Вести

Управник Народног позоришта у Београду Божидар Ђуровић открио је у среду 28. марта спомен плочу Невенки Урбановој на згради на Андрићевом венцу 8 у којој је живела ова позоришна дива и некадашња првакиња београдског Националног театра.

Подсећајући да је Урбанова у књизи, коју је објавило Народно позориште, често истицала своју независност, у којој је налазила осећај слободе јако важан за сваког уметника, Ђуровић је истакао да је велика глумица тој слободи, као важну компоненту среће, придодавала, како је то она волела да дефинише, свој луди занос позориштем, занос који ју је упућивао на то да „лебди изнад свега, а да сваку недаћу и неправду подноси уверена да тако мора бити“.
- Такав, суштински и посвећенички однос према театру, ову је уметницу одржао за живота изнад прљавштине свакодневице. Свој супериорни етички приступ уметности, Невенка је симболично поредила са својим првим летењем авионом, о којем је записала следеће: „Летели смо кроз облаке, муње и громове, тутњало је невреме које се доживотно памти, дизали смо се и пропадали, а ја сам мирно гледала кроз прозор мислећи да то тако мора да буде“. Ова плоча, коју данас откривамо, којом обележавамо место земног бивствовања велике уметности, као да изговара управо те речи – то тако мора да буде. Јер, уколико не негујемо сећање на највеће духовне вредности нашег народа, нестаћемо са мапе европских народа – казао је управник Народног позоришта.
Према његовим речима, Невенка је говорила да је за глумца глума некаква четврта димензија сна у којем се фиксира једна апстракција да би се помоћу ње дошло до истине.
- А ми јој овом плочом симболично одговарамо: истина је да је Невенка Урбанова била велика уметница, која је задужила Народно позориште и свој народ – додао је Ђуровић.
Сећања на ову велику драмску уметницу оживели су и њен супруг - академски сликар Димитрије Дишко Марић, који је урадио спомен плочу, и театролог Јован Ћирилов.
Марић се захвалио управи Народног позоришта на иницијативи да се постави ова спомен плоча и граду Београду који је подржао тај предлог. Он је казао да га је тај гест њеног позоришта, у којем је, како је истакао, провела цео свој живот, “дубоко додирнуо”.
Ћирилов је рекао да је Урбанова, још од првог дана када је упознао, “стално расла у мојим очима, као спона предратног Београда са једним Паризом, модерном Европом и савременим начином глуме”.
- И данас, са великом емоцијом, сећам се наших дружења. Она је била жива историја позоришта. Поседовала је оне дивне емотивне нијансе које је немогуће ставити на хартију. У доба најсивљег социјалистичког реализма, нама гимназијалцима тог времена који смо тежили ка нечем другом и некој Европи, она је била жива критика сваког сивила – оценио је Ћирилов додајући да је пресрећан што идеја о спомен плочи није остала “мртво слово на папиру”, него је реализована.  
Урбанова је рођена у Старом Бечеју 28. марта 1909. године.
Чланица драмског ансамбла Народног позоришта у Београду, у којем је радила до пензионисања, постала је 1925. године, после аудиције коју је прошла код Милана Грола и Милана Кашанина.
Статус првакиње Народног позоришта стекла је 1936. године.
Током дуге и плодне каријере остварила је више од 150 улога од којих су најзначајније: Лола Монтез („Опчињени краљ“), Госпођица Алварес у “Оно што се зове љубав” (на слици), Баруница Кастели („Господа Глембајеви“), Госпођа Ерлин („Лепеза леди Виндермир“), Јулија („Обожавана Јулија“), Серафина („Тетовирана ружа“)...
Била је обожавана. И на сцени и у животу. Своје обожавање утиснуо је у глину и мермер њен први супруг, пионир српског кубизма, Душан Јовановић Ђукин, а Дишко Марић посветио јој је цео свој живот и своје суптилне слике нежног колорита.    
Публика је волела њену витку женственост, мазни тон, страсне импулсе, дубоку емотивност, танану интелигенцију и оно неизрециво у дару сваке рођене глумице.
Имајући у виду њен допринос развоју српске позоришне уметности и непролазан траг који је остао сачуван код многобројних поклоника глуме Невенке Урбанове, Музеј позоришне уметности и Савез драмских уметника Србије, доделили су јој 1984. године Награду за животно дело - Добричин прстен.
Књигу успомена и портрета о колегама савременицима – „Свици који словима светле“, објавила је 2001. године.
Преминула је у Београду 7. јануара 2007. године.
М.Б.