Вести

Представа „Вуци и овце“, славног руског књижевника Александра Николајевича Островског, у адаптацији и режији Егона Савина, биће премијерно изведена 25. септембра (20,00) на Великој сцени.

У подели су Олга Одановић, Бојан Димитријевић, Соња Колачарић, Анастасиа Мандић, Данијела Угреновић, Радослав Миленковић, Александар Ђурица, Небојша Кундачина, Бојан Кривокапић и Димитрије Илић.

Савин је урадио избор музике и сценографију, костиме је креирала Јелена Стокућа, док је Љиљана Мркић Поповић била задужена за сценски говор.

Сарадници на представи су Јасмина Урошевић (продуцент у Драми), Сања Угринић Мимица (инспицијент), Марија Недељков и Даница Стевановић (суфлери), Настасја Аља Даничић (асистент редитеља) и Јасна Сарамандић (асистент сценографа).

Островски је ову комедију у пет чинова написао 1875. године.

Премијера представе „Вуци и овце“ биће одржана у исто време када се у Београду организује и Руско-српски културни форум, посвећен развоју сарадње две државе у области културе.

Поводом предстојеће премијере, у фоајеу Друге галерије, 21. септембра одржана је конференција за новинаре на којој су учествовали управница Народног позоришта Ивана Вујић, директорка Драме Молина Удовички Фотез, редитељ Егон Савин и глумци Олга Одановић, Анастасиа Мандић, Данијела Угреновић, Радослав Миленковић, Бојан Димитријевић и Димитрије Илић. 

Управница Ивана Вујић изразила је радост пред премијеру великог класика, са изузетним редитељем и изванредном екипом, истичући да се „Вуци и овце” први пут играју у Београду и Србији, али да се Островски у Народном позоришту изводи још од 1881. године („Зла свекрва“, у преводу Милована Глишића и режији Тоше Јовановића).

Према њеним речима, наслов „Вуци и овце” је реалистичан, али и метафоричан, а комад је „у жанру метафизичке реалности, врши анатомију живљења и дефинише нас, јер је свако од нас био и вук и овца”.  

„Тема је пљачка која се појављује у сваком људском односу и то нас све дира. Стил представе је свеж, дубок, а на једноставан начин. То је посебно важно данас када се гушимо у спектаклу”, изјавила је Ивана Вујић.

Директорка Драме Молина Удовички Фотез рекла је да је Савин адаптацијом преместио овај комад из 19. века у Јељцинову Русију 90-их година 20. века, а да универзалност текста чини као да се догађа данас.

„У фокусу је непроменљивост људске природе. Технолгија је много напредовала, али се људи у суштини нису изменили”, рекла је Удовички Фотез, додавши да је представа духовита, али не и смешна.

Редитељ Савин истакао је да Савин да овај наслов „као ретко који у историји драмске књижевности изражава дух нашег времена, па и средине”.

„Саму причу не треба излагати. Наслов говори све. Можда још једино Грибоједов насловом ’Тешко паметном’ говори тако много о нашем времену и средини”, оценио је Савин коме је ово једанаеста режија у Народном позоришту у Београду. 
Савин је подсетио да је Островски писао овај комад средином 19. века, после ослобођења робова у Русији, „што је био тренутак великих друштвених промена, огромног стреса у колективном смислу, где се нагло богати класа трговаца који преузмају главну реч у друштвеном животу и чак на неки начин утичу на власт, царизам слаби, долази време социјалних побуна...”

Kомад је пребацио у доба Јељцина јер је „и то време било у суштини један велики преврат”.

„Једна велика светска сила се распадала на наше очи. Он је успео као велики политичар да сачува ипак ту државу, а његов наследник и да врати ону снагу коју је имао Совјетски савез. Али то је време великих друштвених промена у којима наше лоше особине долазе до изражаја. Сви смо много ружнији у тренуцима када се тло заљуља и када сви похрле да спасавају себе. Онда те људске мане опсесивно имају потребу да се остваре и људи заиста халапљиво насрну једни на друге”, рекао је Савин и додао: „То су ти друштвени преврати које ми гледамо свакодневно на телевизији, у медијима. У том смислу ружна димензија људске природе долази под увеличавајуће стакло”.

Напомињући да је ова велика ансамбл представа настајала дуго, а с малим бројем проба, уз прекиде и измене у ансамблу због пандемије, Савин је изразио захвалност пре свега техници Народног позоришта, као и управи и глумцима.

„Ипак смо успели да се одужимо као театар великим класицима. Њима је место у Народном позоришту, на Великој сцени, у једној, надам се, свежој, духовитој инсценацији, насталој уз помоћ изванредних глумаца”, рекао је Савин, додавши да су ту и „дуг савременој публици која хоће да види какве су везе између ремек дела 19. века и савременог контекста”, као и „трећи дуг - театра самом себи”.

Наиме, то је играње специфичног жанра који је мало заборављен у нашем савременом позоришту, сматра Савин, јер „ми комедију све више схватамо, поимамо, па и радимо као јефтину забаву”.

„Kомедија је ужасно озбиљан жанр, она критички сагледава свет у којем живимо и ту је Островски један од генија који говори о томе да ништа не можемо променити, али можемо се бар суздржати када је у питању исказивање наше суштинске природе. Kомедија карактера, за разлику од забављачких комедија, тражи реалистички контекст, тражи нарочиту глумачку вештину, осећај за меру што је изузетно тешко постићи, у смислу уједначавања ансамбла”, рекао је Савин.

Изразивши наду да ће у томе успети „у мери да публика може да ужива”, истакао је да је једна од великих одлика Островског и класичне литетаруре њена пријемчивост.
„Направити слојевито дело са комплексним ликовима и сложеним психолошким односима, а истовремено бити пријемчив, то је за мене идеал у театру. С времена на време полазило ми је за руком да направим представе које публика жели више пута да гледа”, рекао је Савин наводећи да су у Народном позоришту то биле представе „Kир Јања”, „Дервиш и смрт” и „Чудо у Шаргану”.

Савин се и овом приликом заложио за оснивање позоришта Бранислава Нушића као комедијске, сатиричне сцене, којом би се афирмисала средина која је изродила тако велике комедиографе од Стерије до Душка Kовачевића.

Олга Одановић је истакла да су срећни што се у Народном позоришту игра тако комплексан писац као што је Островски. 
„Ово јесте комедија, али софистицирана, захтева прецизност. Зато је глумцима тешка. Савин тражи да постигнемо меру, прецизност, да то буде колективна игра. Мало ме је страх, треба све то лепо изнивелисати”, рекла је она.

Анастасиа Мандић је приметила да је тешко говорити о представи јер процес проба још траје, док је Данијела Угреновић уверена да ће „представа свима бити забавна, али да ће после ње, хели не хтели, поразмислити о томе како живимо”.

Радослав Миленковић и Бојан Димитријевић су захвалили Савину на позиву да као гости играју у Народном позоришту.
„Верујем да ћемо публици пренети бар део онога што је Островски писао тако јасно, разумљво и узбудљиво”, рекао је Миленковић.

Димитријевић је изјавио да је „рад са Савином тежак, али драгоцен, јер је он врстан редитељ који има и педагошку ноту, коригује нас, што многи редитељи не раде да се не би замерили глумцима”.
 

СТО ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА ОД ПРВОГ ИЗВОЂЕЊА ДЕЛА  А.Н. ОСТРОВСКОГ НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

А.Н. Островски је други аутор из руског репертоара који се појавио на сцени Народног позоришта, одмах после Гогоља (Ревизор). Најпре је у преводу Милована Глишића и режији Тоше Јовановића одржана премијера комада Зла свекрва, 24.2. 1881. године. 

Та премијера се на нашој сцени, збива после 33 године, од када Островски као 25-годишњи младић опасним талентом скреће пажњу, шире јавности, пишући комад Банкрот и то скупо плаћа – отказом из службе (док му се комад забрањује за извођење у наредних 13 година). То није  спречило његову снажну стваралачу личност  да својим делима и њиховим значајем обележи  читаву епоху у развоју руског и светског театра и да на  позорници Народног позоришта траје, са дужим или краћим паузама  140 година (са 14 премијерних драмских поставки и две оперске чија су либрета заснована на његовим делима).

Те, 1881. године, изведена је, у Народном позоришту и премијера комада Писарско место, у режији Милоша Цветића (17.10.1881), а наредне године, Цветић је режирао и Кола мудрости- двоја лудости, у преводу М. Глишића (21.1.1882). (Још само једном су Кола мудрости... премијерно постављена у Народном позоришту – 11.4. 1946. у преводу Кирила Тарановског  и режији Мате Милошевића).  Таленти и обожаваоци су, такође, премијерно постављани два пута (2.6.1973, р. П Бајчетић; 5.2.2008, р.С. Салетовић,) док је комад Шума три пута, дакле највише, премијерно постављан у нашем Народном позоришту  (24.9.1940 р. Ј.Љ. Ракитин; 30.10.1947, р. Х. Клајн; 25.12.1969. р, М. Маричић). За представу Шума у  режији Х. Клајна, М. Дединац је писао да је најбоље простудирана представа после Другог светског рата. Такође, скренуо је пажњу на нови редитељски начин рада са глумцима који колективну игру диже на виши ниво.

Зла свекрва то јест Бура у новом преводу Јована Максимовића,  два пута је премијерно постављана. Други пут у режији А. Ивановича Андрејева,првог професионалног редитеља у Народном позоришту, ученика К.С. Станиславског и члана МХТ-а. Наша штампа је премијеру комада који спада у најбоље у руској класици најавила као – важан догађај који треба  да маркира почетак новог уметничког режима у НП. Апострофиране су и нове декорације руског сликара Балузека. Та друга премијерна поставка изведена је укупно пет пута. 

На последњој представи, 17. јануара 1912. године, догодила се, на жалост, двострука трагедија - на сцени и  животу. Наиме, на Сцени, у тренутку, када је Катарина, Тихонова неверна жена, скочила у Волгу да искупи свој грех смрћу, зачуо се пуцањ у сали Народног позоришта; догодило се убиство и самоубиство из љубоморе. За двоје младих, настрадалих, пријатељи и познаници, да иронија буде већа, имали су само речи хвале (он - који је смртно ранио вереницу а потом и себе - био је рекоше, питом и добар човек, она лепа и добра и обоје пуни идеала). 

После тога, наступила је 28-годишња пауза у извођењу дела Островског; Бура више није извођена.

Осим Писарског места, по једанпут су премијерно постављени и комади Шаљивци (23.5.1892, р. М. Цветић) Шта ко тражи тај и нађе (22.2. 1939), Без мираза (13.2.1940, р. Вера Греч) и Без кривице криви (10.1.1964, р. Ирина А. Вулф).

И две опере, чија су либрета заснована на делима Островског, постављене су у Народном позоришту. Сњегурочка, либрето заснован на „пролећној бајци“ – Снежана и опера Каћа Кабанова чији је либрето писан по Олуји (Бури) Островског. 

Вуци и овце нису никада, до сада, извођени у нашем Народном позоришту. Овај комад је „пронашао“  Егона Савина да својим, препознатљивим редитељским рукописом, високе естетике, испише и ову страницу о вечној игри „моћи“ и „немоћи“. Публика од његових представа увек, с правим разлогом, има велика ишчекивања.  

Сања Милосављевић