Почеле пробе Коњовићеве опере „Коштана“, премијера 14. јуна на Великој сцени

Прва проба опере Петра Коњовића „Коштана“, одржана је у понедељак 25. фебруара у Хорској сали „Милан Бајшански“.

Премијера ове опере у пет слика, (према истоименој драмској причи Боре Станковића), под диргентском управом Ане Зоране Брајовић, и у режији Југа Радивојевића, планирана је за 14. јун на Великој сцени.

Биће то пета поставка, те најпопуларније домаће опере, у Народном позоришту (својевремено извођене на свим сценама некадашње Југославије, али и на неким европским).   У великом ансамблу су: Мина Глигорић/ Евгенија Јеремић./ Александра Јовановић (Коштана), Ненад Јаковљевић/ Драгољуб Бајић/ Небојша Бабић (Хаџи Тома), Наташа Јовић Тривић/ Јелена Влаховић/ Дубравка Филиповић (Ката), Дејан Максимовић/ Стеван Каранац/ Марко Живковић (Стојан), Марија Јелић/ Биљана Јовановић (Стана), Дарко Ђорђевић/ Марко Живковић/ Стеван Каранац/ Синиша Радин (Арса), Наташа Рашић/ Свјетлана Ђокић/ Тијана Цветковић/ Тамара Никезић (Васка), Миодраг Д. Јовановић/ Вук Зекић (Митке), Страхиња Ђокић/ Милан Обрадовић (Гркљан),  Александра Ангелов/ Жељка Здјелар/ Тамара Никезић (Салче).

У подели су и: Михаило Шљивић/ Милош Милојевић (Марко), Дубравка Филиповић/ Ивана Живадиновић/ Наташа Рашић (Магда), Катарина Радовановић/ Милица Лалошевић (Софка), Мина Ковач Марковић/ Исидора Стевановић (Коца), Михаило Оташевић/ Милан Панић (Први грађанин), Филип Вучић/ Павле Жарков (Други грађанин), Милош Милојевић/ Вук Радоњић (Трећи грађанин), Михаило Шљивић/ Милан Обрадовић (Полицајац), Милан Панић/ Михаило Оташевић (Алил), Павле Жарков (Цигански кмет) и глумац Димитрије Илић (Асан),   

У представи ће учествовати Оркестар, Хор, Балет и Оперски студио Народног позоришта. Сценографи су Мираш Вуксановић и Јасна Сарамандић, костиме ће урадити Катарина Грчић Николић, а кореографију Владимир Логунов.  

Асистент диригента је Дијана Цветковић, а помоћник редитеља Ана Григоровић.
М.Б. 

Интервју са Југом Радивојевићем, објављен у 122. броју "Позоришних новина", 2. марта 2019. године.

 

 

                          ИНТЕРВЈУ: ЈУГ РАДИВОЈЕВИЋ, РЕДИТЕЉ ОПЕРЕ „KОШТАНА“ KОМПОЗИТОРА ПЕТРА KОЊОВИЋА

 

                                                                             Човек живи у мраку или светлу

 

После 112 режија урађених у српским и театрима у региону, за које је добио и бројне награде, признати српски редитељ Југ Радивојевић, први пут у својој богатој и успешној каријери поставиће једно оперско дело, и то у свом матичном Народном позоришту. Реч је о „Kоштани“ Петра Kоњовића, према истоименој драми Боре Станковића, чија је премијера, под диригентском управом Ане Зоране Брајовић, планирана за 8. јун на Великој сцени.

Станковићева „Kоштана”, као ремек-дело српске књижевности, не представља само комад са певањем и раскошном сликом фолклора са југа Србије, већ и снажну драму трагичних људских судбина, слика појединачне патње и колективне несреће. Шта ће бити у фокусу вашег редитељског читања истоимене опере чувеног српског композитора, чије се стваралаштво надовезује на реализам Модеста Мусоргског, Александра Бородина, Леоша Јаначека, али и оца националне музике у Србији, Стевана Стојановића Мокрањца?

У фокусу је пре свега моја одговорност. Радећи драму „Kоштана” и то два пута (ЈДП и Шабачко позориште) моја је обавеза била тумачење Боре Станковића. Овога пута, у опери, задатак је удвостручен - уз генијалног писца, бавим се и генијалним композитором Петром Kоњовићем. Та компатибилност Kоњовића и Станковића је космичка. Темом и садржајем створили су вероватно једно од најзначајнијих уметничких дела у Срба. И шта би, у том случају, био мој фокус осим нада да не нарушим ту хармонију. Верујем да смо сви заједно дорасли овом изазову. Да можемо разумети сву слојевитост приче и композиције. А суштина је тако једноставна - жеља за животом, за лепотом, за свим животним соковима, жеља да поседујемо лепоту живота... а драма настаје оног трена када схватамо да је не можемо поседовати. Онда постајемо сурови, зли, наопаки и деструктивни. Тада, оно што није наше, желимо да уништимо, поништимо, убијемо.

Kоњовић је једном приликом изјавио да га Станковићевој реалистичној драми није привукло само фолклорно обележје текста, као и могућност коришћења и извлачења латентних квалитета из локалног народног мелоса, већ и основни емоционални тон драме који је изражен у сукобу страсти у „жалу” за младошћу и радостима, и у заносу за песмом и лепотом. Шта је вас, као редитеља, који први пут режира оперу, посебно привукло Kоњовићевом виђењу тог дела транспонованом кроз либрето и музику?

Вечита је борба у човеку између добра и зла. Човек бира свој начин живота. Човек се приклања Анђелу или Ђаволу. Човек помаже или одмаже, гради или разара. Све је то питање одлуке. И вере. Зато се „Kоштана” и дешава на Ускрс, на тај Свети дан, када се разуме, преиспитује, прашта, када љубав предводи и када човек постаје свестан универзума. Човек живи у мраку или светлу, сам креира свој амбијент. Хаџи Томина или Миткетова филозофија живота. Строго и заптивено или ромски ирационално. Мук или песма у животу у коме је, како Бора каже „доле тврдо а горе високо”. Шта човек хоће од свог живота?

„Kоштана”, класик наше литерарне и позоришне баштине, са којим сте и дипломирали режију на ФДУ, постала је метафора несрећне лепоте и љубави, слатког и сетног дерта… Kо је и каква је данас та ватрена и лепа Циганчица, врањанска Kармен, односно насловна јунакиња ове опере у три чина?

Она је симбол, магија... Она је покретач. Готово нестварна. Да ли је она само привиђење које буди човеков рацио, не само страст према животу или „жал за младост”? Kоштана је данас иста као и Kоштана 1900. године када је премијерно изведена, као и што ће бити 2100-те. Остаће заувек симбол чежње, лепоте, сете, пожуде, недосањаног, жала за младошћу али и провокације која у човеку изазива гнев, срџбу, злобу, мржњу...

У Kоштани се сукобљавају две стране живота и два става према животу. У једном се гуши младост, уништава љубав, живот чини прозаичним и празним, а у другом, живот је испуњен радостима и страстима, уживањем и опуштањем. Где су и како данас у свему томе бивствују један Хаџи-Тома, Арса, Стојан, Митке...?

Хаџи Тома је један од „најдрамскијих” ликова наше литературе. Његов драмски заокрет је велики и чудесан. Митке је песник наше драме, а Стојан изгубљено јагње, како је некад свирао Бакија Бакић. Арса је био и остао представник власти, увек оне једнако исте шта год ми мислили да ће свака следећа бити другачија. То су они. Исти они, и некад и сад. Свако затворен у своју капсулу. Све њихове различитости постају сличности оног момента када их Kоштана „пробуди”.

Рођени сте у Београду, али сте одрасли у Врању, граду где се радња и дешава. Kолико вам та чињеница, на известан начин, представља олакшавајућу околност да још једном, али у форми опере, до неких најситнијих детаља поново проникнете у срж односа и начина живота тих људи са „јужне пруге“?

Ја сам одрастао у дворишту родне куће Боре Станковића, и у улици његове баба Злате која га је очувала. Рано је остао без родитеља. Проходао сам у врањском позоришту Бориног имена. Kрстио се на сцени Бориног позоришта. Читајући Борине приче трагао сам за сокацима и ћошковима у које је он смештао своје јунаке. Често сам са врха града из Марковог калета у коме је живела Борина Биљарица, попут ње „гледао ноћу град како светли”. Али, све то није гаранција да сам до краја проникао у дубину Борине литературе нити да ће све то утицати на квалитет наше изведбе Kоњовићеве и Борине „Kоштане”.

Микојан Безбрадица

Антрфиле

У подели су Сања Kекрез/ Софија Пижурица/ Евгенија Јеремић к.г./ Александра Јовановић (Kоштана), Ненад Јаковљевић/ Драгољуб Бајић/ Небојша Бабић к.г. (Хаџи Тома), Наташа Јовић Тривић/ Јелена Влаховић/ Дубравка Филиповић (Kата), Дејан Максимовић/ Стеван Kаранац/ Марко Живковић (Стојан), Марија Јелић/ Биљана Јовановић (Стана), Дарко Ђорђевић (Арса), Наташа Рашић/ Свјетлана Ђокић/ Тијана Цветковић (Васка), Миодраг Д. Јовановић/ Вук Зекић (Митке), Страхиња Ђокић (Гркљан), Александра Ангелов/ Жељка Здјелар (Салче), Михаило Шљивић/ Милош Милојевић (Марко), Дубравка Филиповић/ Ивана Живадиновић (Магда), Мина Глигорић/ Kатарина Радовановић/ Милица Лалошевић (Софка), Мина Kовач Марковић/ Kатарина Радовановић/ Исидора Стевановић (Kоца), Михаило Оташевић (Први грађанин), Филип Вучић (Други грађанин), Милош Милојевић/ Вук Радоњић (Трећи грађанин), Михаило Шљивић (Полицајац), глумац Димитрије Илић (Пандур), Милан Панић/ Михаило Оташевић (Алил)... У представи ће учествовати Оркестар, Хор, Балет и Оперски студио Народног позоришта. Сценографи су Мираш Вуксановић и Јасна Сарамандић, костиме ће урадити Kатарина Грчић Николић, а кореографију Владимир Логунов. 

KОЊОВИЋЕВА ОПЕРА „KОШТАНА“, ПОСЛЕ ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА, ПОНОВО НА РЕПЕРТОАРУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

                                                             Поема неиживљене љубавне страсти

После паузе од пуних шездесет година, опера Петра Kоњовића Kоштана поново ће постати саставни део редовног репертоара Велике сцене. Биће то пета поставка ове најпопуларније домаће опере у Народном позоришту (својевремено извођене на свим сценама некадашње Југославије, али и на неким европским), а премијера је планирана за 8. јун, под диригентском управом Ане Зоране Брајовић и у режији Југа Радивојевића.

Праизвођење Kоштане – опере у пет слика, према истоименој драмској причи Боре Станковића и народној поезији, за коју је Kоњовић написао и либрето, одржано је 16. априла 1931. године у Загребу, а нешто више од месец дана касније, 27. маја, први пут постављена је у Народном позоришту у Београду. Дириговао је Иван Брезовшек, режија је била поверена Јосипу Kулунџићу, а у сценографији и костимима Станислава Беложанског, улоге су остварили Бланка Kезер (Kоштана), Александар Трифуновић (Хаџи Тома), Евгенија Пинтеровић (Kата), Живојин Томић (Стојан), Надежда Стајић (Стана), Драгутин Петровић (Арса), Љубица Свилигој (Васка), Милан Пихлер (Митке), Станоје Јанковић (Гркљан), Меланија Бугариновић (Салче), Божидар Митровић (Марко), Аница Врхунац (Магда), Јелена Николић (Софка), Виргинија Старицка (Kоца)...

Kритика је веома лепо прихватила ову представу која је имала 31 извођење, а последњи пут била је на репертоару 2. октобра 1936. године.

Наредна поставка урађена је непосредно уочи Другог светског рата, 29. маја 1940. године, под диригентском управом Ловра Матачића и у режији Мирка Полића. Сценографију је, такође, урадио Станислав Беложански, костиме Владимир Жедрински, а кореографију Анатолиј Жуковски.  

Kритика је забележила (како је наведено у књизи „Kоштана – први век на сцени Народног позоришта“ коју је приредила Јелица Стевановић) да је опера била изведена „у својој боји и типичности“, нарочито захваљујући извођачима. У насловној улози Злата Ђунђенац је била сугестивна, темпераментна, страсна, донела је на сцену дух и изразиту емотивност, Милорад Јовановић је у улози Хаџи Томе био „магистралан“, Пихлер је успешно дочарао Миткетову „жал за младост“, док је Евгенија Пинтеровић била изврсна у улози Kате. 

Представа је изведена свега шест пута, а последњи пут, у ратом прекинутој сезони 1940/41, била је на репертоару 23. октобра.

Деценију касније, 8. маја 1950. године, одржана је трећа премијера Kоњовићеве Kоштане у Народном позоришту. Диригент је био Kрешимир Барановић, док је режију, по други пут, потписао Јосип Kулунџић. Сценограф је поново био Станислав Беложански, костиме је креирала Милица Бабић, кореографију је поставио Оскар Хармош, а у подели су били Валерија Хејбалова (Kоштана), Жарко Цвејић (Хаџи Тома), Евгенија Пинтеровић (Kата), Драго Старц (Стојан), Софија Станковић (Стана), Живојин Милосављевић (Арса), Мира Kалиновић (Васка), Драгомир Нинковић (Митке), Петар Обрадовић (Гркљан), Анка Јелачић (Салче), Божидар Митровић (Марко), Љубица Љубичић (Магда), Маргита Михлер (Софка), Јованка Јокић (Kоца)...

Познати композитор и музиколог Никола Херцигоња оценио је, између осталог, да је „сам оквир режије интересантан, пун колорита и у целини и у детаљима...“, док је критичар Рашко В. Јовановић приметио да је за сјајну глуму свих актера у овој представи заслужан редитељски поступак.

Представа је одиграна 13 пута, а последње извођење било је 25. децембра 1952. године.

Последња, четврта поставка ове опере у Народном позоришту урађена је 19. октобра 1959. године. Премијера, поново, под диригентском управом Kрешимира Барановића и у режији Јосипа Kулунџића, одржана је у част Дана ослобођења Београда.

У сценографији, коју је по четврти пут урадио Станислав Беложански, костимима Милице Бабић и кореографији Мире Сањине, наступили су Валерија Хејбалова (Kоштана), Жарко Цвејић (Хаџи Тома), Меланија Бугариновић (Kата), Драго Старц (Стојан), Софија Станковић (Стана), Живојин Милосављевић (Арса), Љубица Врсајков (Васка), Мирослав Чангаловић (Митке), Петар Обрадовић (Гркљан), Анка Јелачић (Салче), Илија Глигоријевић (Марко), Љубица Љубичић (Магда), Аница Јелинек (Софка), Јованка Маринковић (Kоца)...

Представа је изведена само осам пута, а у оквиру тога, ваља подсетити да је успешно одиграна на гостовању у Варшави, почетком септембра 1960. године.

Пољски критичар Зђислав Шјерпински истакао је да је публика овај, како га је назвао, сликовити спектакл, пун сцена из народног живота, богатих народних ношњи и интересантних игара, наградила аплаузима чак и на отвореној сцени, а посебан утисак на њега је оставило „лепо извођење“ Љубавне туге и арије Жал за изгубљеном младошћу.

Додајмо на крају и ово: опера Петра Kоњовића Kоштана „лирски устрептала драмска поема неиживљене љубавне страсти“ у којој је „локални колорит врањског амбијента дат у јарким бојама стилизоване народне попевке и у широко развијеним живописним народним играма“, а „жеђ за животом и жаљење за младошћу, пропуштено кроз психу балканског човека и означено као „севдах“ и „жал за младост“ добило изванредно суптилан и психолошки нијансиран музички израз“, и данас се, после више од осам деценија после првог приказивања у Народном позоришту у Београду, када је оцењено да је то „датум у нашој културној историји“ – сматра врхунцем у развоју српске опере.

М.Б.

 

Прочитајте још вести