Вести

Драма „Чудо у Шаргану“, по тексту Љубомира Симовића, у адаптацији и режији Егона Савина, биће премијерно изведена у петак 20. фебруара (19,30) на Великој сцени.
У овом комаду који у себи носи дух поетског реализма, а који је истовремено смешан и трагичан, реалистичан и невероватан, играју Душанка Стојановић Глид (Иконија), Наташа Нинковић (Госпава), Хана Селимовић (Цмиља), Иван Босиљчић (Анђелко), Александар Ђурица (Миле), Небојша Кундачина (Ставра), Предраг Ејдус (Просјак), Бранко Видаковић (Скитница), Слобода Мићаловић (Јагода), Борис Пинговић (Вилотијевић), Бојан Кривокапић (Иследник), Александар Срећковић (Манојло) и Никола Вујовић (Танаско).
Драма „Чудо у Шаргану", током које све време пљушти киша, смештена је у крчми на периферији у којој раде, обитавају и свраћају људи са маргине, затечени негде између села и града.
Оно што је, осим кафане „Шарган” заједничко свим овим људима јесте патња коју свако од њих носи у себи и уноси у ову необичну кафану.
Тако кафана постаје стециште келнерица, курви, политичара, просјака, скитница, бивших робијаша… Паралелни ток радње прати прича о двојици ратника из Првог светског рата, који, мада одавно мртви, и даље трагају за правдом и тако стижу у данашње време.
Чудесни лик који повезује два паралелна тока радње јесте просјак који има натприродне способности да на себе прима ране и болове других људи...
Савинова редитељска концепција, како је најавио, биће усмерена на то да представом „одговори на овај налог времена".
- Дужни смо да урадимо један "Шарган" социјалног безнађа. Зашто? Зато што живимо у времену социјалног безнађа где то више није само питање правде и неправде, већ једног одлучног призивања велике несреће. Ово социјално безнађе, заправо, има за циљ да поново призове неки велики рат и велику револуцију. То је мој утисак који бих желео да пренесем овом представом. Кажем само „као утисак", који, иако постоји, се не да конкретно видети. Индивидуалне несреће само су део те колективне несреће једног социјалног безнађа у којем људи, а нарочито деца, ни приближно немају исте шансе. У таквом свету, свако разуман ће схватити да ће нужно доћи до новог великог рата и велике револуције, чим социјално безнађе достигне свој врхунац. То је, нажалост, само питање тренутка. Наравно, не смемо ни да заборавимо да то социјално безнађе, с обзиром на то где живимо, смишљено производи етно-национализам који ће, можда, поново запалити овај наш балкански простор – оцењује Савин.
Према његовим речима, тема комада је патња, људска несрећа и ране које производе ту несрећу.
- Живот није конципиран да буде срећан. Живот је, у суштини, по себи, низ неких несрећа које долазе саме и велики број несрећа који ми сами изазивамо, својим животом, понашањем, односом према себи, односно према другима. Овде је несрећа толико истинито, дубоко и тачно усађена у оно што се зове непосредна животна истина, а аутентичност, која је готово доведена до фактографије, је парадоксално упакована у један поетски метафорички језик. То је, заиста, шекспировски поступак. Симовић је велики песник, драмски писац који необично снажно осећа људе и њихове судбине - сматра Савин који је урадио и избор музике.
Драматург је Славко Милановић, сценографију је креирао Герослав Зарић, костиме Бојана Никитовић, док је за аудио и видео дизајн био задужен Пеца Антоновић .
Радован Кнежевић је лектор, Белинда Божичковић асистент редитеља (на пракси), Јасмина Урошевић/Наталија Игњић организатори, Иста Степанов стручни сарадник за сценски покрет, Владислава Канингтон сарадник сценографа, Сања Угринић Мимица/ Сандра Жугић Роквић инспицијенти, Јелена Халупа суфлер и Борислав Балаћ продуцент.
М.Б.

Инсерт из представе можете погледати ОВДЕ

                ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ ОДРЖАНЕ 18. ФЕБРУАРА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Нова поставка драме "Чудо у Шаргану" Љубомира Симовића, у режији Егона Савина, биће премијерно изведена 20. фебруара на Великој сцени, најављено је на конференцији за новинаре одржаној у среду 18. фебруара у Музеју Народног позоришта.
В.д. управника Дејан Савић подсетио је да је тај антологијски текст о људима са маргине пуно игран у целој Србији, а и у иностранству, али да је ово тек трећи пут у Београду, после праизведбе пре 40 година у Атељеу 212 у режији Мире Траиловић и касније представе Дејана Мијача у истом театру.
"Сада га је предложио в.д. директора Драме Жељко Хубач и сви смо одмах са великим задовољством прихватили. Интересовање је огромно и сигуран сам да ће се дуго играти на карту више", изјавио је Савић.
Академик Симовић је рекао да је мимо обичаја узбуђен и да у последње време стално сања позориште у неким лошим ситуацијама прекида струје, поплаве, нестанка глумаца, али је подсетио како су наше баке тумачиле ружне снове - да најављују нешто супротно, па претпоставља да ће тако бити и овога пута.
"Прва представа у Атељеу наметнула се као мера. Сада се поставља питање односа према тој мери, али је још важније што су околности нове, другачије и што пред новом публиком игра нова генерација глумаца", изјавио је аутор.
"Имао сам срећу што је Савин, који је "Шарган" већ режирао са великим успехом у СНП-у пре 20 годна, направио овакву поделу. Уз пуно учесника у стварању представе најважнији је глумац. Увек када сам писао за позориште, писао сам из позиције глумца, замишљао како бих ја то играо, трудио се да глумцу пружим све могућности, да му не задајем сувишне, натегнуте проблеме, да му напишем улогу која није ни тесна ни преширока и у којој ће моћи да нађе и самога себе", рекао је Симовић.
У великом ансамблу су Душанка Стојановић Глид, Наташа Нинковић, Хана Селимовић, Иван Босиљчић, Александар Ђурица, Небојша Кундачина, Предраг Ејдус, Бранко Видаковић, Слобода Мићаловић, Борис Пинговић, Бојан Кривокапић, Александар Срећковић и Никола Вујовић.
Хубач је изјавио да је за свој први репертоарски потез одабрао "Чудо у Шаргану" јер је то, по његовом мишљењу, најбољи драмски комад на српском језику, Савин је један од најзначајнијих српских редитеља, а Народно позориште има одличну поделу.
"Нисмо учинили ни један уметнички компромис и мислим да нам се посрећило", рекао је он, додајући да је пројекат финансиран из буџета за 2014. годину, уз подршку управе НП, Управног одбора и Министарства културе.
Савин је напоменуо да у позоришту нема среће и несреће, већ само озбиљног рада и захвалио дивним глумцима и сарадницима што су заједно дошли до резултата којим могу бити задовољни.
"То је пре свега захваљујући комаду који уз малу адаптацију делује као да је писан јуче за данас, што само значи да је реч о универзалној драми која поставља коначна питања. Није било нимало лако давати театарске одговоре на та слојевита питања, која се односе на срећу и несрећу, имање и немање, снове и јаву и све скупа упаковано у нашу несрећну политичку судбину целог овог колективитета, народа који има небројене жртве у протеклим ратовима", рекао је он.
"Нарочито је узбудљиво нешто по чему је овај комад за мене јединствен, а то је истовремена присутност живих и мртвих на сцени. Позоришна сцена је нарочито пријемчив простор и сваки пут када уђем у празну салу прође ми кроз главу колико је ту људи већ играло - великана и глумаца уопште, наших уметничких предака", изјавио је Савин.
У програму представе записао је да су уметници "били дужни да ураде један "Шарган" који је свестан свих последица социјалног безнађа, зато што инспиратори слепе похлепе тзв. банкарско-лихварског капитализма поново призивају рат и револуцију".
"Појединачне несреће су фрагменти једног суровог света у којем деца немају ни приближно исте шансе за живот. Та деца су материјал за производњу мржње, оне класне, верске или етно-националне. Мржња ће у будућности поново запалити наш балкански простор", упозорио је редитељ.
Како је додао, у "Шаргану" је "несрећа истинито и дубоко усађена у животну истину, аутентичност је готово фактографска, парадоксално упакована у поетски, метафорички језик. То је шекспировски поступак. Симовић је велики песник, драматичар који необично снажно осећа људе са маргине и њихове судбине".
Драматург Славко Милановић истакао је да Симовић драматуршки вешто гради причу о лепези ликова, крећући од поезије, а глумци су изразили задовољство и захвалност због учешца у креативном, напорном и паметном процесу настанка представе по овом значајном комаду.
Сценограф је Герослав Зарић, костимограф Бојана Никитовић, музику је изабрао Савин, видео и аудио продукцију потписује Петар Антоновић.