Премијера 8. октобар 2019/Велика сцена

По делу Вилијама Шекспира у преводу Александра Петровића

Редитељ Кокан Младеновић
Адаптација Кокан Младеновић, Димитрије Коканов и Жељко Хубач
Драматурзи Димитрије Коканов и Жељко Хубач
Костимографкиња Бојана Никитовић
Сценографкиња Марија Калабић
Композиторка Ирена Поповић Драговић
Сценски говор Дејан Средојевић


Премијерна подела:
Управница Затвора Радмила Живковић
Професорка Александра Николић
Оберон Душанка Стојановић Глид
Титанија Вања Ејдус
Пук Сања Марковић
Деметар Марија Вицковић
Хелена Нина Нешковић
Лисандер Јована Беловић
Хермија Исидора Симијоновић
Егеј Ивана Шћепановић
Вратило/Пирам Данијела Угреновић
Зид Лидија Плетл
Тизба Вања Милачић
Месец Бојана Стојковић
Министарка Милена Ђорђевић

Асистенткиња редитеља Невена Мијатовић
Асистенткиња костимографкиње Александра Пецић
Асистент сценографкиње Урош Даниловић
Продуценти Вук Милетић и Јасмина Урошевић
Инспицијенткиња Сања Угринић Мимица
Суфлерка Даница Стевановић
* Студенти II године позоришне режије Факултета драмских уметности, на пракси: Катарина Вјештица, Ива Олујић, Ђорђе Нешовић, Никола Бундало
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта у Београду

ПРОЈЕКАТ ШЕКСПИР: САН ЛЕТЊЕ НОЋИ
Различите театролошке анализе чувене Шекспирове комедије ,,Сан летње ноћи’’, почевши од оне Јана Кота преко Ерике Фишер-Лихте, детаљно се баве значењским целинама унутар овог текста, њиховим расветљавањем кроз откључавање значења других текстова похрањених унутар овог Шекспировог дела, а потом и структуралним анализама наратива. Комплексност дела омогућава најразличитије приступе читању истог, па тако различити теоретичари мењају угао гледања, те стављају у фокус различите, некада само поједине елементе класичне драме. Неретка су и феминистичка читања Шекспира уопште, а самим тим и комедије ,,Сан летње ноћи’’. У језгру таквих читања механизми патријархалног оквира су они који призивају такву дискусију: Тезеј је Хиполиту задобио мачем, Егеј има сву власт над животом своје ћерке Хермије, Држава има власт над женским слободама својих грађанки (Тезеј прети Хермији да ако не послуша оца, дакле ако не пристане на патријархат, онда мора да се одрекне своје слободе), Оберон се свети Титанији јер она одбија послушност, као и начини на које Деметар одбија Хелену и њена клонулост услед мушкарчеве незиантересованости за њу… Као што Ерика Фишер-Лихте закључује: ,,За атински закон Хермија је само кћи свога оца и тај јој закон не признаје властиту вољу ни право на властити избор и самоодређење. Одбијајући послушност, Хермија губи право на живот и љубав.’’  Из културалних оквира у којима се ми као савремени позоришни аутори данас налазимо, Шекспиров текст својом комплексношћу постаје полигон за преиспитивање различитих феномена патријархата данашњег доба. Али не само патријархата, већ он пре свега може послужити као комплексна схема за истраживање различитих позиција моћи унутар једног система. Занимљив је податак да се неретко Шекспирови комади користе за различите потребе тумачења и обликовања друштва, као што се и позоришна пракса може употребити у другим друштвеним праксама изван поља продуцирања позоришне уметности. Неке од таквих акција јесу поставке Шекспирових комада унутар затворских институција широм света. Најчешће је реч о пројектима ресоцијализације, адаптације и интелектуално-креативне активације затвореника. У представи ,,Пројекат Шекспир: Сан летње ноћи’’, почетна идеја била је управо да се формално бавимо овим феноменом употребе Шекспировог текста. Није реч, дакле, о класичном читању Шекспировог текста, већ о представи која обрађује феномен употребе Шекспировог текста у затворским институцијама, односно употреба Шекспировог текста у сврхе регулације и адаптације, односно побољашња квалитета живота у затвору. Сан летње ноћи постаје партитура за расветљавање неке врсте друштвене кореографије живота у затвору, односно живота појединаца који су због свог, противзаконитог, поступања лишени слободе. Затворенице, учећи улоге и спремајући представу по Шекспировом тексту, пролазе различите фазе трансформација. У том смислу, затвор тј. простор одузете слободе, на директан и симболички начин представља исти онај државни систем којим Тезеј влада у Шекспировом наративу, а простор шуме, односно могућност трансформације и слободе, у овом читању није стварни простор шуме тј. неки географски локалитет већ управо простор Шекспировог текста. У ,,Пројекту Шекспир: Сан летње ноћи’’, сам Шекспиров комад бива означен као простор могуће трансформације и слободе, односно промене. Ноћна шума у оригиналном тексту постаје простор нових искустава за љубавнике, баш као што читање Шекспира постаје простор нових искустава за затворенице. Редитељ Кокан Младеновић, овом представом, трећи пут у својој каријери интервенише на плану смештања класичног драмског наратива у затворски амбијент, постављајући задатак глумицама да улогама из драмске књижевности приступају не само као глумице, већ и из позиција осмишљених документарнх и квази-документарних ликова затвореница, не би ли на тај начин пратили потенцијал утицаја драмске књижевности на трансформацију карактера човека у изолацији, а потом и улазили у полемику са друштвено-политичким феноменима наше свакодневице. Ово је други пут да Младеновић улази у дијалог са Шекспиром кроз текст ,,Сна летње ноћи’’ (претходни пут у СНП-у у Новом Саду).
Димитрије Коканов, драматург


ЗНАКОВИ ПИТАЊА ПОКРАЈ ПУТА?
Може ли позориште да промени свет? ,,Наравно, не може’’, веле они који свет мењају. Али зашто онда посвећујемо животе театру ако сматрамо да је његова моћ тако лимитирана јасном границом коју смо поставили захваљујући искуству и скепси? Зато што не верујемо у границе? Где је то простор слободе који театар даје ограничен и ко га је ограничио, ако то ми сами нисмо учинили? У шта верујемо када не верујемо у апсолутну слободу? У стварност? „Сновиђење у ноћ Ивањску“, што је за мене одувек био метафоричнији превод наслова Шекспировог комада „Сан летње ноћи“, прича је о изглобљењу поретка стварности, а мотив забрањене љубави, која је омеђена поретком у којем су мушкарци власници судбине жена, је често рабљени крик побуне у тетатарској литератури, зар не? Перипетија, коју Шекспир ствара користећи се оностраним вилинским светом као катализатором процеса, који је такође омеђен мушким принципом, а који видиимо у односу Оберона и Титаније, свршава се срећним крајем, у којем имамо јасно дефинисано кастинско друштво? Дакле, писац поштује поредак стварности, а сновима даје простор слободе? Може ли позориште у затвору да промени нешто у животу затвореница које би, макар оне са зрном савести, краљевство дале за који сат сна? Може ли театар њима да постане некакав простор слободе? Да ли се трагедија, која је саставни део њихове свакодневице, захваљујући позоришту може преобразити у некакав етички јасан став? И које је то позориште које изазива гануће, оно које нам намећу власници живота и власти, или оно које нас се тиче? А ако нас се тиче, да ли то значи да има моћ да нас мења?
Жељко Хубач


ПРЕОБРАЗБЕ И ПРОНАЛАЖЕЊЕ ИДЕНТИТЕТА - ОД СВИБАЊСКИХ ОБРЕДА ДО ОБРЕДА ПРИЈЕЛАЗА 
Све четворо заљубљених прошли су кроз оно што бисмо најприкладније могли назвати rite de passage (Арнолд ван Генеп), обред пријелаза. Такви обреди регулирају пријелаз с једног начина живота на други у периодима животних криза, када се од човјека изискује да напусти стари идентитет и преузме нови (рођење, иницијација, вјенчање, трудноћа и рађање, почетак дјеловања унутар професије, промакнуће или успон у виши друштвени слој, смрт). Такви обреди дијеле се у три фазе: одвајање од досадашњих подручја живота,  период ’’прага’’ или фаза актуалне трансформације те инкорпорирање или реинтегрирање трансформиране особе у друштво. Четворо заљубљених пролазе прву фазу у тренутку кад напуштају Атену, дакле мјесто гдје су провели дјетињство и први се пут заљубили, мјесто гдје владају очеви и закон. У ноћној шуми отпочиње фаза трансформације: заљубљени одбацују своје пријашње идентитете кћери, пријатељица, дјевојака којима удварају, сретно заљубљених, одбачених и несретно заљубљених дјевојака, заљубљеника који је вјеран или превртљив. С једне стране доживљавају прерасподјелу и обрт у улогама које су досада носили, а с друге стране, интензивирање досадашњих искустава. ’’Љубав очима’’ која је до сада управљала њиховим осјећајима доведена је ad absurdum љубавним напитком, капљицама којима је Пук накапао њихове вјеђе. (Слика очију готово да постаје лајтмотивом односа између заљубљених: употријебљена је свеукупно 68 пута, рачунамо ли и плурале и сложенице, 39 пута раби се ’’see’’, а 10 пута ’’sight’). Спознаја сексуалне жудње испуњена је страхом, заљубљеници дијеле љубав на обожавање и на сексуалност, преносећи и једно и друго на различите објекте. Искуства доживљена у ноћној шуми преображавају заљубљене: љубав из погледа претвара се у постојану љубав, дјеца постају одрасли. Прошавши кроз маглу, ’’црну као Ахеронт’’, попут ријеке у царству мртвих, и проспававши остатак ноћи, они губе стари идентитет и буде се с новим, и особним и социјалним: сада воле постојано и одрасли су. Период пријелаза је завршен, ’’вријеме кушње’’ је прошло, и трансформиране особе бит ће опет примљене у друштво. Сада може започети фаза инкорпорације. […]
Друштво које се тиме промијенило набоље, сада може реинтрегрирати младе заљубљенике који су постали одрасли. То се врши свадбом, дакле идућим обредом пријелаза, којим неожењени постају ожењени, игроказом обртника који приказују ’’Велетугаљиву комедију, велеокрутну смрт Пирама и Тизбе’’ (I, 2, 11-12), којему заљубљени присуствују као гледатељи и с одређеном дистанцом прате и коментирају љубавну приповијест (а да сами нису уплетени у њу), те напосљетку конзумирањем брака у првој брачној ноћи. Хермија и Лисандар, Хелена и Деметрије преобразили су се и прихватили нови идентитет. Тијек радње у комедији понавља у фазама обреда пријелаза структуру преузету од свибањског обреда: одлазак из града, одвајање од досадашњих подручја живота, боравак у шуми претвара се у фазу ’’прага’’ у којој се напуштају стари идентитети, док нова искуства доводе до преузимања нових идентитета. Коначно, повратак у град почетак је фазе инкорпорације, која ће протећи са свадбом и игроказом обртника те завршити првом брачном ноћи. На тај начин, комедија репрезентира битну преобразбу колективног искуства. Наиме, док се свибањски обред врши не би ли се заједници на магијски начин зајамчило обнављање виталности (сличну функцију у ускрсним игроказима има призор трговања), који се може проводити и као колективно-анархично ослобађање младалачке сексуалности (’’… четрдесетак, па и шездесетак или стотињак дјевојака одлази у шуму преко ноћи, а једва их се једна трећина враћа кући неоскврнута’’), обред пријелаза оспособљује свакога од младих да контролира своју сексуалност у складу с адекватним хуманим друштвеним поретком, односно да је практицира само у друштвено санкционираном облику брака. Трансформација свибањског обреда у обред пријелаза, на начин како је проведена у Сну ивањске ноћи, враћа друштву у социјално прихватљивом облику оно што су пуританци потиснули затомљивањем народне културе. Колектив који је активно судјеловао у прослављању свибањског обреда постао је публика која попут младих парова који присуствују игроказу о Пираму и Тизби проматра друге готово као репрезентанте, стјечући тако дистанцирану и дистанцирајућу свијест о (властитом) поступању.
Ерика Фишер-Лихте, есеј преузет из књиге Повијест драме: Раздобља идентитета у казалишту од антике до данас, Диспут, Загреб, 2011, превод с немачког: Дубравко Торјанац


СЛЕПИ КУПИДОН И ЗЛАТНИ МАГАРАЦ – О МЕТАМОРФОЗАМА У СНУ ЛЕТЊЕ НОЋИ
За интерпретатора ,,текст’’ не постоји независно од његових прочитавања. Велики текстови, и још више цитати из класичних текстова, дословни или пародирани, нису ,,замрзнути’’ у књижевној традицији као њихова прва издања у ризницама великих библиотека. Класични текстови стално се ,,пишу изнова’’, они су ,,текст за писање на њему’, како то назива Барт. Читање текста је његово ,,писање’’, унутрашње преписивање, интерпретације и коментари део су његовог ,,посмртног’’ живота. Класични текстови, понављани из њих цитати, активни у томе сталном зрачењу и узајамном заражавању, истовремено су традиција и савременост књижевности. То ,,заражавање’’ је историја класичног текста и историја која се пробија и светли кроз класичне текстове. Велики текстови разговарају једни са другима. И ми чујемо њихов разговор. Али позајмице, цитати и пародије никад нису неутрални. Сваки цитат и свака позајмица додају свој контекст, своје сопствено искуство, у којем се ауторски текст открива. Књижевна традиција делује унатраг и унапред, расветљава класичне текстове или их затамњује, посвећује или профанише, а често посвећује и профанише истовремено. Класични текст понекад изгледа као да је само палимпсест, који се пробија у интерпретацијама. Хисторија књижевности је у најдословнијем смислу прежвакавање и варење класичних текстова. За интерпретатора је важна функција позајмљивања и место позајмљеног текста у фабули или начин његове ,,драматизације’’ у позоришном дијалогу. 

Јан Кот, из књиге И даље Шекспир, Прометеј, Нови Сад, 1994, превод с пољског Петар Вујичић


ШЕКСПИРОВА ГРАЂА ЗА ,,САН ЛЕТЊЕ НОЋИ’’
Комад „Сан летње ноћи“ је први пут штампан 1600. године у кварто издању, а исте године је објављено и друго издање са незнатним изменама. Комад је описан као „драмска фантазија“ и „драмска поема“ и припада, без сумње, Шекспировом раном периоду. Ф. Мирс ову комедију помиње 1598. године, но она је написана и приказивана вероватно већ 1594-95, приликом свадбених свечаности у домовима великаша. „Сан летње ноћи“ је један од ретких комада за који је Шекспир сам смислио фабулу. Она је сложена из четири приче, чије је мотиве Шекспир могао да нађе у тадашњој књижевности. Прва прича о венчању Тезеја и Хиполите налази се код Плутарха („Живот Тезејев“, енглески превод 1579. године) и код Џ. Чосера („Витезова прича“ у делу „Кантерберијске приче“ први пут штампаном 1475. године). Друга прича о атинским љубавницима је Шекспирова, али је мотив о чаробном цвету („љубдраг“ у преводу Велимира Живојиновића, а у Петровићевом преводу то је „љубичица“ и ,,дан и ноћ’’, п.а.) позајмљен из шпанског пасторалног романа Х. Монтемајора „Седам књига о Дијани“. Трећа прича, о завади Оберона и Титаније, такође је Шекспирова, мада је вилински свет, неспорно, узет из фолклора и писане књижевности. Наиме, Оберон, вилински краљ, пореклом је из немачке митологије (Албрих, Елфрих) постао је у Француској Алберон – Оберон и налази се у некад врло популарном витешком роману у стиховима „Хуан од Бордоа“ (из 13. века) који је преведен на енглески, у прози, 1534. године. Што се тиче Титаније, краљице вила, она је Овидијева Дијана – Титанида, коју у „Метаморфозама“ прате нимфе, њене дворкиње, попут света вила који Титанију прати у „Сну летње ноћи“. Пук (у оригиналу Puck) је баук, плашило из народне празноверице. Прича о занатлијама је изворно Шекспирова, али комад о Пираму и Тизби се такође налази код Овидија у „Метаморфозама“.
„Сан летње ноћи“ је на наш језик, са немачког, први превео Драгомир Брзак, 1902. године и објавио га у „Босанској вили“ листу за „забаву, поуку и књижевност“, који је основан 1885. године од стране Учитељског збора Српске школе у Сарајеву.
„Сан летње ноћи“ је први пут приказан у Народном позоришту у Београду 1910. у Брзаковом преводу, у режији Милорада Гавриловића. 
приредио Жељко Хубач


ВИЛИЈАМ ШЕКСПИР (1564–1616)
23. априла 1564. У Стратфорду на Евону родио се Вилијам Шекспир.
1582. Вилијам Шекспир се оженио Аном Хатавеј.
1583. Родила им се ћерка Сузана.
1585. Родили су им се близанци Хамнет и Џудит. Вилијам Шекспир напушта Стратфорд и одлази у Лондон.
1589–90. Шекспир пише Хенри VI (I дeо)
1590–91. Шекспир пише Хенри VI (II део) и Хенри VI (III део)
1592–93. Шекспир пише Ричард III и Тит Андроник
1593–94. Шекспирова Комедија забуне и Укроћена горопад
1594–95. Шекспирова Два витеза из Вероне и Ненаграђени љубавни труд
1595–96. Шекспирови Ромео и ЈулијаРичард II и Сан летње ноћи. Његов син јединац Хамнет умире у једанаестој години.
1596–97. Шекспирови Краљ ЏонМлетачки трговац. Купује New Palace у Стратфорду.
1597–98. Шекспирови Хенри IV (I део), Хенри IV (II део). Наступа у Every man is his humour Бена Џонсона у позоришту „Завеса“.
1598–99. Шeкспирови Много вике ни око чегаХенри VВеселе жене виндзорске. Ричард Барбиџ је срушио The theatre у Шордичу и поново га саградио као The Globe у Саутворку који јe примао 1200 гледалаца. Шeкспир је био партнер са једном десетином учешћа.
1599.  Шекспирови Јулије ЦезарКако вам драгоБогојављенска ноћ
1600–01. Шекспиров Хамлет.
1601–02. Шекспиров Троил и Кресида.
1602–03. Шекспирови Све је добро што се добро сврши и Отело.
1603. Шeкспирова Мера за меру.
1604–05. Шекспиров Краљ Лир.
1605–06. Шекспиров Макбет.
1606–07. Шекспирови Антоније и КлеопатраТимон Атињанин.
1607–08. Шекспиров Кориолан. Један је од оснивача покривеног позоришта   у Блекфајеру.
1608–09.   Шекспиров Перикло и Сонети.
1609–10.   Шекспиров Симбелин
1610–11.   Шекспирова Зимска бајка
1611–12. Шекспирова Олуја
1612–13.  Шекспиров Хенри VIII
23. априла 1616. Шекспир умире, после забаве са Беном Џонсоном и  Мајклом Дрејком.


КОКАН МЛАДЕНОВИЋ 
Рођен je у Нишу, Србија,  1970. године. Завршио je Cредњу глумачку школу у Нишу у класи Миме Вуковић-Курић. Дипломирао je на Катедри за позоришну и радио режију нa ФДУ у Београду 1995. године у класи проф. Мирослава Беловића и проф. Николе Јевтића.
Режије (избор): В. Шекспир, Л. Буњуел, Х. Милер, Хамлет; Д. Хармс Случајеви; Т. де Молина, Севиљски заводник и камени гост; П. Бомарше, Фигарова женидба; Аристофан, Лисистрата, Мир, Правда; А. Криштоф, Велика свеска; Д. Ковачевић, Маратонци трче почасни круг, Балкански шпијун, Сабирни центар; Х. Ибсен, Пер Гинт; А. Поповић, Развојни пут Боре Шнајдера, Мрешћење шарана; В. Шекспир, Богојављенска ноћ, Сан летње ноћи, Укроћена горопад, Ромео и Јулија; Љ. Симовић, Путујуће позориште Шопаловић, А. Барико, Хомер, Илијада, Г. Петровић/К. Младеновић, Опсада цркве Светог Спаса; В. Лукић, Афера недужне Анабеле; С. Селенић, Ружење народа у два дела; Г. Стефановски, Баханалије; М. Булгаков/К. Младеновић, Мајстор и Маргарита; В. Огњеновић, Како засмејати господара; Је ли било кнежеве вечере?; Џ. Ј. Толкин/К. Младеновић, Хобит;  Џ. М. Бари/М. Стојановић, Петар Пан; Е. Волш, Disco pigs; С. Басара, Нова Страдија; Фоси/Кандер/Еб, Чикаго; Џ. Радо/Џ. Рагни/Мек Дермот, Коса; И. Мадач, Човекова трагедија; М. Пелевић Поморанџина кора; Ја или неко други; Скочиђевојка; K. Голдони, Слуга двају господара; К. Младеновић/М.Грубић, Зона Замфирова, мјузикл по делу Стевана Сремца; П. Бомарше/К.. Младеновић/К.. Ђармати, Opera ultima; Есхил, Оковани Прометеј; А. Дима, Три мускетара; М. Сервантес, Дон Кихот; Б. Нушић, Дp; Л. фон Трир, Догвил; М. Богавац, Јами дистрикт; ауторски пројекат Кад би Сомбор био Холивуд; В. Мајаковски, Облак у панталонама; Г. Шеваље, Клошмерл, Н. Ромчевић, Каролина Нојбер, Б. Илић/К. Младеновић, Пад, ауторски пројекти Но(ј)ева Македонија и Swan Lake Revisited...

Са успехом је режирао у позориштима Србије, Словеније, Мађарске, Хрватске, Румуније, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Македоније. Био је уметнички директор Омладинског позоришта ,,Дадов’’, стални редитељ и уметнички директор Народног позоришта у Сомбору, директор драме Народног позоришта у Београду и управник позоришта Атеље 212 у Београду. За свој рад добио је Награду ,,Бојан Ступица’’, као и многе друге значајне награде, међу којима су: пет Стеријиних награда, Награда „Бора Михајловић“, награда ,,Ардалион’’ фестивала у Ужицу, grand prix за режију на ,,Међународном позоришном фестивалу’’ у Будимпешти, четири ,,Златна ћурана’’ на фестивалу ,,Дани комедије’’ у Јагодини, четири награде ,,Јоаким Вујић’’, четири награде на ,,Војвођанским сусретима позоришта’’, пет награда на ,,Фестивалу класике’’ у Вршцу, две награде на ,,Фестивалу позоришних праизведби’’ у Параћину, три награде на ,,Фестивалу праизведби’’ у Алексинцу,  награда за режију фестивала у Котору, златна плакета „Мокрањчевих дана“ у Неготину и златна плакета „Дана Зорана Радмиловића“ у Зајечару, као и многих других еснафска признања и годишњих награда позоришта у којима је режирао. „Сан летње ноћи – пројекат Шекспир“ је његова пета режија у Народном позоришту у Београду.