешки инвестори и покровитељи уметности, који постају и највећи колекционари дела Пеђе Ђаковића, који сада осликава њихову капелу у Кицбилу у Аустрији. Ту је и гроф Вилијам Лобковиц из чувене чешке  грофовске породице, која је реституцијом добила натраг једну од највећих колекција уметничких дела у том делу  Европе (колекција обухвата дела Рубенса, Веласкеза, Бројгела, Каналета, Кранаха и других) који постаје Ђаковићев најближи пријатељ и духовни мецена. Ђаковић жи­ви и ра­ди у Пра­гу.

КРИТИКА МАР­КА СТА­МЕН­КО­ВИЋА:

За­ми­сли­те да на јед­ном ве­ли­ком екра­ну има­те мо­гућ­ност исто­вре­ме­ног по­сма­тра­ња па­ра­лел­них до­га­ђа­ја. Ула­ском у под­зем­ни про­стор, у ко­јем се – под ве­штач­ким све­тлом – са тог екра­на еми­ту­ју при­зо­ри ко­ји за­у­ста­вља­ју ваш по­глед, осе­ћа­те да сте упра­во за­ро­бље­ни ма­ги­јом сли­ке: да сте упа­ли у клоп­ку ме­диј­ске про­јек­ци­је на­кон ко­је, из­ла­ском на све­тлост да­на, оста­је­те за­ми­шље­ни. За­ми­шље­ност ни­је по­сле­ди­ца ути­ска ко­ји су ти при­зо­ри и до­га­ђа­ји оста­ви­ли на вас, не­го ат­мос­фе­ре до­га­ђа­ја ко­јем сте упра­во при­су­ство­ва­ли – до­га­ђа­ја по­сма­тра­ња у ко­јем сте, ма­кар не­хо­ти­це и па­сив­но, лич­но уче­ство­ва­ли. Би­ли сте у том про­сто­ру (или се још увек у ње­му на­ла­зи­те док ово чи­та­те), ваш по­глед се кон­ти­ну­и­ра­но кре­тао од јед­ног до дру­гог при­зо­ра, ко­му­ни­ци­ра­ли сте без из­го­во­ре­не ре­чи са сва­ким од њих, ва­ше те­ло је ус­по­ста­ви­ло од­нос са пред­ста­вом ко­ју сте по­сма­тра­ли на сли­ци-екра­ну, ре­а­го­ва­ра­ли сте по­гле­дом на на­сли­ка­не фи­гу­ре, на фан­то­ме и аве­те не­ког дав­но за­бо­ра­вље­ног вре­ме­на. Они су се по­но­во по­ја­ви­ли пред ва­шим очи­ма упра­во у тре­нут­ку док сте их по­сма­тра­ли. И са­мо та­да они су по­сто­ја­ли за вас, још јед­ном. Не у књи­га­ма, у тек­сто­ви­ма, на па­пи­ру дра­ма­тур­га са ко­јег су ожи­вља­ва­ни ве­ко­ви­ма у ам­фи­те­а­три­ма ши­ром ан­тич­ког све­та; ни­ти на по­зо­ри­шним, ба­лет­ским и опер­ским да­ска­ма са ко­јих су се обра­ћа­ли пу­бли­ци у ве­ли­ким и ма­лим гра­до­ви­ма од дав­ни­на; ни­ти на те­ле­ви­зиј­ским екра­ни­ма чи­је су до­ку­мен­тар­не про­јек­ци­је пред­ста­ва ар­хи­ви­ра­ле се­ћа­ња на при­вре­ме­ност сцен­ског до­га­ђа­ја. Не. Ово­га пу­та они су ту, пред ва­шим очи­ма, за­мр­зну­ти бо­јом на кар­то­ну и плат­ну, у тре­нут­ку ко­ји при­ка­зу­ју, не­ми и не­по­крет­ни, за­у­ста­вље­ни, али ипак – жи­ви! Сва­ки од до­га­ђа­ја у ко­јем уче­ству­ју ти фан­то­ми и аве­ти про­шло­сти од­ви­ја се у гра­ни­ца­ма ауто­ном­ног по­ља сли­ке, не­за­ви­сно од оста­лих ме­ди­ја: му­шке и жен­ске фи­гу­ре, на­ге, у по­кре­ту, ис­пре­пле­те­них те­ла; пор­тре­ти ли­ко­ва у уло­га­ма му­зи­ча­ра, вла­да­ра, от­пад­ни­ка – сви под­јед­на­ко ва­жни у (за­јед­нич­ком) фи­зич­ком про­сто­ру из­ло­жбе и у про­сто­ру мен­тал­не сли­ке ко­ју про­из­во­де у гла­ва­ма по­сма­тра­ча; и сви за­у­ста­вље­ни у вре­ме­ну, за­мр­зну­ти на мо­но­хром­ној по­за­ди­ни са ко­је као да по­ку­ша­ва­ју да се одво­је, да се „од­ле­пе“ од сре­ди­не ко­ја их при­ти­ска. Ка­ква је то он­да сре­ди­на, та мо­но­хром­на по­за­ди­на са ко­је не­срећ­ни пле­са­чи, кра­ље­ви и коц­ка­ри, же­ле да се отрг­ну и да оду? Не знам. Ве­ро­ват­но је мно­го ком­плек­сни­ја и про­бле­ма­тич­ни­ја не­го што то де­лу­је на пр­ви по­глед. Мо­гу­ће је да, оп­те­ре­ће­на „ко­ло­ри­том“ ре­то­ри­ке, ода­је ути­сак не­ке дру­ге вр­сте оп­те­ре­ће­но­сти због ко­је про­та­го­ни­сти тих сли­ка по­ка­зу­ју зна­ке сла­бо­сти и по­тре­бе да се одво­је, да по­бег­ну са ме­ста до­га­ђа­ја у ко­јем уче­ству­ју кри­ви­цом ауто­ра, сли­ка­ра. Ути­сак је сли­чан оно­ме ко­ји има­те и ви, по­се­ти­о­ци и по­сма­тра­чи из­ло­жбе, али и из­ван ње­ног кон­тек­ста. У уском ар­хи­тек­тон­ском про­сто­ру Му­зе­ја На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду, у одељ­ку ко­ји је на­ме­њен при­вре­ме­ним из­ло­жба­ма, ова ску­че­ност екс­по­на­та је у кон­струк­тив­ном ди­ја­ло­гу са осе­ћа­јем ску­че­но­сти ли­ков­них еле­ме­на­та на пред­ста­вље­ним сли­ка­ма; она је, та­ко­ђе, у ди­ја­ло­гу са осе­ћа­јем ску­че­но­сти пу­бли­ке у сре­ди­ни ко­ја, ре­то­ри­ком отво­ре­но­сти, још увек не успе­ва да по­ме­ри гра­ни­це (де­мо­крат­ског) хо­ри­зон­та ко­јем стре­ми. Слич­на по­став­ка у кон­вен­ци­о­нал­ном (га­ле­риј­ском и му­зеј­ском) про­сто­ру не би мо­гла да про­из­ве­де аутен­ти­чан при­звук кри­тич­ког од­но­са ових фан­том­ских при­зо­ра спрам њи­хо­вог ре­ал­ног, ван­вре­мен­ског окру­же­ња. У драм­ском кон­тек­сту, ме­ђу­тим, кон­стру­и­са­ном и кре­и­ра­ном на на­чин ко­јим се ја­сно ус­по­ста­вља од­мак од ба­нал­но­сти сва­ко­дне­ви­це (не за­то да би се од ње­га по­бе­гло, не­го да би му се по­сма­трач вра­тио на је­дан нов, про­ми­шље­ни­ји на­чин, ко­ји но­си кли­цу бу­ду­ће тран­сфор­ма­ци­је по­је­дин­ца – са­у­че­сни­ка у „до­га­ђа­ју по­сма­тра­ња“), сли­ке Пе­ђе Ђа­ко­ви­ћа до­би­ја­ју ства­ра­лач­ку ауру ко­ја их чи­ни по­себ­ним: ауру сли­ке ко­ја пре­ста­је да бу­де са­мо акрил на кар­то­ну или на плат­ну, и по­ста­је кон­сти­ту­тив­ни еле­мент ат­мос­фе­ре јед­не драм­ске (кон­стри­у­са­не, „пре­ру­ше­не“) си­ту­а­ци­је. То је сли­ка ко­ја се „по­на­ша“, ко­ја се по­кре­ће, ко­ја ћу­ти (док се обра­ћа по­сма­тра­чу), ко­ја нас – бек­ством из окру­же­ња ко­јем при­па­да – па­ра­док­сал­но уво­ди у не­ко но­во, дру­га­чи­је окру­же­ње, у про­стор ко­јем стре­ми­мо и као по­је­дин­ци и као дру­штво. Ула­ском у тај нов про­стор (пре не­го из­ла­ском из по­сто­је­ћег про­сто­ра) по­ста­је­мо све­сни чи­ње­ни­це да фан­то­ми и аве­ти ко­је гле­да­мо ни­су дру­га­чи­ји од нас сâмих, да смо то, у ства­ри, ми, та­кви ка­кви је­смо, да­нас и ов­де. Раз­ли­ка је са­мо у то­ме да су фан­то­ми и аве­ти на Ђа­ко­ви­ће­вим сли­ка­ма за­у­век за­ро­бље­ни на сво­јим по­за­ди­на­ма са ко­јих си­зи­фов­ски по­ку­ша­ва­ју да се отрг­ну, док за нас, ду­пли­ка­те тих фан­то­ма и аве­та, још увек има бар ма­ло шан­се. Ваљ­да...