О представи

ПУЧИНИЈЕВА ТОСКА
Пучинијева Тоска спада међу најомиљеније и највише извођене опере уопште. Писци и коментатори стално износе нове претпоставке о узроцима ове популарности, а произвођачи грамофонских плоча испоручују нове и нове снимке комплетне опере. Изгледа да јасна и прегледна, али узбудљива радња, смештена у погодно историјско раздобље, и две тенорске и једна сопранска арија, уз два велика дуета сопрана и тенора, обезбеђују трајан успех, иако су многи сматрали да садржина није баш оперска. Пучини је још 1889. у Милану гледао представу Сардуове Тоске са јединственом Саром Бернар у насловној улози, али како је могао само да прати главни ток радње, пошто није знао француски, доста брзо је напустио идеју да компонује оперу на овај сиже, који ће касније бити обрађиван и на филму. Изгледа да је Верди високо оценио садржину Тоске као подлоге за оперски либрето, јер је наводно изјавио да би то радо ставио у музику, када би још имао довољно времена. После успеха Боема, Пучини је у трагању за погодним либретом поново обратио пажњу на Тоску и пошто је био сазнао да је композитор Франкети започео рад на Иликин либрето по Сардуу, успео је преко свог издавача Рикордија да се његов такмац одрекне либрета, и убрзо је сам Пучини по либрету Илике и Ђакозе прионуо на компоновање. Требало је савладати извесне отпоре претерано сујетног Сардуа, и после дугих и тешких преговора, припреме су повољно окончане. Избачене су из либрета бројне споредне личности драме, изостављене су све мање значајне епизоде, и све је сведено на три заокругљена чина. Критичари сматрају да је Пучини од свих оперских композитора имао најпрецизнији осећај за временско простирање радње, за одмеравање дужине сваке епизоде, тако да ни у Тоски, као ни у Боемима, нема ничега сувишног, замарајућег, и радња иде стално напред, а лирске сцене са аријама и дуетима су на првом месту. Радња Тоске, грађена на темељу љубави, страсти али и љубоморе, у којој има мучних сцена мучења, убистава, извршења смртне казне стрељањем и самоубиства, музички је уобличена мелодијски, гласови су увек у првом плану, иако је оркестарска пратња уверљива, изразита и мајсторска. Дијатоника преовладава, иако излети у целостепену скалу нису ретки, а и употреба црквених скала је присутна. У своје време, музика Тоске је можда и шокирала слушаоца, од првих тактова који доносе мотив барона Скарпије у три акорда који сасвим ново звуче, али данас нам све изгледа милозвучно, рафинирано и виртуозно. Напоменимо да Тоска садржи управо парадне улоге за сопрана, тенора и баритона, и да увек када се нађу на окупу три велика певача, успех је више но загарантован. Међу првим великим тумачима Тоске била је Милка Трнина, која је у Лондону и Њујорку славила тријумфе као најбоља Тоска. Тоска је на београдској сцени увек имала одличне тумаче, и све сопранисткиње које су тумачиле насловну улогу сматрале су Тоску за једну од неколико својих најбољих улога. На грамофонским плочама су познати снимци Ренате Табалди са партнерима Ђузепе Кампором и Енцом Маскеринијем, под управом Алберта Ередеа, затим исте сопранисткиње са Мариом дел Монаком и Џорџом Лондоном, под палицом Молинари-Праделија, затим Марије Калас са Ђузепе ди Стефаном и Тито Гобијем, под управом Виктора де Сабате, као и по многима најлепши снимак, на којем главне улоге тумаче Зинка Кунц, Ђуси Бјерлинг и Леонард Ворен, под управом Ериха Лајнсдорфа.
Константин Винавер
ЂАКОМО ПУЧИНИ
Када има да се окарактерише италијански веризам, правац којем је поред Маскањија и Леонкавала припадао са извесним ограничењима и Ђакомо Пучини (1858–1924), мора се бацити један поглед на музичко-драмско стварање XIX века. У центру музичко-драмског стварања XIX века стоји Рихард Вагнер, несумњиво највећи музички драматичар уопште. Вагнерово музичко-драмско дело извршило је један од највећих утицаја у историји музике. Читав низ Вагнерових епигона, композитора скромнијих талената, у свим европским земљама а нарочито у Немачкој, компоновало је дуга и досадна, данас потпуно заборављена музичко-сценска дела, доводећи до апсурда Вагнерове принципе. Сасвим је природно да се реакција против Вагнера јавила у Италији, где је због изванредно јаке оперске традиције, Вагнеров утицај био најслабији. Италијански веризам, својим драматичним сценама из народног живота, без финије психолошке анализе, музички немарно и површно обрађеним, са екстремним колебањима између лиризма и бруталних ефеката, значио је реакцију на Вагнеров утицај, који се у Италији могао констатовати делимично у Вердијевом Отелу, а нарочито у делу Арига Боита, у његовом Мефистофелесу. Чист веризам остварен је само у Кавалерији рустикани Маскањија и Пајацима Леонкавала. Иако су њихова дела имала великог успеха и извршила знатан утицај на европско оперско стварање крајем XIX и почетком XX века, Маскањи и Леонкавало нису успели да веристички стил подигну до универзалног значаја. То што они нису успели, учинио је Пучини, модификујући, у извесној мери, основне поставке веристичке естетике. Рођен 22. децембра 1858. године у Луки, малом граду Тоскане, Пучини је завршио конзерваторијум у Милану, код Бацинија и Понкиелија, прослављеног композитора Ђоконде. Са великим смислом за оперски театар, Пучини се посвећује искључиво оперској композицији. После првих покушаја (Вили 1884, Едгар 1889) и првих већих успеха (Манон Леско 1893), он стиче светску славу својим најзначајнијим и најпопуларнијим делима: Боеми (1898), Тоска (1900) и Мадам Батерфлај (1904). Затим следе Девојка са запада (1912), Ластавица (1917), Триптих (Плашт, Сестра Анђелика, Ђани Скики 1918) и најзад његова лабудова песма, Турандот (изведен 1926. године). Један од Пучинијевих успеха лежи у срећно изабраним либретима. „Ја не могу живети, а да не пишем музику“, говорио је он Фракоролију, свом доцнијем биографу. „И, како нисам вешт да компонујем симфонијску музику, по свршетку једне опере одмах идем да тражим нову. Увек мислим да ће ми провиђење помоћи да нађем симпатичан текст који ће бити пун живота, узбуђења и човечности, нарочито пун човечности. Мучно је трагање за једним либретом.“ Ипак, то мучно трагање увек се успешно завршавало. Човек са сигурним позоришним инстинктом, Пучини је осећао сцену, тражио узбудљиве драмске сукобе и неговао култ великих гестова и очајних крикова који резултирају из јаких страсти. Пучини је овако формулисао тајну сваког позоришног успеха: „Постоје три закона када је у питању позориште: будити интересовање, изненађивати и дирнути“. То је уједно његово основно естетско начело. Пучини је више него ико рачунао на нерве своје публике и деловао на њих, служећи се често и спољашњим ефектима. Његов оперски стил представља више или мање хармоничну мешавину бруталности и сентименталности. Те две особине његовог стила имају и своје специјално порекло. Кад је у питању бруталност, натурализам, груби контрасти и широке линије, Пучинијев стил је непосредни наставак веризма. Пучинијева сентименталност у музичком смислу, проистиче једним делом из његове Манон Леско, а другим делом из Вердијеве Травијате. Анализиране композиционо-технички, партитуре Пучинијевих опера састоје се из мозаичног музичког ткива, изванредно духовито инструментираног и уобличеног у једну целину сигурном руком мајстора. Интензивно оркестарско подвлачење драме, изненадни контрасти, велике градације, често театралне и неубедљиве, темпераментни изливи, широка распеваност мелодијских линија у смислу италијанске традиције – то су биле главне особине Пучинијевог оперског стила. На почетку своје монографије о Пучинију, Адолф Вајсман је рекао: „Ја не желим Пучинија да схватим трагично. Он то не подноси. Његове границе су очигледне“. У суми стваралачких квалитета Пучини није композитор великог формата. Оно што ни већима није успевало, постигао је Пучини: створио је свој лични стил, који врло снажно делује, иако често прелази у манир или се спушта на ниво оперете. Ипак, Пучини је данас, заједно с Вердијем, и поред изразитих модерних тенденција у оперском стварању, суверени господар оперских сцена.
Б. Драгутиновић
АНА ЗОРАНА БРАЈОВИЋ
Рођена је 1975. године у Београду. Дипломирала је клавир на Факултету музичке уметности у Београду, у класи проф. Мирјане Шуице Бабић и магистрирала дириговање у класи маестра Јована Шајновића. Добила је Октобарску награду за достигнућа у музичкој уметности 1995, као најмлађи кандидат. На такмичењу „Борис Христов“ у Софији 2000, осваја Прву награду за извођење и корепетицију. За школску 2003/04. добија Фулбрајтову стипендију у оквиру које се усавршавала на Пибоди (Peabody) конзерваторијуму у Балтимору, у класи проф. Густава Мејера. Од 1. октобра 1994. је асистент диригента, а од 2000/01. стални диригент Оперe и Балета Народног позоришта. Као најмлађи диригент који је стао за пулт Опере, 1995. је дириговала Моцартову Чаробну фрулу. Дириговала је светску премијеру опере о Николи Тесли Љубичаста ватра Џона Гибсона, 2006. Од 2007. до 2012. диригује текући репертоар у матичној кући, између осталог и обнове опера Севиљски берберин (2010) и Бал под маскама (2011). Росинијевим Севиљским берберином је 24. новембра 2011. обележила 20 година уметничког рада. Каријеру је започела 1991. као пијаниста, мноштвом концерата у Србији и иностранству. У Задужбини „Илије М. Коларца“ је 1995. одржала променадни концерт у пратњи Симфонијског оркестра РТС, као пијаниста и диригент. Од тада је редовни гост овог оркестра, са којим је 2003. (уз учешће Хора РТС) снимила CD са свитом Александра Костића Deus Absconditus. Учествовала је на концерту Millenium Stage у Кенеди центру у Вашингтону. У сарадњи са музичарима Метрополитена, 2006. је учествовала на Бруклиншком фестивалу музике у Њујорку. Радила је и у оперским кућама у Балтимору и Вашингтону. У сарадњи са Сарајевском филхармонијом, дириговала је Жизелу у Народном позоришту у Сарајеву 2011.
ДЕЈАН ПРОШЕВ
Рођен је 1979. у Скопљу, где је завршио соло певање у Средњој музичкој школи „Илија Николовски – Луј“ у класи проф. Марије Николовске, а потом на софијској Музичкој академији „Панчо Владигеров“ дипломира оперско певање (2002) и магистрира (2003), у класи проф. Ника Исакова, да би магистарски рад из музичко-сценске режије одбранио на истој академији код проф. Павела Герџикова (2012). Као певач, дебитовао је 2002. у дечјој фантастичној опери Свитац, В. Чучкова, у Софијској националној опери и балету. Следе баритонске улоге у представама Македонске опере и балета Турандот, Тајни брак и Посета старе даме, те Прича о светлости (прва бугарска рок-опера) у Националном музичком театру у Софији. У Македонској опери и балету је ангажован од 2005. као асистент редитеља, где до 2008. одржава све оперске представе текућег репертоара. Од 2007. паралелно ради и као пројекат-менаџер: од 2008. до 2010. је био уметнички директор, а од 2011. је управник ове куће. Био је асистент редитеља при постављању Доницетијеве опере Дон Пасквале у Битољској опери (2005); пренео је режију Моцартове Чаробне фруле аустријског редитеља Ангела Цабраса на сцену Националне опере у Тирани (2006), а на сцени Македонске опере и балета 2007. је режирао два Вердијева дела, Трубадур и Аиду – којом су затворене 35. мајске оперске вечери. Похађао је master class: Ане Марије Пипитоне (1997, Ређо Калабрија, Италија), Миреле Паруто и Антониа Боајеа из Италије (1997, Интерфест, Битољ) и Рајне Кабаиванске (2002, Софија, Бугарска). Био је члан жирија Међународног такмичења оперских певача „Дон Салваторе Папагало“ (2012, Молфета, Италија). Од 2013. је стручни сарадник Оперског студија Универзитета „Гоце Делчев“ у Штипу.
Премијерно извођење
Премијера 2. април 2014. / Велика сцена
Музичка драма у три чина
Либрето по драми Викторијена Сардуа написали Л. Илика и Ђ. Ђакоза
Диригент Ана Зорана Брајовић
Редитељ Дејан Прошев к.г.
Сценограф Мираш Вуксановић
Костимограф Катарина Грчић Николић
Асистент диригента Ђорђе Станковић
Асистент редитеља Ана Григоровић
Асистент сценографа Јасна Сарамандић
Асистент костимографа Ружица Ристић
Видео продукција Петар Антоновић
Премијерна подела:
Тоска Јасмина Трумбеташ Петровић / Сузана Шуваковић Савић / Ана Рупчић
Каварадоси Душан Плазинић / Јанко Синадиновић / Дејан Максимовић
Скарпија Борис Трајанов, к.г. / Миодраг Д. Јовановић / Александар Стаматовић
Црквењак Павле Жарков / Михаило Шљивић
Сполета Дарко Ђорђевић / Данило Стошић / Игор Матвејев
Анђелоти Вук Матић / Александар Пантелић / Страхиња Ђокић*/ Михаило Шљивић
Шароне Михаило Шљивић / Александар Пантелић / Павле Жарков
Пастир Иванка Раковић Крстоношић / Јована Чуровић* / Јована Белић*
Тамничар Страхиња Ђокић* / Михаило Шљивић
Кардинал, државни судија Роберти, писар, официр, наредник, војници, шпијуни, госпође и господа, народ у цркви
Догађа се у Риму, јуна 1800.
ОРКЕСТАР И ХОР ОПЕРЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
* полазници Оперског студија „Борислав Поповић“ Народног позоришта у Београду
Концертмајстор Едит Македонска, Весна Јансенс
Шеф Хора Ђорђе Станковић
Корепетитори Срђан Јараковић, Глеб Горбунов, Нада Матијевић, Невена Живковић, Стефан Зекић
Бинску музику води Ђорђе Станковић и Милица Радивојевић
Инспицијенти Бранислава Пљаскић, Ана Милићевић, Мирјана Голочевац
Суфлери Силвија Пец, Биљана Манојловић
Организатори Маша Милановић Минић, Сњежана Вујасиновић Ђорђевић, Немања Станојевић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Перица Ћурковић
Моделар мушких костима Дрена Дринић
Шеф мушке кројачнице Јела Бошковић
Моделар женских костима Радмила Марковић
Шеф женске кројачнице Снежана Игњановић
Моделар обуће Милан Ракић
Модиста Радица Комазец
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта