Вести

Преминуо некадашњи првак Опере Народног позоришта Александар Ђокић, испраћај за кремацију 15. октобра на Новом гробљу

10 октобар 2019

Некадашњи првак Опере Народног позоришта, бас Александар Ђокић, преминуо је 10. октобра у Београду, у 86. години.

Испраћај за кремацију обавиће се у уторак 15. октобра у 15 часова на Новом гробљу у Београду.

Опело почиње у 14,30 часова.

Ђокић, оперски и концертни певач и вокални педагог рођен је у Београду 18. октобра 1933. године.

Певање је учио у МШ „Станковић“ у Београду (И. Ђукић) и код Б. Пивничког на МА (дипл. 1965). Усавршавао се код Ђ. ди Стефана у Милану (1970) и П. Бононија на Конзерваторијуму „Бенедето Марчело“ у Венецији (1973).

У Народном позоришту у Београду прво је био члан Хора (1960–61), па солиста и првак (1961–92).

Током 1990. године обављао је функцију в.д. директора Опере.

Дебитовао је 1960. као Тамничар (Ђ. Пучини, Тоска), да би убрзо тумачио Црквењака у истој опери и Бартола (Ђ. Росини, Севиљски берберин).

Према подацима Владимира Јовановића, Ђокић је током каријере у 1500 представа, у земљи и иностранству, остварио 60 басовских, бас-баритонских и баритонских улога комичног и драмског фаха, досежући највише уметничке домете.

Самостално и са Народним позориштем у Београду гостовао је на сценама и фестивалима у земљи и иностранству  (Беч, Берлин, Венеција, Барселона, Мадрид, Москва, Единбург, Лозана, Атина, Братислава, Брно, Инсбрук), где се, по оцени критичара, истицао „гласом веома лепе боје и задивљујуће уједначености у целом његовом опсегу, меким и носивим тоновима, перфектном вокалном техником и сценском убедљивошћу“ (Ј. Блахо).

Повремено је наступао и после пензионисања (1992). Са позорнице се дефинитивно повукао 22. фебруара 2000. године (Ђеронимо – Тајни брак Д. Чимарозе, Камерна опера „Мадленианум“, Земун).

На више од 100 концерата и наступа на радију и телевизији, код нас и у свету, показао је истанчан смисао за интерпретацију лида и басовских соло деоница у вокално-инструменталним делима Баха, Бетовена, Папандопула и Барановића.

За Радио телевизију Београд снимио је већи број оперских арија и соло песама и учествовао у снимању грамофонске плоче опере Коштана П. Коњовића, као и њене телевизијске продукције.

Био је професор соло певања у Музичкој школи у Лимасолу (Кипар, 1992–98), а од 1999. са супругом Олгом држао је часове певања у њиховом вокалном студију у Београду.

Носилац је Златне плакете на X Југословенском оперском бијеналу у Љубљани (1986); Награде Народног позоришта у Београду (Атила, 1987) и Плакете Народног позоришта у Београду за животно дело (1990).

Током дуге и веома богате каријере остварио је у Народном позоришту бројне улоге од којих се посебно издвајају: Ђ. Верди – Атила, Филип II (Дон Карлос), Дон Руис Гомез де Силва (Ернани), Гвардијан (Моћ судбине), Захарија (Набуко); В. А. Моцарт – Фигаро (Фигарова женидба), Лепорела (Дон Жуан); Базилио и Бартоло (Севиљски берберин); Дулкамара (Г. Доницети, Љубавни напитак); Мефисто (Ш. Гуно, Фауст); Санчо Панса (Ж. Масне, Дон Кихот); Галицки (А. Бородин, Кнез Игор), Пимен (М. Мусоргски, Борис Годунов).
М.Б.