Вести

Драма „На дну”, по тексту Максима Горког, у режији и адаптацији Ане Ђорђевић, биће премијерно изведена 3. октобра на Сцени „Раша Плаовић“.
У подели су Гојко Балетић (Михаил Иванов Костиљов), Соња Колачарић (Василиса Карповна), Калина Ковачевић (Наташа), Александар Срећковић (Васка Пепел), Милена Ђорђевић (Ана), Вања Ејдус (Настја), Златија Ивановић (Квашња), Дарко Томовић (Клешч), Немања Оливерић (Сатин), Андреј Шепетковски (Глумац), Милош Ђорђевић (Барон) и Танасије Узуновић (Лука).
Редитељка Ђорђевић, која први пут режира у Народном позоришту, сматра да је „На дну“ комад који, за разлику од већине осталих дела Максима Горког, не само да омогућава, него и охрабрује, многобројне начине читања - идејно.
- Ако говоримо о теми и идеји дела, оне су у највећој могућој мери подобне за различита, чак и опречна, читања, јер сам аутор није, колико год то можда желео, успео да створи јаку и чврсту презентацију јасне, недвосмислене идеологије у комаду. То је можда несрећа за аутора, али срећа за дело, које у противном не би преживело до данас, нити постало класично дело светске литературе - сматра она.
- Кратко речено, драма на „На дну“ није памфлетска, а ако неки ликови у овом делу и говоре памфлетским језиком, множина и разнородност ставова који се подједнако уверљиво износе, не дају читаоцу могућност да у те памфлетке говоре поверује као у ставове писца, већ пре да то замршено клупко сукобљених идеја доживи као полемику између различитих светоназора, који се, као и у животу, у кризним временима сударају и боре, у општем настојању свих њених учесника да себи објасне свет који их окружује, угрожава и притишће. Горки се у каснијим годинама одрицао дела „На дну“, јер је сматрао да оно не показује на прави начин стварност, нити има добар - исправан утицај на публику. Његова љутња на себе највише се огледа у односу према лику Луке, који свакако јесте покретач драмске радње, у оној мери у којој је могуће говороти о драмској радњи у овом комаду - оценила је редитељка Ђорђевић.
Драматург је Славко Милановић, сценографију је креирала Драгана Мацан, а костиме Лана Цвијановић.
У ауторској екипи су и Владимир Петричевић (дизајн звука), Дејан Средојевић (сценски говор), Ивана Ненадовић (извршни продуцент), Тара Манић (асистент редитеља) и Јасна Сарамандић (асистент сценографа).
Наталија Игњић је организатор, Сања Угринић Мимица инспицијент, а Јелена Хaлупа суфлер.
Превод комада, који је Горки написао 1901. године, урадио је Милан Ђоковић.
М.Б.

ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ ОДРЖАНЕ У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА 30. СЕПТЕМБРА

Представа "На дну", Максима Горког, у режији Ане Ђорђевић биће премијено изведена 3. октобра на Сцени "Раша Плаовић", најављено је на конференцији за новинаре одржаној у Музеју Народног позоришта.
Редитељка Ђорђевић је рекла да је овај комад био велики изазов за њу, али да је имала и глумачку екипу спремну да одговори том изазову.
“Народно позориште се углавном осврће класици, али као и сва светска позоришта тежи да та дела изведе на модеран начин, комуницирајући са актуелним тренутком”, рекла је она.
Указала је да представа траје 1 сати и 35 минута и да је текст чија је тема и данас веома актуелна, скраћен, убрзан и модернизован, али тако да не губи на значају, као и на освртањима на филозофске и социолошке аспекте.
В. д. директора Драме Жељко Хубач је оценио да је овим комадом заокружена идеја да се редефинише значај Сцене "Раша Плаовић".
"На дну" је, према његовим речима, један од најзначајнијих свевремених комада светске литературе, који се годинама опире сценском читању, али када је оно добро промишљено постаје прави позоришни бисер.
В.д. управника Народног позоришта у Београду Дејан Савић изразио је задовољство што национални театар отвара сезону овако озбиљним и захтевним комадом, указавши да је реч о једном од најпознатијих драмских текстова, веома изазовном и актуелном.
У представи играју Гојко Балетић (Михаил Иванов Костиљов), Соња Колачарић (Василиса Карповна), Калина Ковачевић (Наташа), Александар Срећковић (Васка Пепел), Милена Ђорђевић (Ана), Вања Ејдус (Настја), Златија Ивановић (Квашња), Дарко Томовић (Клешч), Немања Оливерић (Сатин), Андреј Шепетковски (Глумац), Милош Ђорђевић (Барон) и Танасије Узуновић (Лука).

ИНТЕРВЈУ са редитељком Aном Ђорђевић објављен 26. септембра 2015. године у 90. броју "Позоришних новина".

                                                                Императив је протерати емпатију и љубав

После паузе од три деценије, драма Максима Горког „На дну“, ускоро ће, по четврти пут, постати саставни део драмског репертоара Народног позоришта у Београду. Премијера овог комада, у којем славни руски писац слика бруталну реалност оних најугроженијих и најбеспомоћнијих, оних из чије перспективе будућност ни не постоји, заказана је за 3. октобар (20,30) на Сцени „Раша Плаовић“. Режија је поверена Ани Ђорђевић, а у ансамблу су: Гојко Балетић (Михаил Иванов Костиљов), Соња Колачарић (Василиса Карповна), Калина Ковачевић (Наташа), Александар Срећковић (Васка Пепел), Милена Ђорђевић (Ана), Вања Ејдус (Настја), Златија Ивановић (Квашња), Дарко Томовић (Клешч), Немања Оливерић (Сатин), Андреј Шепетковски (Глумац), Милош Ђорђевић (Барон) и Танасије Узуновић (Лука).
„На дну“, праизведен 1902. године, први је комад у историји европске драматургије у којем драмске конфликте и радњу воде сломљени људи, беспомоћно пали на друштвено дно, или људи који оличавају талог друштва. У Народном позоришту премијерно је постављан три пута, а последњу инсценацију, 17. фебруара 1985, урадила је Цисана Мурусидзе. Где је „дно“, заправо, данас, тачно 113 година од праизвођења овог комада?
„На дну“, да. Одредница не само теме него и „места“ збивања радње. При првим редитељским анализама дела, а све бежећи од уопштавања као упорне хроничне бољке која је потпуно окилавила критичку свест данашњих тзв. интелектуалаца, запитала сам се шта је уопште то дно. Где је то? Где су они? Фраза „дотакли смо дно“ се толико често чује, да губи на сваком значају. Нити ико више зна шта је то тачно дотакао, нити га се суштински тиче. Углавном људи ту фразу повезују са социјално-економском ситуацијом, и то оним њеним аспектом који се тиче директно њихове егзистенције. Просечан човек мисли да је дотакао дно када умире од глади. То није дно. Човек је дотакао дно кад мисли да онај који има хлеба не умире од глади. И богати и сиромашни су подједнако робови стања свести које не прелази границе њиховог ега. Егоцентризам, и као простор и као атмосфера и као духовно стање, то је дно.
Колико је то „дно“, сада, овог тренутка, не само локални, већ глобални цивилизацијски проблем?
Мене као редитеља најпре занимају проблеми човечанства у целини, па тек онда њихово преламање на нивоу локалног и тренутног, а у сваком локалном и тренутном проблему покушавам да пронађем одјек универзалног, цивилизацијског, често и архетипског. Ово је прича о човечанству које је дотакло дно. Ко сту ти ликови? Они су народ. На голој су „земљи“ (земља као појам наше земље или било које земље на свету или свих земаља), на једном острву које плива у непознатом правцу ка нечему непознатом, ка растакању. Они су данашње човечанство у целини. Простор у којем су, је простор „света“, данашњег „света“. У том свету, свету наше представе, императив је бити духовно и емотивно неактиван, заробљен собом. Императив је протерати емпатију и љубав. Љубав је неонска реклама на којој пише „I love you“, изјављивање саучешћа преко Фејсбука; не зато што су људи безосећајни, него управо зато што јесу осећајни, и јер су ту осећајност поистоветили са слабошћу.
Да ли је потреба за истином и стремљење ка истини, заправо, оно чега се човек не може лишити, чак и у ситуацији када видно пропада?
А шта је уопште истина? То питање неминовно доводи до идеолошких размирица. Међутим, у времену које ми живимо, идеолошки приступ је чист луксуз. Ми немамо времена за иделошке размирице, јер је суноврат вртоглав. Дистинкција између лажи и истине, којој претходи дефинисање истине, па лажи, философски приступ овој теми са циљем да се дефинишу и реше горућа социјална питања – то је све луксуз који су имали мислиоци и писци прошлог и претпрошлог века. Ми данас врло добро знамо да разликујемо пропаганду од чињеница. Наш свет је презасићен информацијама. Нама не недостаје увид у истину о друштвеној неправди, што је, према Горком, недостајало публици његовог доба. Нама чак не треба ни неко ко би нам понудио решење, јер су сва „решења“ разочарала човечанство у прошлости.
И... шта је истина?
На то питање може још само поезија да одговори. Човек је истина. Човек до нас. Нама не требају „истине“, треба нам човек до нас, али ми више не знамо да дођемо до њега. То је истина.
У чему се огледа коначни пад који слути на крај?
Можемо да тонемо у сиромаштво, да умиремо од глади, да нас болест коси све редом, можемо да сведочимо малим личним неправдама, па и великим друштвеним неправдама, да доживимо да моћници газе наше достојанство, укидају нам право на живот и вређају наш здрав разум, али дно смо дотакли онда када, имајући све то у виду, урнишемо, унижавамо и игноришемо једни друге, када изгубимо жељу да се бавимо онима најближим себи, и веру у то да ће се они икада бавити нама, када човека до себе без устезања препустимо суровости живота, и на њу додамо и свој удео.
Упркос свему, изгледа да, ипак, има места за оптимизам?
Ја мислим да је све што сам рекла задојено оптимизмом, И то страственим. Оптимизам не подразумева недостатак увида у проблем, оптимизам се из њега рађа.
Микојан Безбрадица

 

ИНТЕРВЈУ: ТРИ ПИТАЊА ЗА АНДРЕЈА ШЕПЕТКОВСКОГ, објављен 29. априла 2015. године у 88. броју "Позоришних новина".

                                                                     Опомена у прави час

После паузе од три деценије, једно од најпознатијих дела славног руског и совјетског књижевника и политичког активисте Максима Горког „На дну”, ускоро ће поново постати саставни део драмског репертоара Народног позоришта. Премијера овог комада, који говори о животу сиромашних људи с друштвених маргина, планирана је почетком наредне сезоне на Сцени „Раша Плаовић“ у режији Ане Ђорђевић, а у великом ансамблу, једну од главних улога (Глумац) тумачиће Андреј Шепетковски.
Шта вам је посебно инспиративно и упечатљиво у овој суморној причи о још суморнијим околностима, о „веселом” друштву са дна, лоповима, преварантима, болесницима, пијанцима, криминалцима, полицајцима...
После доста времена од првог сусрета, овај комад ми је тек сада открио своје богатство. Чекао је да мало сазрим. А показаће ми сву дубину када у пробама, уз помоћ Ане Ђорђевић, до краја уронимо у њега. Жеље и снови чудних, несрећних, огрубелих, понижених људи са проклетим страстима које их гутају, маштовито су испреплетани у необичном коначишту. Опис те заједнице, атмосфера, недоумице ликова и њихов међусобни однос излазе из временских и просторних ограничења и отварају вечна питања на јединствен начин. Ти живописни, различити карактери, веома опипљиво насликани, суочени једни са другима на тако малом простору, као у некој врсти затвора, заиста сами искачу са папира на сцену. Само да ми овај мој не побегне.
Утисак је, мада и не мора тако да буде, да је у овој тешкој и мучној драми о пропадању, о дну, смрт, заправо, једини могући излаз?
Иако драма јесте потресна, а ситуација за ликове заиста мучна, верујем да ће представа бити питка, а уједно разарајућа. А да бег у смрт никада не решава ништа, наговештава и сам аутор. У њу се бежи од бола који доноси живот без љубави. И пре своје физичке смрти, човек је мртав кад не воли. Љубав је решење, али вечито је питање како до ње. Живот на дну какав, на жалост, многи и овде већ деценијама живе, позива управо на потрагу за смислом постојања. То је и позив да се суштински окренемо другоме, да кроз ближњег постојимо, да имамо активан, жив, несебичан љубавни однос. Ако већ дотичемо материјално дно, није нужно да живимо и на моралном дну ...
Да ли тонемо сви на дно или не, или смо увек на дну, а мислимо повремено да нисмо?
Дно у овом делу доживљавам и као слику пакла. Место хладног срца. Комад је невероватно актуелан. Данас је наше друштво баш потонуло. Себичлук, страх, маловерје, лоповлук... Тотални недостатак човекољубља. Черупамо једни друге, безумни… Зато нам се и дешава све ово. Трошимо време и енергију окривљујући друге за наше несреће. Ево, сад и ја упадам у ту грешку и осуђујем друштво, уместо себе, јер да сам ја био бољи, променио би се макар тај микрокосмос око мене, а онда, ко зна... Можда би и до експлозије доброте дошло. Формула је хиљадама година иста. Када помислим да сам бољи од других и када сам глув за човека наспрам себе, суштински лежим на блатњавом дну, а да то и не знам. А ако искрено завирим на дно своје душе, те кајући се сагледам своју суровост, почиње успон… Ако тако будемо успели да у себе уселимо љубав и да праштамо једни другима, има наде. Неопходно је да уложимо напор разумевања за ближњег. Али, потребно је и да се боримо. Прво, са собом. Иначе ће нас снаћи судбина јунака овде драме. Не паметујем никоме, ово прво себи говорим, те ако објавите, имаћу користан подсетник. Сигуран сам се да ће, мотивисана љубављу, представа свима бити оштра опомена у прави час.
Микојан Безбрадица