Вести

После вишегодишње паузе, некадашњи солиста Опере Народног позоришта у Београду – бас Велизар Макса Максимовић (84) , у деветој деценији живота поново је запевао на матичној сцени на којој је током веома успешне каријере остварио велики број запажених улога.
Повратак је уследио изненада, сплетом непредвиђених околности. Наиме, двојица младих солиста, који већ дуже време у алтернацији певају улогу кућевласника Беное у Пучинијевим „Боемима”, разболели су се, па је дирекција Опере одлучила да позове господина Максимовића и замоли га да „ускочи” у поменуту ролу.
Сви који су га познавали, били су убеђени да позив неће бити одбијен. И били су, наравно, у праву. Знали су да је реч о уметнику кога поред многих карактерних особина, посебно красе висока професионалност и колегијалност. Јер, Макса, како га многе колеге и пријатељи зову из милоште, посебно се издваја по томе што је током каријере добио чак око 150 похвала за „ускакања“ како би, да се изразимо позоришним речеником, спасавао представе Опере Народног позоришта
Захваљујући том још једном његовом дивном гесту, овога пута спашени су поменути „Боеми”, који су те вечери, 25. јануара, изведени 49. пут.
На тај начин, Велизар Максимовић, рођен 1933. године у Бадовинцима, селу у Мачви, поново је после више од деценије осетио магију сцене.
– Изузетно сам задовољан својим наступом. Дејан (Савић) је то сјајно водио, он је одличан диригент, тако да није било никаквих проблема, иако су „Боеми“ веома тешка опера за дириговање. Колеге, као и сви они људи иза сцене, дочекали су ме на најлепши могући начин. Публика, такође. Заиста, понео сам најлепше утиске са те представе – каже, у изјави за сајт „Народног позоришта“, господин Максимовић који је на матичној сцени последњи пут певао пре десетак година, у „Евгенију Оњегину“ Петра Иљича Чајковског.
Када је стигао позив из дирекције Опере, није се двоумио ниједног тренутка да ли да прихвати понуду или не, иако је имао свега 48 сати да спреми улогу.
– Морамо увек да будемо спремни. То је наш живот. Код нас нема одмора, докле год смо живи. Глас се први рађа и задњи умире. Покојни колега Жарко Цвејић, који је, такође, често ускакао у разне представе, говорио је: „Кад кућа гори, треба је спасавати“. Том његовом мишљу, носио сам се и раније, па и сада. Нисам постављао никаве услове, само сам рекао: „Ту сам“. Ноте сам добио у понедељак увече, а представа је била на репертоару два дана касније, у среду. У гардеробу сам стигао тачно два сата пре почетка представе, као и увек. Без обзира на то што су напољу били лоши временски услови. То је, просто речено, јаче од мене. На представу се увек долази, минимум, два сата раније. Знао сам ову улогу на српском, али не и на италијанском. Заборавило се, знате, године су у питању. Није то мени био проблем кад сам био млад, али већ сада, у овим годинама... Фали ми мало фосфора – каже кроз смех Максимовић који је Беноу певао и на премијерном извођењу 21. јуна 2000. године, под диригентском управом Бојана Суђића, и у режији Предрага Протића.
Са одређеном дозом сете, присетио се и доба када је постао члан ансамбла Опере Народног позоришта, 1953. године.
- То је било лепо време. Пуно ентузијазма, мало пара, а пуно воље да се прескочи, чак и Месец – прича нам господин Максимовић који је пензионисан на крају сезоне 1990/ 1991, а после тога наставио је још пуних 16 година да пева као хонорарни сарадник у Опери.
Каже да ће се и убудуће, ако буде требало да ускаче у неку од представа, веома радо одазвати сваком позиву.
– Само да будем жив и здрав. За све остало нема проблема – поручио је Велизар Максимовић који је током каријере остварио веома запажене улоге, нарочито у италијанском репертоару, од којих се посебно издваја Жорж Жермон, у Вердијевој „Травијати”, са 132. наступа.
Публика га памти и као Грофа Луну у „Трубадуру”, Риголета у „Риголету”, Амонасра у „Аиди”, Фигара у „Севиљском берберину”, Белкореа у „Љубавном напитку”, Тонија у „Пајацима”…
Такође, певао је и значајне улоге у представама „Фауст”, „Кармен”, „Шпански рат”… (француски репертоар), „Јулије Цезар”, „Чаробна фрула”, „Кармина бурана”… (немачки репертоар), „Борис Годунов”, „Пикова дама”, „Иван Грозни”… (руски репертоар), „Каћа Кабанова“, „Продана невеста“... (чешки репертоар), „Коштана“, „Еро с онога свијета“, „Покондирена тиква“, „Горски вијенац“... (југословенски репертоар).
Освојио је бројне награде међу којима се посебно издвајају Трећа награда младих југословенских певача, (Загреб 1959), Прва награда младих југословенских певача, (Београд 1961/ 1962), Награда за бас (Вервије у Белгији 1961/1962), две позоришне награде за оперу „Моћ судбине“ (Фра Мелитоне) и „Чаробна фрула“ (Папагено), Повеља Народног позоришта 1990. године...
Господин Максимовић је учествовао и у разним концертним манифестацијама, а 15. година успешно се бавио и педагошким радом у Музичкој школи „Стеван Мокрањац“.
Микојан Безбрадица