ПРЕМИЈЕРА ДРАМЕ "КОД ВЕЧИТЕ СЛАВИНЕ" 16. АПРИЛА НА СЦЕНИ "РАША ПЛАОВИЋ"

Представа "Код Вечите славине", по тексту Момчила Настасијевића, у адаптацији Слободана Обрадовића и режији Милана Нешковића, биће премијерно изведена у среду 16. априла на Сцени "Раша Плаовић".

У подели су Александар Срећковић (Сирчанин/ отац и син), Борис Пинговић (Подољац/отац и син), Вања Ејдус (Магдалена), Хана Селимовић к.г. (Тета Тина), Небојша Дугалић (Ћопа), Ненад Стојменовић (Роман), Димитрије Илић (Чика Јоле), Бранко Видаковић (Пијанац), Ивана Шћепановић (Сирчанка), Дејана Миладиновић (Подољка), Небојша Кундачина (Рапа), Миња Пековић к.г. (Смиља) и Нада Мацанковић к.г. (Цветана).
Драматург је Молина Удовички Фотез, сценограф Весна Поповић, а костимограф Тамара Бушковић.
У ауторској екипи су и Владимир Пејковић (композитор), Радован Кнежевић (сценски говор), Татјана Поповић (сценски покрет), Барбара Толевска (организатор), Сандра Роквић (инспицијент), Сандра Тодић (суфлер) и Милена Дебељковић (организатор на пракси).
М.Б.

Више фотографија можете погледати ОВДЕ

                                                    ИНТЕРВЈУ: МИЛАН НЕШКОВИЋ, РЕДИТЕЉ ПРЕДСТАВЕ „КОД ВЕЧИТЕ СЛАВИНЕ"
   
                                                                            Настасијевић је ванвременски писац
   
    Један од најперспективнијих редитеља млађе генерације Милан Нешковић ускоро ће дебитовати у Народном позоришту драмом Момчила Настасијевића „Код вечите славине". Премијера је планирана за 16. април, а у брижљиво одабраној глумачкој екипи су Александар Срећковић (Сирчанин/ отац и син), Борис Пинговић (Подољац/отац и син), Вања Ејдус (Магдалена), Хана Селимовић (Тета Тина), Небојша Дугалић (Ћопа), Ненад Стојменовић (Роман), Димитрије Илић (Чика Јоле), Бранко Видаковић (Пијанац), Ивана Шћепановић (Сирчанка), Дејана Миладиновић (Подољка), Небојша Кундачина (Рапа), Миња Пековић к.г. (Смиља) и Нада Мацанковић к.г. (Цветана).
    Настасијевић је овај комад написао давне 1929. године. Да ли се и у чему данас огледа његова актуелност?
    Ни у чему. У томе је његова снага. „Актуелно“ је реч коју, верујем, не треба ни спајати са делима Момчила Настасијевића. „Ванвременски“ – то већ стоји. Зато што се укидање времена може приметити у сваком сегменту његовог стваралаштва, било да је реч о драмама, прози или поезији. Код Настасијевића се трага за недокучивим. За нечим што није ни историјско, ни свакодневно. Настасијевићева димензија је далеко од реализма и пуке нарације и ако већ треба да се дефинише, најпре је митолошка - она у којој време, заправо, и не тече. Оно једноставно јесте.
    Шта је вама, као редитељу, посебно интересантно у овој драми?
    Дефинитивно поезија, јер сматрам да позориште треба и мора да тежи поезији, као ултимативном стилу изражавања. Замислите представу која траје колико и читање једне песме, а која у себи садржи све елементе исте. То је идеал. Бар мој. Друга конекција са овом драмом јесте језик којим је писана, а који је мени јако близак и битан због неговања књижевних дужина које постају запостављене у модерном говору. Настасијевићев језички израз критичари су раније махом квалификовали као исконструисан и неспретан за сцену, без драмског става и напетости. То је бесмислица. Посебно данас, када се узме у обзир савремени гледалац.
    Ово је прва поставка „Код вечите славине", не само у Народном позоришту, него и у Београду. Може ли се одлука, да режирате овај комад, протумачити и као информисање публике о нечему, условно речено, непознатом?
    У време када је писао драму, пре Другог светског рата, Настасијевић је био посматран као превише „мистичан“. Касније је био обележен као превише „православан“. У оба случаја био је заглављен у вакууму, у надстварности. „Пустињак у граду“. Било би дивно да су његови комади често до сада постављани на нашим сценама, па да се онда изнова и изнова преиспитује њихова валидност. То, нажалост, није случај. Сумануто је то што ауторска и глумачка екипа, данас, осам деценија од настанка комада, има задатак да га „рехабилитује“ као драмског писца. А на терет му се, ваљда, ставља то што је био својеглаво отуђен од масе и то што је богатство израза умео да препозна у сажетости.
    Настасијевић нам у овом комаду нуди причу која је сва огрезла у проклетству крви и греха који се, као у грчкој трагедији, преноси с родитеља на децу...Упркос свему, има ли места, бар, за трачак оптимизма?
    Не, будући да оптимизам имплицира очекивање позитивног исхода из било које ситуације. Веома је тешко очекивати позитиван исход тамо где се помињу речи као што су крв, грех, проклетство, родитељи, деца...
    Микојан Безбрадица
   
   • Интервју је објављен у 75. броју "ПОЗОРИШНИХ НОВИНА", 28. децембра 2013. године

'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

                                      ИНТЕРВЈУ: НЕБОЈША ДУГАЛИЋ, УОЧИ ПРЕМИЈЕРЕ ПРЕДСТАВЕ „КОД ВЕЧИТЕ СЛАВИНЕ"
    
                                                                           Неумољивост проклетства
    
    Првак Драме Народног позоришта у Београду Небојша Дугалић ускоро ће у своју богату биографију дописати нову улогу. Реч је о Ћопи, једном од главних јунака драме „Код Вечите славине", коју по драми Момчила Настасијевића из 1929. године, у адаптацији Слободана Обрадовића, режира Милан Нешковић. Представа ће премијерно бити изведена 16. априла на Сцени „Раша Плаовић", а осим нашег саговорника, у подели су и Александар Срећковић (Сирчанин/ отац и син), Борис Пинговић (Подољац/отац и син), Вања Ејдус (Магдалена), Хана Селимовић (Тета Тина), Ненад Стојменовић (Роман), Димитрије Илић (Чика Јоле), Бранко Видаковић (Пијанац), Ивана Шћепановић (Сирчанка), Дејана Миладиновић (Подољка), Небојша Кундачина (Рапа), Миња Пековић (Смиља) и Нада Мацанковић (Цветана).     
    Драмско стваралаштво Момчила Настасијевића није нашло места на репертоарима већих позоришта, а и она ретка извођења нису позитивно оцењена и шире прихваћена. Зашто је, готово, до данас, остао енигма за позоришне ствараоце?
    Настасијевић је по свом темељном сензибилитету, пре свега, песник, а густина његовог песничког језика је такве врсте да захтева широка познавања разних традиција из којих је певао; филозофских, религиозних, песничких и литерарних, уопште. Због тога се, на први поглед, стиче утисак да су његове драме прехерметичне, прегусте, недовољно позоришне и сценичне, јер позориште углавном рачуна на другачију врсту комуникативности од оне коју Настасијевић покушава да проведе.
    Какав је био ваш први утисак када сте се срели са Настасијевићевим опусом?
    Он је мени веома близак. Његовим опусом се бавим већ више од двадесет година. Настасијевић се и на макро и на микро плану својих драматуршких структура труди да сачува неухватљивост и парадоксалност догађаја о којима сведочи и да, пре свега, ослика просторе унутрашњих антиномичности човековог бића. Винавер је у својој „Пантологији" парадирајући српске песнике и писце, једино изузео и поштедео Настасијевића своје пародијске оштрице. Назвао га је свецем српског језика. То, заиста, није случајно, зато што код Настасијевића нема ниједног слова вишка или мањка. Код њега је свака реченица засебан, згуснути догађај по себи. Готово да нема ниједне тачке која је ту, тек тако, случајно.
    Шта је неопходно да би се Настасијевић „примио" код публике?
    Потребна је посебна врста прималачке отворености, отворености за такав титрај догађајне снаге саме поезије, јер је на тој снази ослоњен сам драмски догађај. Када говоримо о драмском оквиру у комаду "Код Вечите славине", ту суштински нема ничег новог, јер сличне приче већ постоје. Међутим, оно што издваја ову причу од осталих је управо снага језика којим се оглашава тај догађај проклетства крви и сплетености њихових судбина. Сви ти појединачни животи добијају неки незаустављив и проклети замах са неке незнане стране. Нешто изван њих самих узело их је под своје и гони их да сваки њихов чин буде на руку тог проклетства.
    Мислите ли да би ова инсценација могла код публике да створи једну потпуно другачију слику о Настасијевићу, наравно, у позитивном смислу?
    Да. Искрено се надам да ће тако бити, јер смо се током досадашњих проба, чини ми се, на најтачнији начин дохватили суштине Настасијевићеве поетике. Наравно, увек је отворено питање домета, али дубоко верујем да, када се зна шта су основне нити које чине Настасијевићево ткање, може да се испреде један бескрајно разнобојан ћилим који ће Настасијевића отворити на један нов, свеж и тачан начин.
    У којој мери Настасијевићева „Славина" одражава садашњи тренутак?
    Сматрам да је сваки комад класичне литературе актуелан. Ми, актуелност, некако увек доживљавамо тако што је везујемо за неке спољашње, социјалне оквире. Међутим, егзистенцијална питања унутар човека вазда су актуелна. Настасијевић је још тада, много пре посмодернизма, потпуно наговестио све постмодерне теме. Дакле, овде имате мотив лудила, мотив леша, мотив нестабилности и рашчињења рода, говор о фракталном субјекту... То су све теме којима се бави савремена филозофија, а овде су, пре осамдесет и нешто година, већ отворене на готово истоветан начин како се третирају и данас. Начин на који Настасијевић гради то полудело време и шта је то што узрокује да неки простор, неко време, неке судбине и судбински заплети полуде и узму неки самостални ток, мах и замах, је оно што, заправо, представља вечиту актуелност овог комада.
    Ваш јунак Ћопа је један од његових главних јунака?
    Он служи у тој крчми од које је њен газда, који препродаје девојке, начинио једну јазбину блуда, разврата и сваког злодејства. Ћопа је заробљен чињеницом да га је тај и такав човек отхранио и однеговао. Стицајем околности, постао је посредни саучесник у свим догађајима везаним за газду. Он је човек који из осећања кривице и кајања према таквом саучесништву, ипак остаје у тој крчми, као последњи чувар разумности у покушају да нешто спасе и сачува од тог неумољивог проклетства.
    Микојан Безбрадица

Интервју је објављен у 78. броју "ПОЗОРИШНИХ НОВИНА", 29. марта 2014. године

 

                                     ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ ОДРЖАНЕ 14. АПРИЛА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Представа "Код вечите славине" по тексту Момчила Настасијевића у режији Милана Нешковића биће премијерно изведена 16. априла на сцени "Раша Плаовић" Народног позоришта, најавио је на конференцији за новинаре директор Драме Спасоје Ж. Миловановић.
Комад написан 1929. године игран је у Зеници, Сомбору, Крагујевцу и Вршцу и имао телевизијску адаптацију, али никада није био на сцени у Београду, рекао је он помињући да Настасијевићеве драме тешко комунцирају са публиком и траже велику концентрацију.
"То није лака игра него дубоко промишљање. Овај текст је незаобилазна степеница у разумевању развоја српске драме и позоришта", истакао је он и подсетио да Настасијевић није припадао ни једном правцу, већ се бавио народном поезијом и у њој тражио инспирацију, истовремено користећи искуства светске литературе.
Директор је признао да је било стрепњи на почетку рада, али је изразио уверење да је захваљујући креативности и стрпљењу младог редитеља и целе екипе добијена узбудљива и модерна представа.
Нешковић (29) је изјавио да је ово најсветлији пример српске драматургије између два рата, а да се ни један велики редитељ није усудио да га ради. "Захтева радикални приступ, да сви у ансамблу изврну своју кожу наопачке, поставе је на добош и онда свирају по њој", додао је он цитирајући опис Милене Марковић.
"То је једини начин да комад буде жив на сцени, савремен и да комуницира. Сви смо се јако потрудили да језик који је архаичан не звучи тако, а ништа од текста нисмо избацили, чак смо и додали неке Настасијевићеве песме", рекао је редитељ.
Улоге играју Вања Ејдус, Хана Селимовић, Небојша Дугалић, Ненад Стојменовић, Александар Срећковић, Борис Пинговић, Димитрије Илић, Бранко Видаковић, Ивана Шћепановић, Дејана Миладиновић, Небојша Кундачина, Миња Пековић и Нада Мацанковић.
Аутор адаптације Слободан Обрадовић рекао је да је задржана Настасијевићева варијанта одмотавања догађаја уназад, са ситуацијама које су суви реализам, док су реплике чиста поезија. Прича почиње данас, затим се приказује радња од пре око 40 и на крају од пре 70 година.
Драматуг Молина Удовички описала је дешавања у кафани "Код Вечите славине" на раскрсници путева као "таласе љубави, мржње, лажи, сумње, истине, доброте, злоће који се преливају преко те славине, говорећи о животу самом, о његовој неухватљивој суштини и свеобухватности".
У фокусу је трагична, инцестуозна љубав брата и сестре, уз сукоб две породице док се у кафани обједињују животи људи из једног села.
За глумце рад је био тежак, али инспиративан јер је "текст предиван кад се чита, а тежак кад треба да се изговори", приметио је Срећковић.
За Пинговића "Настасијевићев песнички набој и густи занос завређују да се уђе у ту авантуру", Ејдус је додала да Настасијевић измиче рационализацији и треба да се игра из срца, Дугалић да је то "комад о оном непојамном у самом појавном", а Пековић да је битно што се темељно бави српским језиком у ово време његовог кварења и поплаве туђица.
Видаковић је признао да је иначе хедониста, али је пристао да "да крв", јер је ова представа нешто сасвим другачије, док је Стојменовић најавио да ће она изродити будуће велилко редитељско име посебног сензибилитета.
Сценограф је Весна Поповић, костимограф Тамара Бушковић, композитор Владимир Пејковић.