Вести

У оквиру циклуса „Сусрети“, у недељу 5. јуна у Музеју Народног позоришта одржано је вече са признатим руским драмским писцем, сценаристом и глумцем Сергејем Борисовичем Коковкином, аутором драме „Мисис Толстој“ која је дан раније премијерно изведена на Сцени „Раша Плаовић“.

Руски уметник који први пут борави у Београду и Народном позоришту казао је да је веома задовољан представом коју је режирао Радослав Рале Миленковић.
- Желим да се захвалим људима из овог дивног театра на гостопримству, као и комплетној екипи представе. Редитељ и глумци су дали свој максимум, радили су баш онако како треба. Изузетно сам срећан, што је, када сам ја у питању, права реткост – казао је господин Коковкин који је „Мисис Толстој“ написао 2000. године.
- Ово је један специфичан жанр. Ја сам га назвао филозофска гротеска. У питању је спој дубоких Толстојевих мисли и позоришне игре. Све се одвија у позоришном играчком пространству и кључу. Све оно што позоришни јунаци раде, исто су радили и оригинални, аутентични, ликови. Наиме, Толстој је волео да се „игра“ са својим укућанима. Често их је провоцирао. То је био један од начина општења са њима. Толстој је волео да са својом супругом Софијом и осталим људима из окружења игра на карту те противуречности. Управо изазивање тих противуречних односа, показало се као нешто је било неопоходно за његово касније стваралаштво – оценио је Коковкин.
У разговору са драматургом Иваном Димић, којем је поред публике присуствовао и део глумачког ансамбла представе „Мисис Толстој“, истакао је да су све те Толстојеве игре „биле на граници трагедије“.
Према Коковкиновом мишљењу, писање је веома тешка и захтевна професија која тражи бројна одрицања.
- Толстој је давао све од себе. Изнуривао је себе до крајњих граница, као и сви прави писци. Као Достојевски, кога Толстој уопште није подносио – рекао је Коковкин који је у комаду „Мисис Толстој“ открио неке нове чињенице из Толстојевог богатог и контроверзног живота као што су питања вере, књижевности, филозофских погледа, породичних ствари...
- Имао сам срећу што сам могао да приступим Толстојевом архиву. Видео сам бројне документе. Па, то је право богатство. Видео сам огромне листове комада „Рат и мир“ кога је он писао неким швракописом, без иједног знака интерпункције. У том свом налету, увек је тако писао. Софија је то дело преписивала чак 26 пута. Такође, преписивала је и „Aну Карењину“. Толстој без Софије није могао. Родила му је 16 деце, од којих је седморо преминуло. Наравно, да је она била део свега онога што је Лав створио. Aко је он био антена, Бог, небо, она је била пантеизам, уземљење – сликовито је казао Коковкин, аутор 30 драма које су преведене на 12 језика и изводе се широм Русије и у иностранству.
Угледни гост је открио да Толстој никад није волео позориште, чак га је и презирао.
- Говорио је да не воли та прерушавања, кад глумци ставе браде, обуку костиме... Мрзео је позориште, мрзео је и Шекспира. Није волео ни Чехова. Једном је гледао неку његову представу за коју је казао: „О, Боже, како је ово досадно!“ Говорио је да је све то што се дешава на сцени обична лагарија. Мислим да позориште тог времена, ипак, није могло да достигне истину коју је Толстој, као неко у чијим је делима главна црта детаљност живота, тражио у њему, односно у театру – образложио је Коковкин који је казао да је „Мисис Толстој“ прво почео да пише као сценарио за филм, а онда је одлучио да је, ипак, боље да напише позоришни комад.
- Једном приликом, отишао сам код Владимира Иљича Толстоја и Иље Иљича Толстоја, директора комплекса у Јасној Пољани да им прочитам комад. Њих двојица су само читали рецензије и били су уплашени јер су у њима налазили да је Толстој „те овакав, те онакав“. Текст сам читао у трпезарији. Било је страшно, јер су ме са зидова, са слика, посматрали Лав и Софија. Сигуран сам да се комад и њима допао – истакао је Коковкин који је завршио Морнаричку школу „Накимов“, а потом је дипломирао на Институту за позориште, уметност, музику и кинематографију у Петрограду, на драмском одсеку.
У име ансамбла и Националног театра, управник Божидар Ђуровић уручио је Коковкину сребрњак Народног позоришта и захвалио му се на „прелепој драми, импресивној вечери, ретко виђеном надахнућу и времену које је посветио Народном позоришту“.
Коковкин се захвалио на поклону и уручио Ђуровићу књигу својих изабраних драма „Дођи код мене“.
M.Б.