СНЕЖАНА САВИЧИЋ СЕКУЛИЋ И ТАМАРА НИКЕЗИЋ ДЕБИТОВАЛЕ У ВЕРДИЈЕВОЈ "ТРАВИЈАТИ"

Сопран Снежана Савичић Секулић и алт Тамара Никезић премијерно су наступиле у Вердијевој опери "Травијата" која је под диригентском управом Зорице Митев Војновић изведена 29. новембра на Великој сцени.
У овом бисеру оперске уметности, у којем је славни италијански композитор дао музички портрет једноставне и трагичне људске драме са артизмом који и данас одушевљава својом креативном снагом, првакиња Опере Снежана Савичић Секулић представила се у лику париске куртизане Виолете Валери, која се сматра једном од најпопуларнијих и најатрактивнијих улога у свету опере.   
Алфреда Жермона, младића заљубљеног у њу, тумачио је Дејан Максимовић, лик његовог оца Жоржа Жермона био је поверен баритону Вуку Зекићу, док је у улози Виолетине пријатељице Флоре Бервое по први пут наступила Тамарa Никезић.
У подели су били и Јована Белић (Анина), Данило Стошић (Комисионарио/ Гастон), Слободан Живковић (Ђузепе), Павле Жарков (Барон Дуфол), Михаило Шљивић (Маркиз) и Свето Кастратовић (Доктор Гренвил).
У представи је учествовао Оркестар и Хор Опере Народног позоришта у Београду.
Опера у три чина "Травијата", премијерно је изведена 30. децембра 1991. године у режији Борислава Поповића.
Премијерна обнова, у режији Иване Драгутиновић Маричић, одржана је 4. октобра ове године.
Сценографију је креирао Борис Максимовић, костиме Божана Јовановић, а кореографију је урадио Владимир Логунов.
Либрето по роману "Дама с камелијама" Александра Диме-Сина написао је Франческо Пијаве.
У том делу, чија се радња дешава у Паризу и околини 1840. године, описана је тужна судбина једне савремене париске куртизане, која први пут у животу проналази праву и искрену љубав, али је губи због предрасуда грађанског друштва. На крају, болесна и напуштена, умире...
Опера је праизведена у Театру Ла Фениче у Венецији 6. марта 1853. године.
М.Б.

 

Интервју са Снежаном Савичић Секулић објављен 26. децембра у 84. броју "ПОЗОРИШНИХ НОВИНА"

Вера, труд и рад се увек исплате

Првакиња Опере Народног позоришта у Београду - сопран Снежана Савичић Секулић премијерно је наступила у Вердијевој опери „Травијата" која је под диригентском управом Зорице Митев Војновић изведена 29. новембра на Великој сцени.
У овом бисеру оперске уметности, у којем је славни италијански композитор дао музички портрет једноставне и трагичне људске драме са артизмом који и данас одушевљава својом креативном снагом, наша саговорница се представила у лику париске куртизане Виолете Валери, која се сматра једном од најпопуларнијих и најатрактивнијих улога у свету опере.
Њен наступ, у којем је веома успешно савладала све музичке и сценске захтевности ове популарне опере, публика је на крају представе поздравила вишеминутним овацијама и узвицима „браво".
Прве реакције, не само гледалаца, већ и критичара су биле веома упечатљиве, а многи су сагласни да Вам је ово животна улога. Какви су Ваши утисци?
Драго ми је да су реакције, пре свега публике, биле тако бурне и да је дуг аплауз био најлепша награда за сав труд и емоције које сам доживела на представи, у препуном позоришту. Волела бих да је свака представа тако посећена, јер се та енергија, и сва срца која куцају у истом тренутку, истински осећа тако снажно. Имала сам подршку бивших Виолета Валери, које су ми пожелеле срећу и како се то каже – „држале палчеве“. Наравно, критичари и колеге су нам, такође, важни. Коментари су били прелепи. Неке планирам да запишем, да их прочитам када ми зафали самопоуздања. Мало се шалим, наравно. Оно што је мени много значило је да чујем то да сам верно тумачила лик Виолете Валери. Пред сам почетак представе, осећала сам велико узбуђење. Верујем да ће дирекција Опере на репертоар што чешће стављати „Травијату", јер публика воли ово дело. Такав утисак сам стекла и сама га доживела те вечери. После представе сам се осећала дивно и захваљујем се свим учесницима у представи, јер су допринели томе.
Верди од Виолете захтева много: колоратуру у првом, лирску топлину у другом, дубоку драму у трећем и потресно умирање у четвртом чину. Од куртизане, уздигао ју је до хероине. Створио је једно нежно, чисто биће, које воли, пати и страда. По чему Ви ову улогу издвајате од свих досадашњих које сте певали током досадашње успешне каријере?
Да, Верди је овом улогом поставио изузетно високе захтеве за једног сопрана. Ако говоримо о самим вокалним захтевима, они су огромни. Морају се отпевати многи наслови и стећи одређено искуство. Нисам се раније усуђивала да је певам због бојазни да нећу успети да донесем и проживим њен лик, а да притом емотивно останем прибрана и да изнесем представу до краја. Прве пробе су почињале тако што чим кренем да певам други чин, почнем да плачем, јер сам у мислима већ на крају представе... То је, једноставно тако. Потресна и тешка драма, која, ако верујете у то што говорите, односно певате – покрене у вама сваки атом вашег бића. Сада, када сам својој првој Виолети Валери удахнула живот, верујем да ће следећи пут бити лакше. Осећам то. Певача никада не вара интуиција, савршено добро зна да ли је то улога за коју је сазрео, у сваком смислу, и вокалном и емотивном. Ја бих у овом тренутку могла да отпевам многе улоге ако говоримо о нотном тексту, али то није довољно да би се рекло да испуњавам услове да је певам и на сцени. Зато постоје фахови и физиологија гласа. Врсни певачи ће знати о чему говорим. Са једном Вердијевом јунакињом сам и дебитовала на сцени Народног позоришта – а то је Ђилда у „Риголету". Испунило се време да дође још једна, зрелија, захтевнија – Травијата.
Нисте се остварили само на сцени, већ и на приватном плану где сте срећна мајка и супруга. Како сте успели да нађете равнотежу између професионалних обавеза и породичног живота?
Није све дошло одједном, али се вера, труд и рад увек исплате. Од малих ногу улажемо у то што у једном тренутку можемо назвати успехом. Добро васпитање, одговорност, дисциплина, рад, таленат уз мало среће, наравно, јесу предуслови сваког успеха. После завршене средње школе, почела сам да радим и од тада сам потпуно самостална особа. То је тако морало бити стицајем животних околсности у којима сам раније живела. То не желим својој деци, јер је претешко, али ће имати јасан пример да и тако може да се дође до жељеног циља. Сваки дан захваљујем Богу што ме је наградио да уживам у својој породичној срећи. Супруг је пун разумевања, а наше двоје дивне деце су наш највећи благослов. Само таква, испуњена љубављу и подршком највољенијих, сам и на сцени успешна.
Микојан Безбрадица


Повезани уметници

Прочитајте још архивираних вести