Вести

У среду, 6.априла, изведена је на сцени Народног позоришта у Београду премијера опере „Заљубљен у три наранџе“ Сергеја Прокофјева у режији Јиржија Менцла и Божидара Ђуровића, под диригентском управом Давида Порселајна. Осврт Милене Пешић.

Пред београдску публику изашла је, после новосадске „Пикове даме“ Чајковског, у  размаку од  неколико дана, још једна опера из пера руских стваралаца, једно од најбољих дела Сергеја Прокофјева, опера „Заљубљен у три наранџе“. Иако на крајње супротним половима стила и естетике, 19. и 20. века, обе представе су ефикасно пробиле зачарани обруч преовлађујућег италијанског репертоара наших сцена.
 Први пут постављена још 1959. године,  опера „Заљубљен у три наранџе“ још је у меморији златног периода Београдске опере, времена тријумфалних гостовања у иностранству, под руководством диригената Оскара Данона и Борислава Пашћана, као и читавог низа првака тадашњег певачког  састава. Ово је још једна премијера у новој директорској сезони, којом руководи Катарина Јовановић, у којој смо сведоци свежих идеја и даха ведрине  који су прострујали старим здањем наше опере. Првенствено се то односи на општи полет и стваралачку енергију коју су унели млади и најмлађи певачи, доказујући да су стасали за најодговорније захтеве који се пред њих постављају, показујући уз одговарајући степен вокалног мајсторства  и поуздану глумачку вештину.  Премијера опере „Заљубљен у три наранџе“ то је доказала у највећој могућој мери. Никада до сада ансамбл београдске опере није био тако распеван и разигран као у овој представи чију режију је, уз Божидара Ђуровића, потписао прослављени чешки редитељ Јиржи Менцл, аутор култног филма „Строго контролисани возови“, док је музичко руковођење поверено нама већ познатом, изврсном зналцу савремене музике, Холанђанину Давиду Порселајну. У спрези  костимографске и  сценографске маште,  редитељске хуморне домишљатости и вештине певања и играња  бројних протагониста, чијом музичком страном је кормиларио темпераментни маестро Порселајн, протекао је овај бајковити, фарсични, сатирично урнебесни каламбур као генијална пародија устаљених оперских конвенција. На ово нас одмах упућује пролог у којем се води естетска расправа између заступника трагичара, лиричара, комичара, празноглаваца и чудака (ридикула) о жанру  који публика жели да гледа. Превагнули су чудаци са игром у којој су пародирани познати ликови из бајки: краљ, принц-наследник, принцезе, дворска луда, министар и саветници, с једне стране, затим магични свет чаробњака, вештица и вила, с друге, а сви у огледалу ликова комедије дел арте, на челу са Пијероом и Коломбином, Панталонеом и Труфалдином. Сви они, нашли су се у либрету који је, на француском језику, 1919. године, приредио сам Прокофјев за извођење у Чикагу, користећи Мејерхолдову руску обраду комедије Карла Гоција. 
Певана на француском оригиналу, музички беспрекорно изведена представа, у којој је оркестар под палицом маестра Порселајна био основни покретач енергије, дајући живот праскавим мелодијама и прегнантним ритмовима, са замашним учинком деонице лимених дувачких инструмената, имала је током целог трајања, подељеног у десет слика, незаустављиви ток урнебесних комичних ситуација и обрта. Бурлескни призори дворског живота и интрига, завера и борбе за престо, у преплету су чаробњачких надметања у руковођењу судбинама смртника, са карикираним прототиповима јунака, у вечној борби добра и зла, љубави и мржње, искушења и искупљења,
Тешко је издвојити боље од бољих у представи јер су сви актери били подједнако предани успешном креирању како вокалних захтева тако и глумачке комике. Најпре треба истаћи неодољивог Труфалдина у тумачењу Данила Стошића, тенора из најмлађе генерације. Потпуно владајући гласом у нимало лакој вокалној деоници, донео је упечатљив лик дворске луде, професионалног забављача коме је додељен незахвални задатак да смехом излечи Принчеву хипохондрију и меланхолију. Изванредно окретан клизио је и летео по сцени, спасавајући Принца из немогућих ситуација, побравши неподељене симпатије публике. Певачки и глумачки подвиг  остварио је стални гост београдске опере, тенор Хон Ли, тумачећи улогу несрећног Принца. Ускладивши своје одлично воклано умеће са драмском трансформацијом, Хон Ли је створио утисак да је лик креиран  по његовој мери, додатно појачан успелом маском. Познајући ранија остварења овог  певача у којима је баш драмска компонента била најслабија, остали смо задивљени режијским учинком који је овог изванредног уметника сасвим преобразио. Сјајни су били комичар озбиљног лица, бас Драгољуб Бајић као Краљ Треф, одани и забринути Панталоне Владимира Андрића, љигави министар Леандар Небојше Бабића и маг Челио Вука Матића. Одговарајуће карактеризације оствариле су три негативне јунакиње у женском тиму: Наташа Јовић-Тривић као Кларис, краљева нећака и Леандрова саучесница у завери против Принца, затим зла чаробница Фата Моргана Сузане Шуваковић-Савић, која на Принца баца клетву заљубљивања у три наранџе, и робиња Смералдина Иве Профаце. У наглашеној црно-бело поларизацији, на супротној, доброј страни су принцезе Линета Љубице Вранеш, Николета Марије Митић и Нинета лирски изражајне Снежане Савичић-Секулић.
Непрекидно смењивање сцена текло је спретно и брзо захваљујући лако покретној маштовитој сценографији Герослава Зарића, која се заправо састојала из расклопивих делова џиновског лица бога Јануса,  па је радња неосетно прелазила из једног у други амбијент,  из просторија палате у принчеву собу, пустињу или кухињу куварице Креонте, лика који је, ради већег комичног ефекта  поверн мушкарцу. У тумачењу баса Михаила Шљивића, попут магичног увећавања и смањивања у „Алиси“, куварица је застрашујуће увећана,  наоружана својом претећом џиновском кутлачом, изазивајући смех и страх већ својом појавом. Умањење је доживео демон Фарфарело кога игра  сићушни дечак Илија Пејоски а пева бас Вук Зекић. Прерушавању се прибегло и у балетској сцени маскераде у којој пародију на „па д катр“ изводе неодољиво смешне мушке „лабудице“.
Одлично припремљен хор, подељен на групације чудака, трагичара, комичара, лиричара, празноглаваца, лекара, дворјана и дворјанки, имао је у овом театру апсурда јасно прецизиране сценске и вокалне задатке које је обавио са великом умешношћу.