Вести

У оквиру популарне манифестације „Ноћ музеја“, у суботу 16. маја у Музеју Народног позоришта у Београду (16,30) биће отворена изложба „Даворин Јенко 1835–1914“.
Поставку су приредили Архив Србије, Архив Републике Словеније и Народно позориште у Београду, а аутори су Грегор Јенуш, Јелица Рељић, Јелица Стевановић и Франц Крижнар.
Изложбу је, у нешто сведенијем обиму, крајем новембра премијерно видела публика у Љубљани, у оквиру обележавања 100 година од уметниковог упокојења. Коришћени су материјали из фондова Архива Србије, Глазбене матице Словеније, Музеја позоришне уметности Србије, Библиотеке града Београда и Историјског архива Панчево.
Београдска поставка ће бити допуњена експонатима који ближе сликају Јенкову делатност у Народном позоришту.
Овај значајни словеначки уметник је скоро читав радни век провео у Београду, од којег је већи део посветио нашем националном театру где је оставио дубок и неизбрисив траг као диригент, вокални и инструментални педагог, а нарочито композитор.
Између осталог, Јенко се етаблирао и као родоначелник наше сценске музике, а највеће домете је постигао композицијама инспирисаним српским народним мотивима.
Изложба ће бити отворена до краја септембра.
М.Б.

СЛОВЕНАЦ – РОДОНАЧЕЛНИК СРПСКЕ СЦЕНСКЕ МУЗИКЕ

У новембру 2014. се навршило 100 година од смрти Даворина Јенка, дугогодишњег капелника Народног позоришта, чије су заслуге за развој наше сценске музике немерљиве. Поводом овог јубилеја, Архив Србије и Архив Републике Словеније организовали су, у просторијама Архива у Љубљани, научни симпозијум Даворин Јенко (1835–1914): живот и рад, као и изложбу Даворин Јенко (1835–1914).
Како би се прилагодила простору и намени Музеја Народног позоришта у Београду, изложба је допуњена материјалима о Јенковој делатности у Народном позоришту.
                                                                                                                   * * *
Композитор и диригент Даворин Јенко је у стручној литератури описан као „утемељивач српске сценске музике и један од најплоднијих аутора популарних комада са певањем (...) у позоришној и оркестарској музици поставио је основе српског националног стила (...) као композитор, диригент и педагог одиграо је пресудну улогу у настанку музичког професионализма у Србији“ (Српски биографски речник Матице Српске).
Јенко је у  Београд, тада још увек под турском влашћу, дошао три године пре оснивања Народног позоришта, 1865. Непосредно по предаји кључева српској управи, формира се и стални ансамбл тек основаног националног театра, а у недостатку школованог кадра, млади театар се у великој мери ослања на уметнике и друге позоришне стручњаке из околних земаља, превасходно из истог или сродног говорног подручја, те на талентоване и доказане путујуће глумце и аматере. Иако основано као драмски театар, Народно позориште од самих почетака развија тесну везу са музичком уметношћу. Инструментална и вокална музика су биле саставни део многих представа, а обичај је био и да се поједине нумере изводе између чинова, односно између два или три краћа комада која су играна као целовечерњи програм, ради забављања публике. Као одговор на велику потребу за сталним капелником и spiritus movens-ом потоње такозване „музичке гране“ Народног позоришта у Београду, убрзо стиже Словенац, нешто раније приспео најпре у Панчево где је на препоруку директора Бечког конзерваторијума дошао за диригента тамошњег Српског црквеног певачког друштва (1863–1865), а потом се преселио преко Дунава да би преузео функцију диригента Београдског певачког друштва по смрти Корнелија Станковића (1865–1869). Према истраживањима Слободана Турлакова, београдска публика се са Јенковом музиком срела раније, 8. марта 1864, када је на концерту Београдског певачког друштва у Капетан Мишином здању изведена његова композиција Напред, после чега се у оквиру концертних програма чују и друга његова дела: Сабљо моја, димискијо, Нек душман види, Међу браћом, На мору, Вабило...
После краћих студија инструментације у Прагу, Јенко на самом крају 1870. ступа у ангажман као капелник Народног позоришта у Београду и на том месту остаје до одласка у пензију, 1902. Драматург и вршилац дужности управника Јован Ђорђевић и Даворин Јенко 18. децембра 1870. потписују Уговор у име Позоришног одбора и уметника који се обавезује да ће вршити: „у народноме позоришту дужности учитеља и управитеља певачког, како кад позоришна потреба буде захтевала“, с тим да му се године службе рачунају од 1. јануара 1871.
Од тада, па све до одласка пензију 1902, Јенко је педагог, корепетитор и диригент, али и композитор великог броја комада који су извођени између чинова, као и аутентичне сценске музике за бројне представе које су постављане, нарочито за тада веома популарне „комаде с певањем“. Једна од највећих Јенкових борби је била за формирање и одбрану посебног позоришног оркестра. На почетку рада Позоришта и касније у више наврата, одлуком надлежног министарства, театар је за своје потребе користио војни оркестар што је било можда нешто јефтиније али свакако веома непрактично и недовољно квалитетно, будући да сцена захтева другачији инструментални састав, те да се често догађало да услед службених или приватних обавеза музичара, Позориште у последњем моменту мора да мења репертоар. О броју представа за које је Јенко компоновао музику истраживачи наводе податке који варирају од 50-ак до скоро 100,  међу којима су Ђидо Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака, Маркова сабља Јована Ђорђевића, Трифковићева Избирачица, Шапчанинова Задужбина, Сеоба Србаља Ђуре Јакшића, Мерима Матије Бана, Девојачка клетва Љубинка Петровића, Чича Томина колиба Терезе Мегерле, Кућна капица доктора Фауста Фридриха Хопа, Сеоска лола Едеа Тота... Имајући у виду да је архива Народног позоришта страдала у оба светска рата, као и пословичну небригу српског народа према сопственој историји, прецизан број ових представа вероватно никада нећемо установити. Извесно је, међутим, да је Јенко наш најплоднији позоришни композитор свог а можда и свих времена.
Изузетно вредним и преданим радом, успео је да свега десетак година по доласку у музички неук глумачки ансамбл, са надареним глумцима које је сам обучавао постави прву домаћу оперету, чији је и аутор. Била је то Врачара – „чаробна оперета у три чина“, чија премијера је изведена 21. октобра 1882. Стручњаци се слажу да је највеће домете постигао у својим сценским делима инспирисаним нашом народном музиком: „показао (је) и доказао огромну вредност наше народне музике, открио ризницу народног музичког блага“. (Гаврило Ковијанић, Грађа Архива Србије о Народном позоришту у Београду 1835–1914)
У познијим годинама Јенку помажу млађе колеге, најпре Оскар Малата који је од лета 1895. други капелник, али и Фрањо Покорни, Станислав Бинички, Петар Крстић... Захвални Театар и цео Београд у јануару 1901. Даворину Јенку праве велику прославу – 40 година уметничког рада и 30 година у Народном позоришту. „За ту прилику г. Јенко је сам изабрао Ђиду у коме су комаду његове композиције. Такође измеђ чинова свираће се само г. Јенкове композиције“, најављује овај догађај „Позоришни лист“. После свечане представе 16. јануара која је уједно била и његов опроштај од сцене и од диригентске палице, исто гласило одаје уметнику признање за пионирски рад у области домаће а нарочито сценске музике: „Што Јенковој музици даје нарочиту драж и предност; што је нашој души тако прикладна и што је тако лепо разумемо и волимо, јесте народни језик којим говори његова уметност; јер из његових мотива истиче чиста народна, словенска душа. Народни мотиви огледају се у свима његовим музичким радовима; његова је музика већим делом израз народне душе, народног осећања, за то и годи толико духу и укусу нашем (...) Јенко се може задовољно да осврне на дане прошлости своје, јер су то били дани корисна и добра рада. Он је век свој уложио и утрошио за једну велику ствар и живео је за њу – за уметност“.
Званично је у пензионисан тек две године касније, а последње године је провео у Љубљани где је и умро. Међу бројним признањима којима је Јенко био овенчан су и орден св. Саве III и IV реда, Колајна кнеза Милоша и чланство у Српској академији наука.
Као што је поменуто, неки комади са Јенковом музиком, иако писаном за најблаже речено скромне могућности и капацитете – уметничке и стручне – којима је Народно позориште располагало у својим првим деценијама постојања, надживели су композиторово доба. Још је више Јенкових композиција које су и данас живе и познате, иако се за неке и не зна ко им је аутор, као што су, на пример: Где си душо, где си рано?, Где ћеш бити, мала Кејо?, Сеоска сам лола...
Наведимо и један куриозитет везан за Даворина Јенка: поред бројних химни писаних за различита певачка друштва, он је аутор и две националне – још од 1860. словеначки народ пева његову композицију Напреј, застава Славе! као химну (званичну или незваничну, једно време и забрањену; сада је то химна Словеначке војске), а композиција Боже правде, писана као завршна хорска нумера за алегорију у стиховима Маркова сабља која је играна у част пунолетства кнеза Милана Обреновића, 11. августа 1872, десет година касније постаје и (уз дужу паузу) до данас остаје – државна химна Србије.
Јелица Стевановић