Вести

На иницијативу Међународног позоришног института (ITI), већ више од 50 година од 1961. године, широм света обележава се Светски дан позоришта, 27. март.

Први пут у Хелсинкију, а затим у Бечу на деветом ITI конгресу, јуна 1961. године, тадашњи председник Арви Кивимаа из Финске, предложио је да се прославља Светски дан позоришта. Његов предлог је прихваћен са одушевљењем.
Од тада се сваког 27. марта (дан отварања Театра нација 1962. у Паризу) обележава Светски дан позоришта на различите начине.
На тај дан позоришта у свету, национални центри Међународног позоришног института и читава међународна позоришна заједница организује разне позоришне манифестације, од којих је најважнија традиционална међународна порука коју, на позив ITI-ја, увек пише позоришна личност светског угледа.
Порука се преводи на више од 20 језика, чита пред бројним гледаоцима у позориштима, штампа и емитује у разним новинама, часописима, радио и тв станицама на свим континентима.
Ове године поруку је написао италијански драматичар и добитник Нобелове награде за књижевност, 1997. године Дарио Фо.
   
Текст поруке:
Једном давно, власт је своју нетрпељивост према људима од театра изразила тако што их је истерала из града. Данас се глумци и трупе сусрећу с тешкоћама у проналажењу позоришних сцена и публике због кризе. Властодршци, дакле, више немају проблема с надзором над онима који се изражавају кроз иронију и сарказам, будући да глумци немају ни простора, а ни гледалаца којима би се обраћали. Напротив, у време ренесансе у Италији, они који су били на власти морали су се итекако потрудити да држе на узди комедијанте, који су се обраћали широком кругу публике. Познато је да се велики егзодус дружина комедије dell’arte догодио у веку противреформације, која је наредила укидање свих позоришних простора, нарочито у Риму, где су били оптужени за вређање Светог града.
Папа Иноцент XII, под снажним притиском најреакционарнијег дела грађанства и највиших представника свештенства, наредио је 1697. године укидање Театра Тординона у Риму, на чијој је позорници, према моралистима, изводен највећи број опсцених представа. У време противреформације, кардинал Kарло Боромео, који је деловао на северу Италије, посветио се плодној делатности искупљења „миланске деце", спроводећи јасну дистинкцију између уметности – највеће снаге духовног васпитања и позоришта – отелотворења таштине и профаности.
У писму упућеном својим сарадницима, које наводим по сећању, објаснио је то отприлике овако:
„У настојању да искоренимо коров, ми смо се, пославши на ломачу дела бестиднога садржаја, побринули да их искоренимо из сећања људи и да, заједно с њима, прогнамо и оне који су та дела ширили штампајући их. Али, очигледно, док смо ми спавали, ђаво је још једном показао своју лукавост. Јер, колико дубље у душу продире оно што очи виде од онога што се може прочитати у таквим књигама! Колико теже реч изговорена гласом и попраћена одговарајућим покретом повређује душе младића и девојака него што то чини мртва реч штампана у књизи! Стога из наших градова ваља избацити позоришне ствараоце као што се то чини с непожељним душама“.
Зато је једино решење за кризу надати се да ће се против нас и против младих који желе научити позоришно умеће организовати велика хајка: нова дијаспора глумаца која ће свакако, из наметнутих околности, извући незамисливе предности за ново позориште.
Дарио Фо (Милано, 29. јануара 2013.)
   
БИОГРАФИЈА
Дарио Фо (Сангиано, 24. март 1926.) је италијански драмски писац, режисер, глумац и сатиричар, добитник Нобелове награде за књижевност 1997. године.
У свом драмском делу користи методе ренесансне комедие dell’arte, популарне међу радничким класама.
Написао је више од 70 драма.
Заједно са супругом, глумицом Франком Раме основао је позоришну трупу која је развила левичарско политичко позориште, а касније су основали глумачку трупу коју је финансирала Италијанска комунистичка партија.
Године 1970. основали су путујућу групу која је изводила представе у фабрикама и на другим јавним местима.
Дело Дарија Фоа обележено је критиком организованог криминала, политичке корупције, политичких убистава, већине доктрина католичке цркве и сукоба на Блиском истоку.
У складу са идејама комедије dell’arte, његова се дела често ослањају на импровизацију.
Његове драме, посебно „Mistero Buffo", преведене су на 30 светских језика, а када се изводе изван Италије, често су прилагођене локалним почитичким и другим проблемима.
Фо подстиче редитеље и преводиоце да мењају и прилагођавају његове драме, што сматра доследном применом начела комедије dell’arte.