Вести

Порука режисера, драмског писца и позоришног педагога са Kубе, Kарлоса Селдрана поводом 27. марта, Светског дана позоришта

26 март 2019

Светски дан позоришта - 27. март обележава се и у Србији различитим програмима, као и традиционалним читањем поруке уочи извођења представа, исто као и у театрима широм света.

На иницијативу Међународног позоришног института (ITI), већ више од 50 година од 1961. године, широм света обележава се Светски дан позоришта, 27. март.

Први пут у Хелсинкију, а затим у Бечу на деветом ITI конгресу, јуна 1961. године, тадашњи председник Арви Кивимаа из Финске, предложио је да се прославља Светски дан позоришта.

Његов предлог је прихваћен са одушевљењем и од тада се сваког 27. марта (дан отварања Театра нација 1962. у Паризу) обележава Светски дан позоришта на различите начине.

На тај дан позоришта у свету, национални центри Међународног позоришног института и читава међународна позоришна заједница организује разне позоришне манифестације, од којих је најважнија традиционална међународна порука коју, на позив ITI-ја, увек пише позоришна личност светског угледа.

Порука се преводи на више од 20 језика, чита пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампа и емитује у стотинама новина, часописа, радио и тв станица на свим континентима.

Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто (Jean Cocteau) 1962. године.

Аутор овогодишње поруке је режисер, драмски писац и позоришни педагог са Kубе, Kарлос Селдран.
М.Б.

Порука Карлоса Селдрана:

„Пре него што сам крочио у позориште, моји учитељи су већ били тамо. Саградили су своје куће и своје поетике на остацима сопственог живота. Многи од њих су непознати или их једва памте: радили су у тишини, у понизности својих пробних сала и препуних гледалишта, да би потом, након много година рада и изванредних успеха, полако напустили своја места и нестали“, започиње Селдран своју поруку.

Kада је, како каже, схватио да је његов позив и судбина да настави њиховим стопама, такође је увидео да од њих наслеђује дирљиву и јединствену традицију: да живи у садашњости и да једино очекивање треба да му буде да досегне прозирност непоновљивог тренутка, у којем се сусреће с другим бићем у тами позоришта, заштићен пуком истинитошћу геста и речи која нешто открива.

„Моја позоришна домовина су ти тренуци сусрета с гледаоцима који из вечери у вече долазе у нашу салу, из најразличитијих делова мог града, да би били с нама, да бисмо поделили тих неколико сати, неколико минута. Помоћу таквих, јединствених тренутака градим свој живот. Престајем да будем ја, више не патим због себе и поново се рађам да бих увидео шта значи стварати позориште – проживети тренутке чисте, ефемерне истине, знати да је то што говоримо и радимо, тамо, под сценским светлом, истинито и да одражава наше најдубље и најинтимније биће“, истиче Селдран.

„Моја позоришна земља, којој моји глумци и ја припадамо, саткана је од тих тренутака у којима заборављамо на маске, реторику, страх да будемо то што јесмо и пружамо једни другима руке у тами“, додао је.

Позоришна традиција је, сматра, хоризонтална и нико не може да тврди да је театар на било који начин у центру света, у одређеном граду или у неком привилегованом здању.

„Позориште, како га ја доживљавам, простире се по невидљивим географским просторима који једним чином обједињују позоришну уметност и животе оних који је стварају. Сви позоришни уметници умиру заједно са својим непоновљивим тренуцима луцидности и лепоте, сви нестају на исти начин, не остављајући иза себе ништа што би их сачувало или прославило“, истиче Селдран.

Велики позоришни ствараоци, стоји даље у поруци, знају да им не вреди никакво признање када се нађу пред тим задатком који је у корену њиховог посла, а то је стварање истинских тренутака, недоречености, снаге, слободе, усред највеће неизвесности.

„И надживеће их само подаци о њиховом раду или фотографије и видео снимци на којима ће бити забележена тек бледа идеја тога што су урадили. Али тим снимцима ће увек недостајати неми одговор публике која у датом тренутку увиђа да то што се дешава пред њеним очима не може бити пренето нити сагледано ван тог простора, да истина коју тамо заједно доживљавају представља истинско животно искуство, на тренутак прозрачније и од самог живота“, написао је Селдран.

Увидео је, како истиче, да је позориште засебна земља, једна велика територија која обухвата читав свет, те не мора да се удаљи нити да оде са места на којем се налази, не мора да трчи нити да се помера.

„Стога из своје привидне непомичности радиш да би створио највеће од свих путовања, да би поновио Одисеју, путешествије аргонаута. Ти си непомични путник који непрестано убрзава густину и чврстину свог стварног света. Ти путујеш ка тренутку, ка трену, ка непоновљивом сусрету који се одиграва пред онима који су слични теби. Ти путујеш ка њима, ка њиховом срцу, ка њиховој субјективности. Путујеш кроз њих, допиреш у њихове емоције, у њихове успомене које будиш и покрећеш. Твоје путовање је вртоглаво и нико не може да га измери нити спречи“, написао је Селдран.

„Нико није у стању да одреди његов прави обим; то је путовање кроз машту твојих људи, семе које је посађено у најудаљенију од свих земаља- грађанску, етичку и људску савест твојих гледалаца. Због тога не одлазим, остајем код куће, међу својим блиским пријатељима, привидно миран, и радим даноноћно, јер знам тајну вртоглаве брзине“, поручио је Селдран.