ПРАХ

РЕЧ РЕДИТЕЉА
Он једног поподнева дође кући раније с посла, а она тек долази с пијаце да спреми кромпир за ручак. Ништа од ручка, остаће гладни. Нешто страшно важно се догодило и то мора да јој саопшти. Али како да јој саопшти шта је срећа? Је ли срећа сигурност? Је ли новац срећа? Је ли срећа благостање? Како да је завредимо, како да објаснимо да смо је заслужили? Је ли срећа нешто чему само можемо да тежимо? Откуд та људска вера у лутријску срећку? Питање је, заправо, има ли краја друштвеној 'транзицији' или ће се људи делити на оне који се кладе на срећу и оне који су 'срећни' профитери. Постаје ли нам смешно свако моралисање на тему новца? Ко још верује да сиромашни могу бити срећни?

ЂЕРЂ ШПИРО
Ђерђ Шпиро (Spiró György) је један од најпознатијих савремених мађарских писаца. Пише романе, приповетке, драме, песме, есеје, бави се историјом и теоријом књижевности, преводи. Рођен је у Будимпешти 1946. Дипломирао је мађарску и словенску књижевност на Универзитету Eötvös Loránd (ЕЛТЕ) 1970, а потом и журнализам и социологију. Каријеру је почео као радио новинар. Радња његових романа често је просторно и временски измештена, али се снажне паралеле са данашњим временом неминовно намећу: „Ђерђ Шпиро може да уради нешто чему други писци могу само да завиде – он може да се креће кроз време“ (Имре Кертеш). У историјском роману о пољском Народном позоришту са почетка 19. века, Иксеви (1981), са Војчехом Богуславским као главним ликом, Шпиро говори о борби уметника против цензуре. На 800 страна романа Заробљеништво (2005), који је смештен у Римско царство у доба Јулијевско-клаудијевске династије, Шпиро се враћа својим коренима и прати доживљаје Јеврејина луталице по имену Ури. Роман Пролећна изложба (2010) постигао је велики успех. Радња је измештена у револуционарну 1956. и постреволуционарну 1957. и приповеда застрашујућу кафкијанску причу о анти-хероју, такозваном малом човеку, инжењеру који упркос најјачем могућем алибију (све време револуције је провео у болници), не може да избегне апсурдну оптужбу да је учествовао у побуни и то као један од главних подстрекача. Роман је објављен и на српском језику. Као изузетан познавалац многих језика, нарочито словенских (руски, пољски, словачки, српскохрватски), Шпиро је написао јединствену студију о развоју драме у Средњој и Источној Европи, а међу његовим делима из области историје књижевности истиче се и монографија о Мирославу Крлежи. Својим авангардним стилом, ликовима са маргине, богатим и сочним језиком, Шпиро уме да шокира традиционалну мађарску критику. Његове драме су освојиле бројне награде, укључујући и неколико награда за „Најбољу мађарску драму године“. Комад Пилећа глава (1986) је оцењен као „најважнија мађарска драма у последњих 20 година“ (Dramatic Exchange). Међу бројним наградама и признањима издвајају се Кошутова награда, Награда „Атила Јожеф“, Награда мађарске позоришне критике, Награда „Тибор Дери“... 
Ђерђ Шпиро је професор на Академији за драмску и филмску уметност. Члан је Шечењи (Széchenyi) академије за књижевност и уметности.

Према: http://berlin.eunic-online.eu
www.rts.rs
https://en.wikipedia.org

ВЕЉКО МИЋУНОВИЋ
Рођен је 1986. године. Дипломирао позоришну режију на београдском Факултету драмских уметности, у класи професора Егона Савина. Као асистент редитеља сарађивао је са Јиржијем Менцлом и Паолом Мађелијем. Након испитне представе по Фејдоовом тексту Не шетај се гола, следе представе У лову на бубашвабе (Југословенско драмско позориште), Отело (Град театар Будва / Зетски дом / Фестивал МЕСС), Ревизор, Урнебесна трагедија (Црногорско народно позориште, Подгорица), Живот је пред тобом, Смрт трговачког путника, Анђели чувари (Београдско драмско позориште), Неспоразум (Народно позориште у Београду) и Гардеробер (Словенско народно гледалишче, Марибор). Представе које је режирао гостовале су и награђиване на више од двадесет фестивала код нас и у иностранству.