Вести

ПРВАКИЊА БАЛЕТА АНА ПАВЛОВИЋ ПРВИ ЛАУРЕАТ НАГРАДЕ “ТЕРПСИХОРА”, УРУЧЕЊЕ 29.04.

17 април 2012

Првакиња Балета Народног позоришта у Београду Ана Павловић први је лауреат новоустановљеног признања “Терпсихора” које се додељује балетским ствараоцима из Србије.

Жири којим је председавала примабалерина и педагог класичног балета Иванка Лукатели, а чланови су били Божидар Ђуровић (позоришни и радио редитељ/ управник Народног позоришта у Београду), Снежана Арнаутовић (сценограф/ академски сликар), Кокан Младеновић (позоришни редитељ/ директор Атељеа 212) и Роналд Савковић (првак балета/ кореограф) одлуку је донео једногласно.
Награда која носи име заштитнице плеса и музике у грчкој митологији Терпсихоре, које значи “она која воли да игра”, биће уручена на Светски дан игре, у недељу 29. априла у 12 часова, у Музеју Народног позоришта у Београду.  
Признање могу добити балетски уметници или балетски ствараоци пореклом из Србије који својим доприносима развијају балетску уметност и унапредјују је на свим нивоима у Србији.
Награда “Терпсихора”, коју је установило Удружење професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије, додељује се балетским уметницима за остварене улоге у току једне позоришне сезоне, који су се издвојили по техничком и уметничком квалитету, кореографима за остварене врхунске резултате на пољу кореографије, балетским теоретичарима који својом едукацијом на пољу балетске уметности постижу запажене резултате.
У оквиру ове свечаности, биће додељено и Специјално признање балерини Народног позоришта и новинарки Дрини Пешић за емисију “Свет балета” која се емитује на телевизији “Арт”.
М.Б.

Биографију Ане Павловић можете погледати ОВДЕ

ПОРУКЕ ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ИГРЕ:

Ауторка овогодишње српске поруке поводом Светског дана игре, који се одржава 29. априла, је призната балетска уметница, прима балерина, кореограф и добитница Посебног признања за врхунски допринос Националној култури Републике Србије, Лидија Пилипенко:
  - Људски живот је бесконачна кореографија, а игра као узвишени уметнички израз је огледало које често доказује да и немогуће може да постане могуће. После дуге историјске традиције, настанка балетске уметности у нас, славимо 50 година постојања Удружења балетских уметника Србије.  
Аутор овогодишње међународне поруке за Светски дан игре, која гласи: "Славите бесконачну кореографију живота",  је белгијски играч и кореограф, Сиди Ларби Шеркауи, а прослеђује је репрезентативно Удружење балетских уметника Србије
Кроз време, кроз раздобља, уметност је оно што углавном опстаје. Уметност је, чини се, све што човечанство оставља својим наследницима – било да се ради о грађевинама, књигама, сликама или музици. Или покрету и плесу. У том смислу, игру схватам као најактуелнију и најсавременију историјску лекцију, будући да је у сталној вези са својом најнедавнијом прошлошћу и може се догађати само у садашњости.
Ига такође, на одређени начин, не признаје границе онако како то чине друге уметости. Чак и када одређени стилови настоје да сами себе  ограниче или раде унутар некога оквира, покренутост живота, његова кореографија и његова потреба за непрестаним протицањем, убрзо превладава, омогућавајући стиловима да се измешају. Све сарађује једно с другим природно, а игра се успоставља само у простору којем припада – у садашњости која је у непрестаној мени.
Верујем да игра може да буде један од најпоштенијих облика изражавања који треба да негујемо, јер док људи играју, без обзира да ли се ради о балету, о хип-хоп надметању, експерименталном извођењу савременог плеса, или једноставно о игри у дискотеци, они се препуштају и ретко се појављује лаж и ношење маски. Људи се стално одражавају једни у другима али када играју оно што можда одражавају по највише, јесте тренутак поштења.
Крећући се попут других, крећући се с другима и проматрајући их како се крећу, можемо најбоље да осетимо њихове емоције, да читамо њихове мисли и повежемо се са њиховом енергијом. То је, можда, тренутак у коме можемо људе јасно да спознамо и разумемо.
Волим да замишљам плесну представе као прославу суживота, начин давања и стварања простора и времена за друге. Имамо тенденцију да то заборавимо, али имплицитна лепота представе састоји се пре свега у конвергенцији гомиле људи, особа које седе једне крај других и деле исти тренутак. У томе нема ничег приватног, представа је изразито социјално искуство. Свакога од нас који смо се окупили због тог ритуала, који је наша веза с представом, наша веза са самом садашњошћу.
И дакле, у 2012., свима желим много игре. Не да бисте заборавили све своје проблеме из 2011., већ на против, да би сте их креативно савладавали, играли око њих, како бисте пронашли начин суделовања са сваким од нас и светом, суделовања у животу као делу бесконачне кореографије. Играјте како бисте пронашли поштење, преносили га, одражавали и славили.