Вести

У оквиру циклуса “Сусрети”, у уторак 10. априла у Музеју Народног позоришта одржано је вече са примадоном Радмилом Смиљанић.

Током два сата, у разговору са помоћником директора Опере Драганом Стевовићем, госпођа Смиљанић је пред бројном публиком причала о свом детињству, школовању, улогама, партнерима на сцени, диригентима, наступима на концертним подијумима широм света...
Нижу музичку школу завршила је у родној Бањалуци. Потом, такође, у родном граду, уписује средњу музичку школу коју ће касније завршити у Београду, у класи професорке Бисерке Цвејић.
Музичку академију у Љубљани уписала је 1959. године, у класи професора Јулија Бетета. После његове смрти, како је рекла, одлучила је да студије настави у Сарајеву, где је касније, 1965. године, и дипломирала у класи професорке Бруне Шпилар.  
Дипломирала је с представом Јакова Готовца “Еро с онога свијета”, а захваљујући изванредном тумачењу Ђуле, добила је трогодишњи ангажман у Сарајевској опери.
Та улога “уводи” је у први сопрански фах, а потом следе још захтевније роле – Леонора у Вердијевом “Трубадуру”, Тоска у истоименој опери Ђакома Пучинија и свакако Катарина Измајлова у истоименој опери Дмитрија Шостаковича.
О тој улози, критичар словеначког “Дела” Данило Швара је написао да је Смиљанићева “са својим лепим, пуним, у висинама сигурно постављеним гласом који ће се временом развити, своју улогу певачки донела тако да је можемо лако убројити међу наше најбоље певачице”.
Већ 1967. године, диригент Оскар Данон позвао је госпођу Смиљанић да са екипом београдских солиста на гостовању у Барселони тумачи партију Фатаморгане у опери Сергеја Прокофјева “Заљубљен у три наранџе” и улогу Лизе у “Пиковој дами”.
После овог гостовања уследио је позив из Народног позоришта у Београду и деби 3. марта 1968. године у улози Леоноре, у Вердијевом “Трубадуру”. Недуго после тога, 1. септембра исте године, уследио је и стални ангажман.
Она је казала да је шансу која јој се тада указала искористила “на најбољи могући начин”, али и признала да је имала одређену дозу среће да пева велике улоге, јер су тадашње велике звезде Опере Народног позоришта у Београду, пре свих Милка Стојановић и Радмила Бакочевић, веома често наступале у иностранству.
Са дужним поштовањем, причала је и о својим партнерима, великанима оперске сцене, као што су Марио дел Монако, Пласидо Доминго, Мирослав Чангаловић, Хозе Карерас, Бисерка Цвејић, Марта Медл...
Током разговора, једна од тема односила се и на њен педагошки рад којим је почела да се бави у зениту каријере. Као професор, прво је радила на Музичкој академији у Сарајеву, а од 1990. године, у статусу доцента, предаје на Факултету музичке уметности у Београду.
- Никад нисам мислила да ћу радити као професор. Међутим, после много “мотања по глави”, одлучила сам да се прихватим тог посла, пре свега, из превеликог пијетета према Бруни Шпилер. У међувремену, јако сам заволела овај посао, а и схватила сам да има смисла бавити се њиме. Треба имати љубав за децу. Њих треба волети јако. Морамо их волети више него саме себе, јер ми смо своје каријере одрадили. Треба да им беспоштедно, као на тацни, предамо све своје знање и искуство – казала је Смиљанићева која је током дуге и веома успешне каријере освојила бројне и значајне награде
Између говорних сегмената, публика је била у прилици да погледа инсерте из документарног филма о Радмили Смиљанић који је урадио познати сарајевски редитељ Мирза Идризовић.
Уочи почетка разговора, госпођи Смиљанић је уручен Сребрњак Народног позоришта. Ово признање које се додељује за лојалност Народном позоришту, уместо управника Божидара Ђуровић који је био службено одсутан, уручила је кустоскиња Зорица Јанковић.
М.Б.