Вести

Представа „Зли дуси“, по роману Фјодора Михајловича Достојевског, у драматизацији и режији Тање Мандић Ригонат, биће премијерно изведена 22. новембра (20,30) на Сцени „Раша Плаовић“.

“Зли дуси” су једно од најконтроверзнијих књижевних дела 19. века. Ниједан роман Достојевског није толико оспораван.  За једне критичаре он је био груби памфлет, а за друге једно од највећих дела светске литературе. И једни и други били су у праву. Достојевски је био одлучио да се обрачуна са „модерним идејама“ свог времена, пре свега са нихилизмом који је захватио руску омладину и напредну интелигенцију – од левих либерала до анархиста Бакуњинове школе. Писао је „Хоћу да изложим неке мисли, па макар моја уметност страдала“ (...) и „...то што пишем је тенденциозно, одлучио сам да се што је могуће оштрије и жешће изразим“.
Непосредни повод  за роман  био је „процес Нечајеву“  који је наишао на велики одјек у целој Русији, па и у Европи. Нечајев, један радикални фанатик, организовао је у Москви револуционарну студентску групу коју је водио на деспотски и беспризоран начин, наводно као заступник једног тајног, свезнајућег и свемоћног „револуционарног  комитета“ (који у ствари није ни постојао).  Када је један члан групе, студент Иванов, изразио сумњу у тврдње вође и одбио апсолутну послушност, он је у новембру 1869. године, убијен по налогу Нечајева. Убрзо су руске и иностране новине почеле да извештавају о овом убиству и процесу до кога је дошло, и то на сензационалан начин, са много претеривања и фантастичних додатака.
Сматра се да Достојевски није био добро информисан, јер су нихилисти, као и анархисти,  неоправдано били повезивани са тероризмом. Већина њих је била реформски оријентисана  и одбацивала је примену насиља. Достојевски је њихову културу опхођења, не без симпатија, исмевао. (Нихилисти су се трудили да свугде говоре истину, чак и у конвенционалној конверзацији са дамама; анархиста Кропоткин пише да је нихилиста уступао столицу дами једино ако је она била уморна. Ни по коју цену јој не би рекли комплимент ако он не одговара истини, и слично). Достојевског је, заправо, највише бринуо атеизам који су они отворено исказивали. Сматрао је да је то утицај западног индивидуализма, материјализма и иморализма. Уосталом, 1870. године када се спремао за обрачун са њима, Достојевски је имао спреман план за роман „Живот једног великог грешника“.  У идејама о рушењу институција и изградњи срећног друштва на земљи, он је видео манипулацију масама која ће до „људског мравињака“ у коме су сви равноправни, доћи проливањем река крви и затирањем сваког трага појединачној личности. Историја је, много деценија после настанка “Злих духа”, дала Достојевском то за право. Али, наравно, он не би био генијалан уметник да се задржао на памфлетском обрачуну са „модерним идејама“. Да је остао на томе, Достојевски би само написао сјајан политички трилер или идеолошку сатиру о бесомучницима које распиње злодух неке неруске идеје. Уместо тога он је изградио галерију невероватно пластичних ликова на челу са Николајем Ставрогином, харизматичним негативним јунаком, заводником који не може да воли - иако то жели, грешником који жели, али не може да се покаје, неверником који жели да верује, злочинцем који није починио ниједан злочин, али је допустио да се сваки злочин догоди...
Сви јунаци Достојевског питају се о смислу живота. Они, како је приметио Албер Ками, делују стварније од личности из саме стварности. Једна од таквих личности је и бескрупулозни  Петар Верховенски, вођа завереника који у мирној провинцијској вароши успевају да саблазне и за своје наказне идеје о рушењу свега постојећег придобију нормалне људе, па чак и жену самог губернатора. У својој „револуционарној ангажованости“ он иде тако далеко да би сваки демон његовог изостанка саосећајности постидео. Или, Лиза Николајевна коју, док по целој губернији већ пламте пожари, Ставрогину вуче њено „срце које се у опери васпитавало“. И то у тренутку када он чини последњи у низу својих злочина; чека да Фећка робијаш убије његову закониту супругу, хрому и јуродиву Марију Тимофејевну, сиротицу с којом се из обести венчао...
Ту су и други ликови; Шатов, који покушава да се отргне од нихилистичких завереника и зато бива убијен (попут студента којег је Нечајев ликвидирао), његова сетра Даша, сиротица коју је Ставрогинова мајка, богата спахиница узела у заштиту, која ће Ставрогину остати верна и по цену да се потврди да је истински злочинац; Кирилов који воли живот и свакодневно вежба да би сачувао здравље, а по властитом програму се припрема да изврши самоубиство да би доказао да „ако нема Бога, онда је човек Бог“. Ту су и две величанствене фигуре, представници старе генерације која је својим либералним идејама обликовала генерацију моралних монструма – Варвара Петровна, Ставрогинова мајка, и Степан Трофимович Верховенски, отац Петра Верховенског.
Драматизација Тање Мандић Ригонат на оригиналан начин оживљва лик девојчице Матрјоше, коју је Ставрогин „саблазнио“ и отерао у смрт и која га, као отеловљена савест, ни у једном часу не напушта. Захваљујући овој интервенцији, коришћењу средстава позоришне поезије и интерполације анархистичких текстова Прудона, Бакуњина и Кропоткина, у овој представи сукоб начела атеизма, нихилизма, и морализма, са једне стране, и начела љубави, покајања, обичне људске радости која не тражи да због њеног остварења цео свет треба да се разруши, заоштрава се до пароксизма. А, на примедбу Петра Кропоткина, које је питање епохе, од  друге половине деветнаестог века па све до данас, и које Тања Мандић Ригонат бира за мото своје драматизације, гледаоци ће, свако за себе, морати да потраже одговор.
Улоге тумаче Игор Ђорђевић (Ставрогин), Борис Комненић (Верховенски Степан), Горан Јевтић (Верховенски Петар) к.г., Ненад Стојменовић (Шатов), Милутин Милошевић (Кирилов) к.г , Слободан Бештић (Тихон), Александар Срећковић (Лебјаткин), Зоран Ћосић (Фећка Робијаш), Бранко Видаковић (Липутин), Душанка Стојановић Глид (Варвара Петровна), Данијела Штајнфелд к.г. (Лиза), Александра Николић (Прасковја), Вјера Мујовић (Хромка), Љума Пенова к.г. (Девојчица), Марија Бергам к.г. (Даша), Вања Милачић к.г. (Мари Шатова), Добрила Стојнић к.г. (Слуга, Дадиља) и Данијела Угреновић (Виргинска).
У сарадничкој екипи налазе се Славко Милановић (драматург), Александар Денић (сценограф), Бојана Никитовић (костимограф), Анђелија Тодоровић (кореограф), Ања Ђорђевић (композитор)...