Вести

У оквиру циклуса “Сусрети”, у уторак 31. маја у Музеју Народног позоришта одржано је вече са доајеном опере Националног театра у Београду Живаном Сарамандићем.

Називајући Сарамандића “моћним и чувеним басом”, кустоскиња Зорица Јанковић истакла је у уводној беседи да је он “део наше културне историје која нам дефинише национални идентитет, и коју морамо сачувати”.
- Као што би Италија била недоречена без Паваротија, Енглеска без “Битлса”, Америка без Прислија, тако исто и Србија без Сарамандића. На нашу срећу, имамо га, и чувајмо га – поручила је Јанковићева.
Сарамандић је рођен на Дорћолу, у Скендербеговој улици, 1939. године. Са само две године, после шестоаприлског бомбардовања Београда, са породицом је избегао у Аранђеловац у којем је завршио основну школу и гимназију.
- То је била једна озбиљна, фантастична, гимназија са озбиљним професорским кадром који нас је ценио. Скоро, кад смо имали једну јубиларну прославу, с великом дозом љубави причали смо о тим нашим “мучитељима” који су нас учили и припремали за живот. И данас, клањам се њиховим сенима, јер су нас, као родитељи, усмерили на прави пут – рекао је господин Сарамандић у разговору са помоћником директора Опере Драганом Стевовићем.
За музику се заинтересовао веома рано, јер је био члан велике фамилије у којој је било, како је нагласио, више изванредних певача.
- Сви моји стричеви били су одлични певачи. Мајка, такође. У Аранђеловцу није постојала музичка школа, али смо имали једну веома добру и озбиљну професорку певања Љубицу Младеновић – присетио се Сарамандић, једна од најзнаменитијих фигура у савременој српској опери.
Први јавни наступ имао је као ученик првог разреда на Светосавској приредби одржаној 27. јануара 1946. године. Рецитовао је део текста песме “Снегови бели веју”. Нажалост, имао је огромну трему, тако да је тај наступ био неуспешан.
- Почео сам да плачем и... приредба је била прекинута. Отишао сам до своје мајке која ме је загрила и рекла: “Па, сине, што си се ошлакнио”. Она је често употребљавала неке изразе који се одавно не користе у нашем језику, попут овога, који је значио да сам се уплашио – објаснио је славни уметник.
У раном детињству, са 12 и по година, научио је да свира гитару уз коју је, како је казао, “без комплекса”, почео да пева далматинске песме.
Сарамандић се присетио и прославе 150 година од Првог српског устанка која је била одржана 1954. године.  
- Један мој друг и ја певали смо песму “Књигу пише Мула - паша”. То је један од мојих значајнијих наступа из тог времена – рекао је он.
У Београд се вратио 1957. године када је уписао Економски факултет. Паралелно са студијама, свирао је по клубовима, а на репертоару су биле џез композиције, шлагери, евергрин...
Већ следеће године, на Опатијском фестивалу учествовао је са “песмицом од три, четири тона” која се звала “За тобом моје срце жуди”.
- После тог наступа, дефинитивно сам на себе скренуо пажњу музичке јавности – присетио се Сарамандић.
Од интересантнијих наступа, издвојио је онај из 1963. године када је на једној прослави у Савезној скупштини певао тадашњем председнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу. Сви су били одушевљени, нарочито Тито и Едвард Кардељ.
Према сопственом признању, то је био преломни тренутак да се озбиљније посвети певању, јер су га многи убедили да у њему “чучи огромно зрно талента” и да је због тога неопходно да почне да “школује свој глас”.
Аудицију у Опери Народног позоришта положио је 30. марта 1966. године и том приликом је, што је врло неуобичајено када је реч о аудицијама, добио аплауз од присутних посетилаца.
Непуних пола године касније, 21. септембра, први пут је наступио на Великој сцени Народног позоришта у Београду као Краљ у Вердијевој “Аиди”. Насловну улогу тумачила је Милка Стојановић, његова будућа супруга.
- Она је у то време била у великој форми. Долазила је на високим штиклама, од неких 15 сантиметара, у краткој сукњи и стално је каснила. Једном приликом сам се изнервирао због тога и затражио да је казне. Одговорили су ми да је то немогуће, јер је она велика звезда. Наравно, тада нисам знао да ћу бити доживотна “жртва” ове њене мане – испричао је, кроз смех, Сарамандић кога су присутни наградили громогласним аплаузом.
Соло певање студирао је код знаменитог педагога Зденке Зикове. Овај велики уметник, готово до аскетизма посвећен уметности, остварио је до данас безброј улога, а наступао је на најлепшим и најзначајнијим оперским сценама у свету, попут Бољшог театра и Карнеги Хола.
Међу најважнија остварења басовског фаха убрајају се улоге у операма “Кнез Игор” (Кончак), “Иван Сусањин” (Иван Сусањин), “Моћ судбине” (Гвардијан), “Фауст” (Мефисто), “Набуко” (Захарија),  “Севиљски берберин” (Дон Базилио), “Борис Годунов” (Борис Годунов), “Кнез од Зете” (Иво Црнојевић), “Ернани” (Де Силва)...
Врстан је интерпретатор црначких духовних песама, као и руских народних песама из репертоара Фјодора Шаљапина са којим је у СССР –у имао више од 500 концерата. Наступао је у Софији, Атини, Будимпешти, Прагу, Варшави, Москви, Кијеву, Одеси, Лењинграду, Барселони, Берлину, Паризу, Даблину...
Бројној публици у Музеју Народног позоришта обећао је да ускоро бити објављен компакт диск на којем је снимио 14 познатих оперских арија.
Сусрет је завршен извођењем евергрин композиције “Звездана прашина” коју је уживо отпевао уз акустичну гитару.
Микојан Безбрадица