Вести

Последње вечери ревије представа „Игори дани“, коју су заједнички организовали Народно позориште у Београду и Српско народно позориште из Новог Сада, у недељу 30. јануара, на Великој сцени (19,00) гостоваће Народно позориште „Тоша Јовановић“ из Зрењанина са представом „Дон Жуан“, по тексту Жана Батиста Поклена Молијера, у режији Игора Вука Торбице.

У подели су Иван Ђорђевић (Дон Жуан), Дејан Дедић (Зганарел), Сања Радишић Суботић (Елвира), Дејан Kарлечик (Гузман), Миљан Вуковић (Дон Kарлос), Звонко Гојковић (Дон Алонсо), Првослав Заковски (Дон Луј), Јован Торачки (Франциско), Едит Тот (Шарлота), Јелена Шнеблић (Матурина), Стефан Јуанин (Пјеро), Мирко Пантелић (Господин Диманш/ Дебели Лука) и Јелена Kесић (Девојка).

Реч редитеља:

Молијеров Дон Жуан дело је које нема једнозначних тумачења. Оно је као ауторово зарањање у властита противречја, у унутарње гласове у којима су садржани и добро и зло, нагон и морал.

Можемо то видети и на основу два носећа лика ове драме, Дон Жуана и Зганарела. У њих, у та два знаковита „ја“, као да је Молијер разложио свој карактер. Отуда и таква структура и композиција овог дела, пуна жанровских поигравања и грубог смењивања комичног и трагичног. Неко ко се бави испитивањем феномена Дон Жуана, а нађе се пред овим делом, тешко може да избегне да суочавајући се са његовим темама и сам не завири у себе и осети у себи једнако снажна противречја. Једноставни су зато разлози због којих бисмо могли критиковати Дон Жуана за његову необазривост и подругивање свему што га окружује.

Ипак, оно што представља прави изазов јесте пронаћи разлоге зашто овај лик мора и даље да нас опомиње и тражи да се њиме бавимо – посебно данас, када његова реченица: „Само помоћу лицемерја човек може да се избори са пороцима у време у којем живимо“, није више оштрица уперена против конкретне (његове) класе, него је постала свепрожимајућа истина и датост.

Дон Жуан и данас је моћан лик, сукобљен са окружењем које га спутава, међутим, изгубљенији је но икада до сад и мало чега романтичног је остало у том лику. Он путује кроз свет, лута и бежи, али оно што га окружује превазишло га је својим бесмислом, а без било каквог монолитног и јасног референтног система вредности против ког он устаје покушавајући да живот учини посебним и другачијим од оног који му је предодређен. Проклетство за њега ништа не значи, јер у свету који је теолошки обележен злом, пакао је већ овоземаљски установљен. Зато Дон Жуан на себе може и ставља било какву маску у решености да, постојало оно или не, „велико друго“ изложи својој спремности да га покрене, прекрши његове забране, да га својим акцијама критикује и коментарише. Циљ тог пута (или бекства) само је један: да образује и пронађе властити смисао.
 

Више о ревији "Игорови дани" можете да прочитате ОВДЕ