Вести

Књига Спасоја Ж. Миловановића „О драмском стваралаштву др Војислава М. Јовановића Марамбоа“, коју је објавио Позоришни музеј Војводине у оквиру своје библиотеке „Позоришна култура на тлу Војводине“, представљена је у среду 11. априла у Музеју Народног позоришта.

Присутне је поздравио управник Националног театра у Београду Божидар Ђуровић који је казао да ово позориште и његов Музеј, који је за непуних годину и по дана, од отварања 22. новембра 2010. године, посетило више 30.000 људи, желе да сарађују са свим сродним кућама.
Он је напоменуо да је Позоришни музеј Војводине једна од тих кућа „са којом имамо фантастичну сарадњу, а недавно смо имали и заједничку изложбу посвећену Лази Костићу“.
Драмски писац и драматург Жељко Хубач, који је био модератор промоције, подсетио је да је Марамбо све своје радове, који се тичу позоришне уметности, написао у периоду од 1903. до 1914. године и нагласио да је то раздобље у историји театра дефинисано као почетак модернизма у српском социо-културном подручју.
Према Хубачевим речима, у питању су драме „Тако рече Заратустра“, „Наш зет“, „Наши очеви“, „Наши синови“ и „Каријера“.
Уредница издања Ивана Кочи казала је да су запослени у Позоришном музеју Војводине „препознали значај“ ове прве театролошке студије о Марамбоу, „а, морам да признам, да смо добили и сјајне препоруке од професора Небојше Ромчевића и професора Петра Марјановића”.
Она је рекла да је књига „изашла из штампе” крајем јануара ове године и објаснила да су у њој обрађене разне теме као што су драмско стваралаштво Марамбоа у позоришном контексту и социо-културолошким околностима, поетика Марамбоовог драмског стваралаштва, Марамбоово одустајање од позоришта...
Кочи је додала да је поред тога, у овој театролошкој студији, објављено свих пет његових драма.   
Драмски писац и професор ФДУ-а Небојша Ромчевић похвалио је Миловановића што је  одлучио да напише једну овакву књигу и оценио да “нико до сада, тако озбиљно, није говорио о Марамбоу”.
- Не зна се да ли је ова књига, заправо, успешнија као анализа Марамбоових радова или као једна методолошка експликација која показује, чини ми се, најважнији квалитет колеге Миловановића, а то је глад за радом – приметио је Ромчевић, који је био рецензент ове књиге.
Миловановић је рекао да су Марамбоове драме у уској вези са друштвеним и књижевно-позоришним кретањима периода у којем су настајале.
- Оне су неопходна карика у ланцу између реализма и модернизма у српском социо-културном простору, и његова најјача спона са тадашњим модерним европским позоришним стремљењима. Уопштено говорећи, Марамбо је у својим драмама сликао човекову природу не као исходни елемент система, већ као његов резултат. Отуда је у фокусу представљања његових комада далеко више систем, поредак, који својом мутацијом претвара један тип људи у други, него сам човек. Породица је ту да тај поредак потврди било у опстајању, било у распаду – сматра Миловановић.
Одломке из драма Војислава М. Јовановића Марамбоа читали су драмски уметници Томислав Тома Трифуновић и Дејан Цицмиловић.
М.Б.