Вести

Улогом Ацучене, у Вердијевом "Трубадуру", првакиња Опере Народног позоришта у Београду Наташа Јовић Тривић прославила је у суботу 20. децембра, две деценије уметничког рада.
На Великој сцени, под диригентском управом Ане Зоране Брајовић, наступили су и Сања Керкез (Леонора), Јанко Синадиновић (Манрико), Драгутин Матић (Гроф Луна), Иван Томашев (Ферандо), Татјана Митић (Инес), Данило Стошић (Руиз), Слободан Живковић (Гласник) и Александар Пантелић (Стари Циганин).
У представи је учествовао Хор и Оркестар Опере Народног позоришта у Београду.
На крају представе, публика у препуној сали наградила је слављеницу и комплетну уметничку екипу вишеминутним громогласним аплаузом и узвицима "браво".
Опера "Трубадур" премијерно је изведена 22. новембра 2001. године у режији Иване Драгутиновић Маричић.
Сценографију је урадио Александар Златовић, а костиме Љиљана Орлић.
 „Трубадур“, праизведен 19. јануара 1853. године у Риму у Театру Аполо, једно је од најуспешнијих дела чувеног италијанског композитора Ђузепа Вердија од чијег се рођења прошле године навршило два века.
Опера има четири чина, од којих сваки носи драматуршки веома јасан наслов: Дуел, Манастир, Циганка и Отмица.
Ацучена је вокално веома захтевна и сматра се једном од најтежих улога мецосопранског репертоара.
М.Б.

Интервју са Наташом Јовић Тривић објављен 26. децембра у 84. броју "ПОЗОРИШНИХ НОВИНА"

Публици се дајем искрено и несебично

Улогом Ацучене у Вердијевом „Трубадуру", првакиња Опере Народног позоришта у Београду Наташа Јовић Тривић прославила је 20. децембра две деценије уметничког рада. Својим раскошним мецосопраном и овога пута одушевила је све љубитеље оперске уметности који су је на крају представе, заједно са колегама из ансамбла, поздравили бурним аплаузом.
У Националном театру, дебитовала је као члан Оперског студија 24. децембра 1994. године улогом Треће даме у Моцартовој „Чаробној фрули”. Три године касније, 1997, прво је добила похвалу Народног позоришта за улогу Сметона у опери „Ана Болен” Гаетана Доницетија, а одмах потом и стални ангажман.
У међувремену, на матичној сцени, остварила је велики низ значајних улога као што су Олга („Евгеније Оњегин“), Фенена („Набуко“), Мадалена („Риголето“), Шарлота („Вертер“), Амнерис („Аида"), Кармен („Кармен"), Улрика („Бал под маскама"), Сузуки („Мадам Батерфлај"), Кнегиња де Бујон („Адријана Лекуврер“)...
Јубилеји се, између осталог, користе и као повод да се „подвуче црта" и сагледају резултати које сте до сада остварили. Да ли сте задовољни оним што сте на уметничком плану постигли у последње две деценије?
На овај јубилеј гледам управо тако, осврт на досадашњи и смерницу за будући рад. Веома сам задовољна што сам ишла кроз каријеру постепено, сигурно, без великих трзавица и у сталној узлазној путањи. Понекад је тешко одржати стабилност, али могу врло поносно да кажем да сам, за сад, успела у томе без обзира на разне околности које су наилазиле.
Дипломирали сте, а потом и магистрирали на ФМУ у Београду, у класи проф.Радмиле Бакочевић. Шта вас је усмерило ка музици?
Музику учим од своје шесте године и просто се подразумевало да то наставим. Било је само питање између клавира и певања, али само певање подразумева много веће могућности за испољавање креативности, већи изазов и шире подручје израза, па сам се тако определила. Ове године сам уписала докторске студије на Факултету музичке уметности и сматрам да је непрестано образовање изузетно важно за напредак у професији и у животу.
Колико вам је било значајно, не само током школовања, него и касније, што сте за педагога имали једног тако врхунског стручњака и уметника, као што је госпођа Бакочевић?
Госпођа Бакочевић , поред тога што је мој Професор, је и моја друга мајка. Њена огромна каријера које, чини се, наша средина још увек није довољно свесна, је фантастичан путоказ како би уметник требало да непрестано ради на себи. Од самог почетка је поштовала моју личност и независност, па и кад сам избегавала часове да бих сама пронашла решење, она је то разумела и стрпљиво чекала да се “дозовем памети”. Никада није била нервозна у раду и увек је имала безгранично времена кад ми је требало, јер је била и остала велика, прошла је кроз разне ситуације па је зато имала разумевања за све. Ипак, међу многим саветима, на којима сам јој бескрајно захвална, морам да издвојим да ми је најважније што ме је научила да будем чврсто на земљи и увек самокритична. Успех лако може да пољуља младог човека, а то води ка стагнацији и неминовно пропадању.
За вас се слободно може казати да вам је Бог све дао у највећој могућој мери. Колики је утицај у вашем стасавању у врхунског уметника имао таленат, а колико техника?
Хвала на комплименту! Захвална сам на таленту који ми је Бог дао и све време се трудим да се са страхопоштовањем односим према томе. Имам обавезу да тај таленат негујем,да га непрестано развијам и да га делим са другима. На технику гледам као на занат који је неопходан да бисте изразили све што желите. Како сазревате, ваше жеље и знање расту,па самим тим и потреба за усавршавањем технике.
На сцени сте веома креативни и изражајни, интонативно сте беспрекорно сигурни и свему дајете прави израз. Како успевате да одржите глас нетакнутим?
Радом! Имала сам срећу да сам у току учења и каријере могла да радим са великим мајсторима и зналцима. Поред моје Професорке, морам да истакнем рад са Маестром Младеном Јагуштом са којим сам много певала вокално – инструменталну музику. Од њега сам научила колико је важно детаљно радити на свему што је пред вама и бити немилосрдан у раду. Певач се мора понашати као спортиста, вежбати, спавати, имати велику дисциплину.
Колики вам је распон гласа и како бисте га одредили?
Ја сам драмски мецосопран и распон ми је непуне три октаве. Волела бих да постигнем још тај један степен, да се играм.
Судећи по ономе што сте до сада урадили, стиче се утисак да припадате оним уметницима који заиста пазе шта певају и који веома пажљиво бирају свој репертоар. Да ли сте понекад пожелели да направите неки „излет"?
Нисам пожелела ништа што није за мене, јер толико предивне музике и сјајних улога има у мецосопранском репертоару, да не верујем ни да ћу то све стићи да отпевам.
Јубилеј сте прославити улогом Ацучене у Вердијевом „Трубадуру", његовом првом комаду у којем мецосопран има главну ролу. Зашто сте баш изабрали ту оперу?
Била сам премлада када сам певала Ацучену први пут и свих ових година се нисам осећала сасвим слободно у улози. Иако сам имала дивне успехе у Софији, Букурешту и код нас, ја сам била незадовољна и константно сам тражила оно нешто што ми недостаје. Тек прошле сезоне сам осетила да то је зрелост. Зато ми је симболично да са том улогом обележим јубилеј.
Основни покретач Ацучене, која је сва у драмском изразу, је освета. Њена прича, заправо, личи на грчку трагедију. Шта вам је било посебно инспиративно док сте је спремали?
Ацучена је, пре свега вокално захтевна и сматра се једном од најтежих улога мецосопранског репертоара.Са друге стране, врло је компликован лик. Драматуршки цео “Трубадур” није баш сретно решен,па је самим тим Ацучену тешко одредити. Њен лик се креће између лудости и трезвености, освете и мајчинске љубави која опет није љубав према њеном детету, него замени коју је одгајила,а само она то зна, користи га као оружје освете а ипак жели да га заштити, па онда та страшна траума мајке на ломачи и бацања детета у ватру….Врло запетљано и тешко да се јасно одигра како би сваки гледалац могао схватити њену причу. Велики је изазов отпевати тако тешку улогу и у гласу направити све разлике у њеним емоцијама, направити баланс између глуме и певања да једно не буде на штету другог, не преглумити а донети јак израз који показује сва њена психичка стања.
Колико сте задовољни односом публике и критике према вашем уметничком раду?
Увек сам добијала добре критике и надам се да ће тако и остати. Због публике сам ту где јесам. Од самог почетка певам за публику, искрено и несебично се дајем, а то публика зна, осећа и враћа ми стоструко више. Сви смо ми ту због оперске уметности коју волимо и та размена добре енергије између нас је храна која нас одржава у свим временима.
Микојан Безбрадица