Вести

ПРЕМИЈЕРА ОПЕРЕ ЂУЗЕПА ВЕРДИЈА "МОЋ СУДБИНЕ" 25. ФЕБРУАРА НА ВЕЛИКОЈ СЦЕНИ

30 јануар 2017

Опера у четири чина „Моћ судбине“, славног италијанског композитора Ђузепа Вердија, биће премијерно изведена 25. фебруара на Великој сцени, под диригентском управом Дејана Савића и у режији госта из Италије Алберта Палоше.
У подели су Александар Маневски/ Михаило Шљивић/ Страхиња Ђокић (Маркиз), Јасмина Трумбеташ Петровић/ Ана Рупчић (Леонора), Миодраг Д. Јовановић/ Драгутин Матић (Дон Карлос), Дејан Максимовић/ Душан Плазинић (Дон Алваро), Јадранка Јовановић/ Александра Ангелов/ Љубица Вранеш (Прециозила), Небојша Бабић / Алекса Васић (Фра Мелитоне), Иван Томашев/ Ненад Јаковљевић/ Драгољуб Бајић (Гвардијан), Татјана Митић/ Јована Белић/ Невена Матић (Собарица), Свето Кастратовић/ Михаило Шљивић/ Страхиња Ђокић  (Алкаде), Дарко Ђорђевић/ Слободан Живковић/ Стеван Каранац (Трабуко) и Предраг Глигорић/ Миодраг Марковски (Хирург).
У представи учествују Оркестар, Хор и Балет Народног позоришта у Београду
Сценограф је Мираш Вуксановић, костимограф Катарина Грчић Николић,кореограф Дејан Коларов, а мајстор светла Тереза Гаргано.
У ауторској екипи су и Тереза Гаргано и Ивана Драгутиновић Маричић (помоћници редитеља), Матео Анселми и Ана Григоровић (асистенти редитеља), Дијана Цветковић и Патрик Бернс (асистенти диригента) и Јасна Сарамандић (асистент сценографа).
Концертмајстор Едит Македонска / Весна Јансенс.
Инспицијенти: Бранислава Пљаскић/ Ана Милићевић
Суфлери: Кристина Јоцић/ Силвија Пец
Либрето за оперу „Моћ судбине“, која је праизведена у Петрограду, 10. новембра 1862. године, написао је Франческо Марија Пјаве.
М.Б.

ИНТЕРВЈУ СА МИОДРАГОМ Д. ЈОВАНОВИЋЕМ, ОБЈАВЉЕН У 102. БРОЈУ "ПОЗОРИШНИХ НОВИНА", 29. ДЕЦЕМБРА

                 Ко зна да пева Вердија, влада репертоаром

Вердијева опера „Моћ судбине”, поново ће, после неколико година паузе, бити уврштена на редован репертоар Велике сцене. Премијера је планирана за 25. фебруар, а главну баритонску улогу (Дон Карло) у том ремек-делу оперске уметности из 1862. године певаће првак Опере Миодраг Д. Јовановић.
Током досадашње каријере, већ сте се сретали са овом веома захтевном и сложеном улогом. У чему се састоји комплексност у тумачењу ликова из Вердијевих опера?
Ђузепе Верди је дефинитивно уобличио, односно дефинисао баритонски глас, као посебан гласовни род (између баса и тенора). Доницети већ даје посебне категорију и задатке баритонима, али тек захваљујући Вердијевим операма, како се то популарно каже, баритони су „добили посао”! Пред Вердијевог баритона се у вокалном смислу постављају најтежи могући задаци. Ко може, уме и зна да пева Вердија, обично може да влада и сваким другим репертоаром, почев од најраније, ренесансне музике, па све до композитора XX и ХXI века. Иначе, Дон Карло је улога у којој ми је нарочито интригантан тај дијапазон најразличитијих ситуација и расположења, као и временски распон. Како је то својевремено, веома духовито приметио мој колега Бранислав Косанић, док ме је „држао” на самом почетку опере, када се Дон Карло представља да је студент на Саламанки...: „Никада нисам држао у рукама „старијег” студента” (тада сам већ имао пуних 48 година!). Дон Карло свакако припада Вердијевим најзахтевнијим, драмски обојеним улогама.
Верди је, између осталог, познат и по томе што његова музика отелотворује и сажима дух белканто певања, али истовремено и представља италијански сентимент у свој његовој ширини и дубини...
Па да није било Вердија, не би ни опера и оперска уметност били оно што су данас. Верди је друго име за оперу као такву! Његова музика је с једне стране врхунац такозваног белканта, а уједно и почетак нечега што ће се касније назвати веризмом у опери! Верди је Италијан par exellance, у сваком смислу те речи! Његова музика је понајбоље што је италијански музички геније икада створио! Он је био још за живота веома вољен и поштован од стране својих сународника, да не кажем обожаван. Његова музика је обележила италијански XIX век ништа мање него што је Вагнерова обележила исти период у немачкој музици! Није чудо да су били вршњаци.
Велики оперски уметници, попут Вас, најчешће су веома скромни, једноставни и „чврсто стоје на земљи“. Управо они никада не забораве да истакну да су захвални својим узорима и свим значајним могућностима које им омогућавају професионални развој. Може ли без захвалности и разумне скромности бити испуњена дубина значења посла којим се бавите?
Хвала вам на комплименту, али, без лажне скромности, ја себе једноставно не доживљавам као великог оперског уметника (сем ако се не ради о телесном габариту, мада и ту има „много већих”!?). Пре свега, захвалан сам Господу што ми је подарио дивне родитеље (на жалост, већ су покојни…), који ме ни на који начин нису спутавали и који су без велике драме и прекора, истрпели сва моја животна лутања и заблуде. Захвалан сам и свим мојим учитељима и професорима, који су несебично са мном поделили своја знања и погледе, не само на музику, већ и на живот уопште, без обзира да ли су се тa њихова учења показала као тачна. Захвалан сам такође свима који су ми дали (и дају) посао и омогућили ми да радим оно што волим и од тога живим. Захвалан сам свим мојим пријатељима, као и публици која ме воли и цени, јер да није њих, не би било ни мене. И на крају, дубоко сам захвалан мојој супрузи Александри, на њеној љубави и безграничном стрпљењу, јер сам свестан да са мном и свим мојим каприцима и дефектима, није лако живети… Чини ми се да су неке улоге као Риголето, Набуко и Магбет у истоименим операма, Маркиз Поза у „Дон Карлу”, Дон Карло у „Моћи судбине”, Јаго у „Отелу”, Скарпија у „Тоски”, Јоханан у „Саломи”, Холандез у „Летећем Холанђанину”, као и четири ђавола у „Хофмановим причама”, на неки начин креирале препознатљивост мом гласу и интерпретацији.
Природа посла којим се бавите је таква да сте, чини се, „осуђени” на вечито учење, кориговање и усавршавање?
У послу оперског уметника нема стагнације. Временом сте или бољи, или гори. Наравно, кризе се догађају, али је битно да постоји стална тежња ка усавршавању и напредовању, јер у противном завршавате каријеру. У том процесу, узори су неопходни, јер на тај начин учите и усавршавате се. Није речено да су узори све време исти. Како се ви мењате и напредујете, тако се мењају и ваши узори, како професионални тако и у сваком другом смислу.
Када смо већ код узора, коме сте се дивили и говорили „мој наклон до пода“?
Па, „клањам се до пода” сваком ко је у било чему бољи од мене, а бојим се да је таквих много… Шалу на страну, „клањам се до пода” сваком оном ко је успео да кроз живот прође уздигнуте главе и неукаљана образа. Сваком оном ко без зазора може да изађе пред људе, као и пред Господа, кад за то дође време.
Пре 23. године, били сте један од победника на Међународном конкурсу „Puccini e il suo tempo”, који је одржан у Милану, у част тог славног италијанског и светског ствараоца класичне опере. Шта је то „нешто посебно“ што га, према вашем мишљењу, издваја од осталих композитора?
Многи кажу да је Пучини последњи велики италијански оперски композитор. Многи чак сматрају да је са Пучинијем умрло и само оперско стваралаштво. Можда је ова теза преоштра, али сама по себи говори о његовој величини. Ипак, чини ми се да је фамозно јединство речи и музике доживело кулминацију, баш у Пучинијевом делу.
Као солиста, гостујете у Европи, САД и Азији. Где је данас српска опера у поређењу са светском сценом?
Па како да вам кажем и „далеко”, и „близу”… Оно у чему смо, да кажем, „далеко”, су пре свега материјални услови и организација посла (ту подразумевам и избор наслова, продукцију и поделе). Колико знам, Закон о позоришту не постоји, као и Закон о националној Опери, што Опера Народног позоришта у Београду по својим карактеристикама и прерогативима свакако јесте. Због горе наведених услова, често импровизујемо… Не кажем да импровизација не може да успе, али никако није добра као принцип рада и (дугорочног) планирања у националном позоришту. С друге стране, „близу” смо, јер наш народ недри огромну количину младих и даровитих људи, како певача и музичара, тако и редитеља, сценографа и костимографа. Треба им само дати шансу, односно упрегнути их, запослити их!
Веома је тешко опстати по организационом обрасцу већ минулих времена и одговорити захтевима савременог друштва?
Бојим се, уколико се не изнађу нека нова и креативна решења, да ризикујемо да останемо без потенцијалне (будуће!) публике. Јер, савремени човек је поприлично „размажен” у својим захтевима и очекивањима невероватно великом понудом на тржишту културних добара. Реч тржиште баш и не волим кад је уметност у питању, јер једноставно не може се све и свако подвести под критеријум тржишта.
Дакле, чињеница је да живимо у времену које, баш, и није наклоњено култури и њеним вредностима. Упркос свему, могу ли људи данас да нађу смисао и утеху у позоришту?
Уверавам вас да велика већина наше публике, која редовно посећује представе Опере Народног позоришта налази и „смисао и утеху” у оперском позоришту! С друге стране, „времена” никада нису била наклоњена култури и њеним вредностима… У противном, не би Верди, својевремено, осетио потребу да о сопственом трошку подигне „Старачки дом за сиромашне музичаре” у Милану, који и дан данас постоји и ради!
У вашој биографији, осим садашњег посла - оперски певач, пише и да сте били директор Опере Народног позоришта, потом виолиниста... Хоћете ли још нешто „дописати“? Дириговање, можда?
Прво сам био виолиниста, па певач, па мало директор… За нешто четврто је већ касно, али испричаћу вам једну истиниту анегдоту. Својевремено ме је покојни маестро Шурев убеђивао да студирам дириговање речима: „Ајде дете, да учиш да диригираш… Ти си бре музикант и певач…”. Ја сам се „бранио” како слабо, скоро никако не свирам клавир, а он ме је уверавао да има много диригената који уопште не свирају клавир, а при том више него солидно диригују. Није успео да ме убеди.
Микојан Безбрадица