СЛОБОДАН ДРИЊАКОВИЋ, 14.12. ГОСТ ЦИКЛУСА „СУСРЕТИ“ У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Архитекта Слободан Дрињаковић, биће гост циклуса „Сусрети“, који ће се у среду 14. децембра у 18 часова одржати у Музеју Народног позоришта. У разговору ће учествовати његове колеге Милан Палишашки, Зоран Булајић и Рајко Марић. Улаз је бесплатан.

ИНТЕРВЈУ: АРХИТЕКТА СЛОБОДАН ДРИЊАКОВИЋ, АУТОР ПРОЈЕКТА РЕКОНСТРУКЦИЈЕ СЦЕНЕ „РАША ПЛАОВИЋ“

                                          Врхунски угођај под светлима позорнице

Угледни београдски архитекта Слободан Дрињаковић, поново је, после више од две деценије, своје богато знање и искуство „уградио“ под сводове једног од најзначајнијег културног и архитектонског здања у Србији. Наиме, крајем осамдесетих година прошлог века са колегом Љубомиром Здравковићем, био је идејни творац реконструкције Националног театра, а овога пута, у соло варијанти, урадио је пројекат адаптације Сцене „Раша Плаовић“.
- Веома ми је драго да су глумци и публика Народног позоришта напокон добили сцену какву ова Кућа заслужује – каже на почетку разговора за „Позоришне новине“ и напомиње да је јако задовољан како је посао урађен.
- Имао сам срећу да увек поред себе имам добре сараднике, добре извођаче, добре мајсторе и добре људе. Тако је било и овога пута. Лепо смо се слагали, договарали и резултат није изостао.
То је, дакле, био кључ успеха?
Да, 99 посто. У овом послу, човек мора да буде еластичан, компромисан, али треба, у сваком случају, да гура и своју идеју. Ако не ради тако, онда неке ствари могу врло лако да се отргну контроли, да скрену у неке друге воде и самим тим да не добије резултат који је желео. У овом случају, све је урађено како сам желео и хтео. Успео сам да добијем жељени амбијент, упркос реалтивно малим финансијским средствима која смо имали на располагању. Изабрали смо домаће столице, са црним дрвеним оквиром и црвеним платном. Ограде су такође изванредне, офарбане у црно, а под је, наравно, црвене боје. Све то, савршено се уклапа у амбијент сцене.
Црвено-црни колорит у новом амбијенту делује уистину отмено...
Да, слажем се. Иначе, у овом простору су и раније доминирале те две боје и просто, било је природно да то наслеђе буде потенцирано током реконструкције. Између осталог, реконструкција је подразумевала и измештавање телескопског гледалишта и одвајање партерног нивоа од галерија. Закошавањем бочних галерија, побољшали смо гледаност тог дела простора, а нивелација самог партера је онолика колико је то дозвољавала висина испод чеоне, средње галерије. Међутим, без обзира на то, видљивост је веома добра. Акустика је савршена, а добили смо и десетак места више. Сада их је 295.
Реконструкција је урађена у рекордном року, за нешто више од месец дана?
То многима делује невероватно. Међутим, кад се зна шта се хоће, лакше је стићи до циља. Могло је све ово и раније да се уради, али се дуго чекало на разне папире, одобрења, сагласности... Управник Божидар Ђуровић није желео ништа да ради док се нису испунили сви законски оквири.
Аутор сте пројекта реконструкције Позоришта на Теразијама. У Москви и Русији, такође, по Вашим пројектима, реновирано је више театара. С обзиром на искуство, претпостављам да вам за разраду овог пројекта није требало много времена?
Идејно решење имао сам још током боравка у Москви. Кад сам се пред лето вратио у Београд, позвао сам свог колегу и сарадника Николу Ценића да све то обради на „машини“ (компјутер). Ја, пошто сам „стара школа“, не радим на њој, већ се ослањам искључиво на сопствене ручице. Касније смо пројекат проследили ЦИП – у на разраду. Они су урадили статику, електрику и све оно што је неопходно у овим приликама, а вршили су и извођачки надзор. Наравно, и њихов рад, као и мој, био је донаторски. Тако смо желели и, заиста, драго нам је да је тако.
Поред ствари које сте већ навели, по чему ће се још реконструисана сцена разликовати од претходне?
По томе, и мислим да је то најважније, што је, напокон, добијен нормалан однос између извођача и гледалаца и обрнуто. Оно претходно је било потпуно неприродно, нарочито из позиције глумаца који су морали да играју пред стрмим аудиторијумом. Такође, веома је битно да ниједно од 295 седишта није „слепо“. Поред тога, добили смо и осам места за хендикепиране особе. Бина је фиксна, подигнута је на висину од једног метра, а уз употребу механичких противкаблова имаће могућност да се, према захтевима представе, подешава на пет висина – 20, 40, 60, 80 цм и 1 м. Противпожарна заштита је урађена у складу са врхунским европским стандардима... Дакле, понављам, позориште је заиста добило сцену какву заслужује.
Микојан Безбрадица (интервју је објављен у 56. броју "Позоришних новина")