Вести

Једна од највећих српских глумица 20. века Оливера Марковић сахрањена је 5. јула у Aлеји великана на Новом гробљу у Београду.

Испред капеле на Новом гробљу где је одржано опело, опроштајни говор одржала је глумица Ружица Сокић.
Она је казала да је чаролија глуме Оливере Марковић била у природном дару да нађе праве емоције за патњу и радост, да буде убедљива, да зрачи са сцене.
"Оливера је била уметница са смислом да тумачи и сведочи о времену у коме живи, да саосећа са цовеком, да га брани уметношћу, због чега је била и остала омиљена код публике до данас, за дуго време нашег дружења на сцени и животу, нисам открила код ње ништа лажно", казала је Сокићева.
Она је подсетила на незаборавне улоге Оливере Марковић са првим супругом Радетом Марковићем на "Црвеном крсту" због којих се и сама одлучила да крене истим путем, непревазиђене креације у представама "Мачка на усијаном лименом крову", "Конак"  Милоша Црњанског, "Мајка храброст", "Вучјак", на њен музички таленат, богату филмску каријеру.
Филмови као што су "Сибирска леди Магбет", "Влак без возног реда", "Козара", "Национална класа, "Сабирни центар", "Балкан експрес", "Тито и ја", представили су је као глумицу светског нивоа, истакла је Сокићева.
"Последња наша заједничка представа била је у 'Сакатом Билију'  Мекдоне у Народном позоришту, где је маестрално одиграла улогу бабе, играла је са таквим еланом, богатством израза, невиђеним на нашим сценама. Нажалост, саплела се на неосветљеним степеницама, пала, угрувала се и више се није вратила на сцену", испричала је Сокићева.
У Алеји великана, од Оливере Марковић опростила се глумица Дара Чаленић.
Славна уметница родила се у Београду 3. маја 1925. године. Љубав према театру показивала је у најранијем детињству да би за време окупације, са групом вршњака-гимназијалаца и студената, почела да спрема представе на Коларчевом универзитету и у београдским становима.
Први филм снима већ 1945. ("У планинама Југославије").
Члан је Омладинског, па Академског позоришта, а 1948. постаје један од студената прве генерације Позоришне академије, у класи Мате Милошевића.
Следеће године постаје члан Београдског драмског позоришта, у којем игра и дипломску представу, „Последњи“ Максима Горког (1952).
После краћег ангажмана у новосадском Српском народном позоришту, 1967. године постаје члан Народног позоришта у Београду, где је остварила више од тридесет значајних улога, почев од Дарје у „Тихом Дону“ (М. Шолихов / В. Лукић), преко Маше у Толстојевом „Живом лешу“, Агафје у Гогољевој „Женидби“, Александре у Анујевој „Коломби“, Јулишке у Нушићевом „Путу око света“, Либере у Голдонијевим „Рибарским свађама“, Аркадине у Чеховљевом „Галебу“, Бабе у „Горском вијенцу“ (П. П. Његош / Б. М. Михиз, М. Бећковић), Жене у „Пат или игра краљева“, Госпође Олге у истоименом комаду Милутина Бојића, Гђе Јеце Ђерман у „Како засмејати господара“ Виде Огњеновић, Филаменте и Мадам Парнел у Молијеровим „Ученим женама“ и „Тартифу“... до Брехтове Мајке Храбрости, Нушићеве Живке министарке и Станковићеве Коштане.
У пензију одлази 1989, а последњу премијеру на матичној сцени игра 1998. (улога Маме у Макдонином комаду „Сакати Били са Инишмора“).
Награду Народног позоришта је добила два пута, за улоге Мајка Храброст (1972) и Клара („Леда“, 1978).
Највеће признање које додељује Национални театар, Плакету, добила је 1988. године.
Ако се овоме додају и најразноврснији драмски ликови остварени на другим театарским сценама широм ондашње земље, Марковићкин позоришни опус броји више од сто улога, међу којима је тешко издвојити најбоље.
Поменимо бар неке: Маша („Три сестре“ А. Чехова), Дуња („Злочин и казна“ Ф. М. Достојевски / Миња Дедић), Катарина („Укроћена горопад“ В. Шекспира), Маргарет („Мачка на усијаном лименом крову“ Т. Вилијамса), Елиза Дулитл („Пигмалион“ Б. Шоа), Силија Пичам („Просјачка опера“ Б. Брехта) и многе, многе друге.
Поред оних у матичном Театру, од позоришних награда издвајамо и Специјалну награду на Данима Комедије, Октобарску награду града Београда, Плакете „Мата Милошевић“ и „Добрица Милутиновић“ те Добричин прстен.
У импозантном опусу од 63 снимљена филма, издвајамо: „Сумњиво лице“, „Последњи колосек“, „Влак без возног реда“, „Узаврели град“, „Др“, „Козара“, „Пут око света“, „Сибирска леди Магбет“ (режирао Анджеј Вајда), „Национална класа“, „Петријин венац“, „Мајстори, мајстори“, „Мој тата на одређено време“,  „Балкан експрес“, „Већ виђено“, „Браћа по матери“, „Сабирни центар“, „Урнебесна трагедија“...
Међу филмским наградама истичу се Сребрна и две Златне арене на Филмском фестивалу у Пули, те „Славица“ за укупни допринос развоју филмске уметности.
Радо је снимала и за телевизију – 13 драма, 26 серија и више шоу-програма, а остварила је и педесетак улога у радио-драмама.
Најшира публика је памти као врсну, по многима најбољу певачицу руских романси и шлагера.
Оливера Марковић преминула је у Београду 2. јула у 87. години после дуге и тешке болести.