Вести

Земља у Глоб театру: Хенри Шести, део 1, 2 и 3, Шекспиров Глоб театар

Борату, што се и десило захваљујући Албанцима, који су се, комике ради, у сред свог извођења Хенрија Шестог, 2. део, упустили у малтретирање ментално хендикепиране особе. Тај моменат је добио и највећи смех публике која се састојала углавном од странаца, што наводи на закључак да је малтретирање хендикепираних врло забавно у албанској култури. То је био и подсетник да смо у Глоуб позвали целу земаљску куглу на сопствени морални ризик.
Остала два дела трилогије о ратовању Хенрија Шестог су извеле још две балканске земље, и то: 1. део - Србија и 3. део - Македонија. Дакле имамо Албанију, Србију и Македонију, једине балканске земље које још увек нису мођусобно ратовале. Додуше, све три државе су имале обиље проблема у току последње две деценије. Донекле је било чудно што је једина продукција која се бавила овом прошлошћу (мада суптилно) била управо српска. Они су наглашавали старе националистичке песме, њихов округли сто је пратио статус политичког распада и представили су политичке махинације у којима се непомирљиви супарници срдачно грле уз брилијантан мрачни хумор.
Низак и хром Ричард Мартина Мирчевског је имао фантастичан „а шта сте очекивали од мене“ став док се разрачунава са својим ривалима.
Није изненађење што је Народно позориште из Београда, као једна од најстаријих позоришних кућа у региону која потиче из најсофистициранијег града културе у источној Европи, дало најизврснију и најиновативнију продукцију од сва три позоришта. Глумачки ансамбл је био сјајан. Током читавог извођења глумци су клизили из сцене у сцену на виртуозан начин, што није било лако извести имајући у виду велики број ликова и битака и, да будемо искрени, заплет који не приказује Шекспира у његовом најбољем издању.
А опет, сматрам да што је мање цењена драма у питању, то се ми енглески туристи (као друга генерација Србо-Хрвата сматрам да сам дотле догурао) више забављамо на овом Шекспировом фестивалу. Шекспир на енглеском је најмање забаван кад је у пуном борбеном режиму. Али када изузмемо језик, управо они невербални моменти – битке, слепстик – чине ствари успешним и разумљивим. Оживљен сјајним умећем Срба за физичко приповедање, овај први део трилогије, карактеристичан по огромном броју ликова, битака и наративних момената, постаје најлакши за праћење и уживање у њему.  
Било је добро видети да се ова позоришта и даље до крајности држе националних стереотипова. Срби су били сјајни у свађама, тучама и љутњи. Албанци су до крајности били Албанци, уз огромне бркове, пиратерију и разнолике езотеричне костиме који као да потичу из давних краљевстава или из земље компјутерских анимација. Македонци су били добри у туговању у својим врећастим панталонама.
После Срба, Македонци су такође понудили интересантну игру. Они су имали богатију драму и њихови глумци су били сјајно дорасли задатку. Низак и хром Ричард (који ће ускоро постати Ричард Трећи) Мартина Мирчевског је имао фантастичан „а шта сте очекивали од мене“ став док се разрачунава са својим ривалима, при чему је у најмању руку био брилијантан када повремено заузме став мусолинијевског немира. Режија Џона Блондела из Калифорније је била груба али ефектна.
Слоw-мотион је био заједнички именитељ сва три извођења. Балканци очигледно веома цене тај ефекат. Било је интересантно видети промене у лику Хенрија Шестог; уображен у српском, опхрван унутрашњим раздором у албанском и на крају, луд у македонском извођењу. Такође, било је интересантно видети родне промене током извођења ове три драме у којима доминирају мушкарци. У првом делу, једина жена у драми, Јованка Орлеанка, је била у запећку, да би на крају, у трећем делу, жене преузеле главну улогу, чему је Македонско народно позориште из Битоља допринело тиме што је променило Варвиков пол.
Све у свему, то је био интересантан дан. Неопозиво се тежило да се боље разумеју извођења. Нарочито када је глума у српској и македонској продукцији била на врхунцу и почела да утиче на гледаоце који говоре те језике. Али највише се питам да ли је ико албанском Националном позоришту рекао да ово није Евровизија.

link: The Arts Desk