Вести

Представа „Кањош Мацедоновић“, по тексту и у режији Виде Огњеновић, биће премијерно изведена у суботу 22. октобра (19,30) на Великој сцени.

Познати комад, који је Народно позориште урадило у копродукцији са Будва град театром, премијерно је изведен 8. јула у оквиру тог фестивала. Насловног јунака игра Игор Ђорђевић, а у великом глумачком ансамблу налазе се и Марко Баћовић к.г. (Даскале, иконописац), Предраг Ејдус (Дужд, Франческо Фоскари), Бранислав Лечић к.г. (Фурлан, ражаловани заповедник брода, одметник), Александар Ђурица (Никодим, зову га Мркодим), Бранко Видаковић (Лука, лукавији и од Голуба и од лисице), Павле Јеринић к.г. (Вукац, најљепши, а храбар), Бранко Јеринић (Стијепо, судија и угледник), Зоран Ћосић (Митар, паметар, пуна уста народних изрека), Радован Миљанић (Голуб, питом и лукав, на прилику своме имену), Небојша Кундачина (Крсто, позивар јаког гласа, чује се од Прасквице до границе), Мишо Обрадовић к.г. (Стеван, љути, напрасити Андровић), Синиша Убовић к.г. (Радо, жељан далеког свијета), Хаџи Ненад Маричић (Отац Филимон, калуђер, писар и учитељ), Танасије Узуновић к.г. (Отац Герасим, калуђер путник), Андреја Маричић (Друшко ди Катаро, тумач, доушник, стражар и још понешто), Мило Лекић к.г. (Николо Диедо, капетан од страже у Млецима), Зорана Бећић к.г. (Ивка, некад пчела, некад оса, бацила чини на Кањоша), Стела Ћетковић (Катна, Ивкина маћеха, угледна матрона), Сена Ђоровић (Видосава, лијепа кћер Голубова, коју је Вукац уграбио), Јелена Хелц (Ђована Грација Фоскари, дуждева кћер), Биљана Ђуровић к.г. (Сињора де Долчи, њена пратиља) и Марта Ћеранић к.г. (Сињорина де Долчи, другарица дуждеве кћери).
У сарадничкој екипи налазе се Божо Копривица (драматург), Миодраг Табачки (сценограф), Љиљана Драговић (костимограф), Радован Кнежевић (сценски говор), Зоран Ерић (музика), Саша Крга (сценски покрет)...
Иначе, ова драма у три чина према Стефану Митрову Љубиши, праизведена је 28. јула 1989. године на поменутој позоришној манифестацији, такође у режији Виде Огњеновић која је лик насловној јунака поверила Жарку Лаушевићу, а у подели су били и Дарко Томовић, Марко Баћовић, Предраг Тасовац, Ирфан Менсур, Предраг Милетић, Милан Михаиловић, Тони Лауренчић, Гојко Балетић, Петар Краљ, Саво Радовић, Стојан Дечермић, Петар Божовић, Раде Марковић, Владан Гајовић, Лепомир Ивковић, Весна Тривалић, Јасмина Ранковић...
Ауторка сматра да у новој глумачкој подели, са другачијим идејама и у другим околностима, представа делује као обновљени разговор са Кањошем. Према њеним речима, овај зачудни јунак из легенде, који се налутао по далеким световима, уморио од историје и догађаја, дошао је у наше време и наше околности, да нам покаже све ожиљке које је успут добио, али и ко смо ми, и какви смо...
                                                                                          ИНТЕРВЈУ СА ВИДОМ ОГЊЕНОВИЋ

                                                                                     Кањош је заслужио ново, другачије читање

Будвански трговац, јунак и антијунак, више мудар и вешт него храбар, више опсенар и авантуриста него заиста добар и честит - Кањош Мацедоновић, после паузе од 22 године, поново је, под редитељском палицом Виде Огњеновић, „ушетао” међ’ зидине Старог града у Будви. Ново читање ове драме у три чина, према Стефану Митрову Љубиши, са Игором Ђорђевићем у насловној улози, урађено је у копродукцији фестивала Град театар Будва и Народног позоришта у Београду, где ће од октобра бити на сталном репертоару Велике сцене. За разлику од прве поставке из 1989. године, која је следила традиционални, митски нанос о Кањошу (у тумачењу Жарка Лаушевића) који је победио не толико храброшћу и јунаштвом, колико мудрошћу, овога пута госпођа Огњеновић, која је и аутор текста, нуди потпуно нову представу чију је радњу изместила у период између два светска рата. Дакле, уместо идиличног паштровићког друштвеног пејзажа, она је урадила оштру, веома горку и црну представу о томе како је мала средина, која услед своје племенске затворености преувеличава сопствену важност и значај, у суштини ужасно дволична и опака… Буран аплауз и овације препуног гледалишта на Сцени „Терасе између цркава”, како на премијери 8. јула, тако и на четири репризна извођења, довољна су потврда да је урађен веома добар комад који ће свакако бити један од главних адута драмског репертоара Националног театра у 143. сезони. Премијера је заказана за 22. октобар на Великој сцени.
„Кањошу” сте се вратили после више од две деценије и поставили га поново тамо где је и праизведен 1989. године. У чему сте овога пута пронашли инспирацију да се још једном позабавите тим делом?
Била сам сигурна да та драма која је тако добро прошла на праизведби, треба да доживи ново, другачије извођење. Можда је то требало и раније да се деси, јер књижевни живот драмског дела изван сцене је доста скучен. Но, у суштини права инспирација за нову поставку Кањоша, јесте глумац Игор Ђорђевић, тај вулкански даровити млади првак кога улоге с разлогом просто јуре. Зато сам пожурила да уграбим прилику. Непогрешив избор, зар није. Одавно мислим да се није десило да се један глумац и улога тако добро креативно препознају.   
Иако су друштвени контекст и околности, у односу на време када сте први пут радили ову представу, драстично промењени, “Кањош” и даље има довољно простора да успешно „испровоцира”, заинтригира, позоришног гледаоца?
Сад, када је представа пред гледаоцем, више нема потребе да објашњавам шта смо мислили и хтели да кажемо. Ако то не може да се види из представе, шта вреди да се чита из овог интервјуа. У њој су, и то у три димензије, све оне провокативне и интригантне нијансе које су нас и понукале да је радимо. Гледалац је сам себи најбољи водич кроз њу и није му потребно неко нарочито упутство за употребу.  
Када већ помињемо време у којем живимо, какав је Ваш однос према  њему, свету који нас окружује, друштву?
Свет и друштво, то су сложене и слојевите ширине и даљине које ја прихватам и тумачим углавном помоћу маште и метафора. Дакле моја размишљања о тим широким појмовима углавном су уметничке природе.
Иако су протекле лепе године од праизвођења „Кањоша Мацедоновића” многи се још увек сећају те сјајне представе са изванредном глумачком екипом коју су предводили Жарко Лаушевић, Петар Божовић, Раде Марковић, Ирфан Менсур, Пера Краљ... Међутим, и нова подела, такође, је веома моћна. Није ли то још један показатељ да ови наши простори представљају непресушан извор глумачких талената?
Јесте, и то је показатељ да је мало комада у драмској литератури који се у нашем богатом и разноврсном глумишту не могу одлично поделити.  Узмите само ову поделу: Игор Ђорђевић, Предраг Ејдус, Бранислав Лечић, Танасије Узуновић, Марко Баћовић, Бранко Јеринић, Александар Ђурица, Бранко Видаковић, Ненад Маричић, Синиша Убовић, Мишо Обрадовић, Раде Миљанић, Небојша Кундачина,  Зоран Ћосић, Павле Јеринић, Мило Лекић, Стеван Пиале, Стела Ћетковић, Сена Ђоровић, Јелена Хелц, Зорана Бећић, Биљана Ђуровић, Марта Ћеранић. Какав је то изванредан тим. Нађите ми драмски текст класични, или савремени, било којег жанра, стила и врсте, а да га овај изванредни ансамбл не би просто усијао својом игром. Стварно, тешко бисте га нашли.
Микојан Безбрадица (Интервју је објављен у 54. броју “Позоришних новина”)
Неколико извештаја са премијере у Будви можете погледати ОВДЕ

                                                       КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА НОВИНАРЕ ПОВОДОМ ПРЕМИЈЕРЕ „КАЊОША МАЦЕДОНОВИЋА“
Поводом премијере драме „Кањош Мацедоновић“, која је заказана за суботу у 19,30 часова на Великој сцени, у Музеју Народног позоришта у среду 19. октобра одржана је конференција за новинаре.
Бројну уметничку и сарадничку екипу представила је шеф службе маркетинга Љиљана Лазић Михајловић, а потом се представницима медија обратио управник Божидар Ђуровић који је подсетио да је амбијентално извођење овог комада летос у Будви „потврдило необичну сценску атрактивност и функционалност оригиналног текста госпође Виде Огњеновић“.
Он је казао да се нада великом успеху представе и на сцени Националног театра, поготову што она сада „долази тамо где јој је, суштински, и право место, а то је позориште у коме јој неће сметати музика из околних кафића и све оно што смета свим представама које су изведене на фестивалу Будва град театар“.
Ђуровић се захвалио Види Огњеновић на још једној сјајној представи и подсетио да су комади рађени по њеним текстовима и у њеној режији увек имали „дуг сценски живот“ у Народном позоришту.
Он је рекао да је прва реприза већ распродата (једино има места на трећој галерији) и напоменуо да су због великог интересовања, пре времена, у продају пуштене карте за другу репризу која је на репертоару 4. новембра.
Вршилац дужности директора Драме Молина Удовички казала је да јој је веома драго што је овај текст „преживео не само суд времена, него је и на том једном филозофском нивоу, чак и добио“.
- То је нешто што увек охрабрује – рекла је она и додала да је „Кањош Мацедоновић“ захваљујући редитељској поставци једна од ретких представа „која ништа не губи ни када се игра на отвореној сцени, ни у затвореном простору“.
Бранислав Лечић је рекао да је улогу у овој представи прихватио из неколико разлога.
- Први је тај што се ради о једном веома узбудљивом тексту који је, на дубински начин, модеран и комуницира са садашњим тренутком. Други разлог је свакако Вида Огњеновић, а трећи разлог је ова Кућа и овај дивни ансамбл. Сигуран сам да ће ова представа имати своју публику. То могу да потпишем. Ретко кад то могу да кажем за неку представу, али за ову сам сигуран – истакао је Лечић.
Подсећајући да је први „Кањош Мацедоновић“, праизведен 1989. године, био „амблематска представа“, ауторка Огњеновић је нагласила да је после толико година веома радо прихватила да поново уради тај комад зато што је била убеђена да има одличну глумачку поделу.
- Нисам се преварила. Са великом радошћу и задовољством сам радила ову представу. Чини ми се, да ми неко сутра каже да би требало поново све да радимо испочетка, са осмехом би то прихватила, без обзира на чињеницу што је у питању веома тежак посао. Без обзира што сам имала ансамбл са 30 глумаца, осећала сам се као да радим са само једним глумцем, зато што је владала изузетна атмосфера у раду, али и у позоришту које нам створило одличне услове – објаснила је она.  
Наша угледна књижевница и редитељка је признала да јој је рад на овој представи био један од „значајнијих радова“ у њеној дугогодишњој каријери.
Божо Копривица, који је био драматург и на првој представи, казао је да је веома важно што је у овом новом читању радња измештена у период између Првог и Другог светског рата.
- То је период фашизма. Пеца Ејдус, који игра Дужда, унео је у ову представу неколико бравура. Што каже Вида – или је Вито Корлеоне или је Дуче. Ова представа је нека врста опомене пред фашизмом, јер он поново куца на врата – приметио је Копривица и указао да представа осим велике актуелности, носи у себи и елементе мелодраме.
Напомињући да је у питању „одлична представа“, Игор Ђорђевић је рекао да је то због тога што је она настала као „продукт једног колективног рада“.
- Међу таквом екипом и таквом редитељком, лако је било бити Кањош. То је бриљантно написан лик коме се човек може само предати и пустити у вртлог његове маште и разноврсних талената – нагласио је Ђорђевић.
Ејдус је приметио да је код Виде Огњеновић „фасцинантно њено деценијско истраживање језика“. Он је указао да улоге у комадима које је она написала захтевају једно дубинско промишљање и врхунску технику. Говорећи о својој улози која није велика, али је ипак значајна, првак Народног позоришта је рекао да му је госпођа Огњеновић, са којој је веома често радио, овога пута доделила један „мали медаљончић“.
Бранко Јеринић је оценио да се у овом комаду још једном очитава „да овај народ трагично касни, колико год хоћете, од сто до 500 година“.
Он се посебно осврнуо на неколико веома актуелних реченица које његов јунак изговара у комаду и изразио бојазан да се оне, нажалост, ни дан данас неће можда схватити, разумети и препознати као некаква врста опомене.  
- Међутим, онај ко буде хтео да разуме, имаће одавде шта да научи – рекао је Јеринић.
М.Б.