Премијера опере Станислава Биничког "На уранку" 30. октобра на Великој сцени

Опера Станислава Биничког "На уранку", према либрету Бранислава Нушића, биће премијерно изведена 30. октобра (19,30) на Великој сцени, под диргентском управом Стефана Зекића и у режији Ане Григоровић. 

У подели су Софија Пижурица/ Марија Јелић/ Евгенија Јеремић (Станка), Дејан Максимовић/ Марко Живковић (Раде), Дубравка Филиповић/ Свјетлана Ђокић/ Тамара Никезић (Анђа), Вук Матић/ Вук Зекић/ Михаило Шљивић (Реџеп), Михаило Оташевић/ Синиша Радин/ Милан Панић (Мујезин) и глумац Хаџи Ненад Маричић. 

У представи учествују Хор, Оркестар и Оперски студио Народног позоришта. 

Сценографкиња је Дуња Kостић, костимографкиња Kатарина Грчић Николић, за кореографију је био задужен Милош Kецман, док је аутор сценског покрета Сузана Лукић. 

Асистент редитеља је Исидора Гонцић, инспицијенткиње су Ана Милићевић и Мирјана Голочевац, а корепетитори Срђан Јараковић, Невена Живковић, Нада Матијевић и Глеб Горбунов.

Опера „На уранку“ праизведена је у Народном позоришту у Београду 20. децембра 1903. године.

Радња се дешава у српском селу под Турцима. Љубав Станке и Радета благосиља Радетова мајка Анђа. Из прикрајка их посматра Турчин Реџеп који, када Раде одлази са мајком, изјављује Станки љубав. Пошто га Станка одбија, љутити Реџеп спрема освету. Уз песму наилазе момци и девојке и веселе се због предстојеће свадбе. Међутим, Реџеп на сав глас изјављује да се Радету не зна отац...

У међувремену, на сцени Народног позоришта, премијерно је изведена још три пута – 26.09.1968, 07.10.1999. и 04.12.2003. године. 
М.Б. 

                     Интервју са редитељком Аном Григоровић, објављен 28. септембра у 126. броју "Позоришних новина"

 

                                                                                      Паланка је непроменљива

Оперски репертоар Велике сцене ускоро ће (после Kоњовићеве „Kоштане“, која је премијерно изведена крајем прошле сезоне) бити богатији за још једно домаће дело. Реч је о опери „На уранку“ Станислава Биничког, из 1903. године, за коју је либрето написао Бранислав Нушић. Ово дело, које се сматра првом српском опером, режира Ана Григоровић, а премијера је заказана за 30. октобар, под диригентском управом Стефана Зекића.

Радња је смештена у бурна времена с краја претпрошлог века, негде на југу Србије. У тој својеврсној љубавној трагедији, и јунаци и антихероји пате на свој начин и тако одсликавају живот на Балкану оног времена. Иако се много тога, у међувремену, променило, ова прича је и данас и те како свежа и актуелна?

Овај мелодрамски заплет кореспондира са нашим временом због непроменљивости паланачке средине. Варош, која иза леђа и по ћошковима сеје трачеве, није се променила од претпрошлог века. Наш индивидуални однос према другачијима, посебно према ванбрачним односима и ванбрачној деци јесте прихватљивији него пре 200 година, али то и даље остаје табу и нешто што се провлачи уз негативну конотацију. Јунаци напослетку пате јер су сами жртве прихватања општег мишљења, несукобљавања са начелима средине и јер, у овим крајевима, очигледно занавек остаје битно шта ће свет о нама да каже.

Оперу је, према либрету Бранислава Нушића, у којем се утицаји италијанског веризма преплићу са елементима српског фолклора, компоновао Станислав Бинички. У чему се, према вашем мишљењу, огледа снага уметничког споја ове двојице великана српске културе?

Биничког је тадашњи управник Народног позоришта Нушић инспирисао причом о Сали Пичу из његове збирке Рамазанске вечери. Опчињен снагом те кратке али силовите приче, Бинички моли Нушића да му по њој напише либрето за прву српску оперу. Међутим, Бинички се сам поставља у улогу колибретисте, премда никад није тражио признање за то, дописивањем Нушићевог либрета и употпуњавањем са националним мелодијама и обредним песмама. Ова синергија два аутора довела је до жанровски неуједначеног дела, које парадоксално успева да одслика српски музички идентитет у споју неспојивог – као последицу дотадашње историје српског народа.

Нушићу је ово, када је реч о оперском либрету, ипак, било ватрено крштење...

Прича ми је била јасна и снажна тек кад сам пронашла извор, односно инспирацију и полазишну тачку за настанак либрета. Прича Сали пич отвара закључане мотиве ликова у самом либрету и даје дозу трагичности у античком смислу. Хибрис јунака постаје хибрис нашег народа. Трудим се да интерполацијом мотива из приче рашчитам ову снажну причу и приближим је данашњој публици. Позориште, драмско и оперско има обавезу да комуницира са актуелним тренутком те верујем да ће ови универзални проблеми бити препознати код публике.

„На уранку”, како је својевремено тврдила наша критика, одише сентиментално-севдалијским тоном, па, сходно томе, опера се сматра као покушај синтезе националне и веристичке драме у којој се Нушић, као неко ко је пре свега познат по комедијама, опробао и у жанру трагедије. Шта ће, у редитељском смислу, бити ваша упоришна тачка?

Моја упоришна тачка остаје у комедији – комедији другог плана, комедији народа и њихове малограђанштине. Нушић је у њему сам налазио хумор и кроз тај миље причао трагичне приче појединаца. У овој опери је трагедија једне породице централни мотив, али у гротескном миљеу, који скоро до самог краја олакшава тежину догађаја. Та амбивалентност даје простор за неочекиване обрте и нова значања саме радње.

Микојан Безбрадица

Прочитајте још вести